Глобалистички ламент или како Шпигл види ситуацију у свету

Поделите:

Последњих година либерална демократија није успела да испуни нека од својих главних обећања, што је долило уље на пожар нелиберализма

Руски председник Владимир Путин није много заинтересован за фудбал. Он је више тип за борилачке вештине, а воли и хокеј на леду. Али када Светско првенство у фудбалу почне у четвртак у Москви, Путин ће хтети да буде савршени домаћин. Лого такмичења је фудбалска лопта са звездама иза ње, стилизована тако да асоцира на Спутњик, а милијарда људи ће пратити догађај који Путин настоји да искористи тако да прикаже Русију као снажну и модерну земљу.

Током пробе коју је представљао прошлогодишњи Куп конфедерација, Путин је одржао поздравни говор у којем је говорио о ,,беспрекорној, фер и поштеној игри…до самог краја меча“. Сада је време за главни догађај, за Светски куп, што Путину даје шансу да рекламира своју земљу целом свету.

Светско првенство ће, међутим, бити само делић великог фестивала аутократа из 2018. Турски гласачи ће 24. јуна изаћи на биралишта по први пут од када су одобрили уставне реформе председника Реџепа Тајипа Ердогана прошле године. Резултати гласања ће по свему судећи да зацементирају његову фактички апсолутну власт до 2023, или чак још дуже. Уколико пропусти прилику да у првом кругу избора освоји апсолутну већину – што је свакако могуће када се има у виду растућа инфлација у земљи – онда ће изаћи на други круг. Резултат ће вероватно бити Турска – земља у којој је око 170 новинара иза решетака и где је од покушаја пуча пре две године до сад преко 70.000 људи ухапшено (често без икаквих основа сумње) – која ће бити још ауторитарнија него што је данас.

А ту је и Доналд Трамп који, након што је самит Г-7 у Канади претворио у фарсу, креће у Сингапур како би се у уторак састао са севернокорејским диктатором Ким Џонг Уном. А многи стручњаци су ове недеље тврдили како је највећи добитник тог сусрета заправо кинески председник Си Ђинпинг, човек који представља већи изазов за западну демократију од свих других.

Код куће, Трамп наставља свој напад на широко прихваћене норме понашања једног председника. Он има ,,апсолутно право“ да себе помилује у руској афери, рекао је недавно – а онда је полудео у Канади, качио се са својим савезницима и повукао своју подршку за завршно саопштење самита твитом из свог авиона. Да не буде забуне, Трамп је изабрани председник, али је један од оних који сањају о стицању апсолутне моћи и виде себе не само изнад закона, него и изнад међународно признатих норми понашања.

КЛИЗИШТЕ
Исход је тај да глобалном политиком тренутно доминира шачица људи – и то само мушкараца – који према либералној демократији не осећају ништа друго осим презира и који теже апсолутној контроли у политици, економији, судству и медијима. Они су доминантне фигуре данашњице – а одлуке које праве ће далекосежно обликовати будућност пред нама. Глобализовани, високотехнолошки, константно информисани и просвећени свет 21. века се нашао усред клизишта које га враћа у доба ауторитарности.

То није пуки ламент западних култур-песимиста, то је тврдња утемељена у статистици. Скорашња студија немачке фондације Бертелсман штифтунг је утврдила да 3,3 милијарде људи живи под аутократским режимима, док обавештајно одељење британског Економиста (Economist Intelligence Unit) наводи да свега 4,5 одсто светске популације, неких 350 милиона људи, живи у ,,пуној демократији“. У свом најновијем годишњем извештају, објављеном овог јануара, невладина организација Фридом хаус је написала да се 2017. ,,демократија суочила са најозбиљнијом кризом у протеклим деценијама“. Даље напомиње да су на глобалном плану ,,право на избор лидера на слободним и фер изборима, слобода медија и владавина права под нападом и у повлачењу.“

Како се овај глобални тренд може објаснити? Да ли су аутократе заиста толико јаке или су демократе толико слабе? Да ли је либерална демократија у стању да добро функционише само у релативно хомогеним друштвима у којим просперитет расте? Зашто тако много људи сумња у способност демократије да реши проблеме 21. века, односно изазове попут климатских промена, технолошке револуције, демографије и дистрибуције дохотка?

Оптимистичне премисе Запада – о томе да већи просперитет води до веће слободе, да увећана комуникација води до већег плурализма, а да више слободне трговине доводи до веће економске интеграције – су се распале. Након краја Хладног рата, тачније 1996, амерички политиколози Хуан Линц и Алфред Степан су рекли да је западна демократија ,,сада једино правило“. Сада се чини да је она изгубила на својој привлачности. Процене да је тријумфални марш демократије немогуће зауставити показале су се као илузорне. Кина тренутно показује целом свету да су економски успех и социјални просперитет могући и у ауторитарном систему.

Чињеница да етаблиране диктатуре попут оних у Белорусији, Зимбабвеу или Вијетнаму не показују симптоме промене је само део проблема. У ствари широм света се дешава да ауторитарне фазе долазе након пропасти кратких – или нешто дужих – експеримената са демократијом, што је развој који се могао видети у Египту, Тајланду, Венецуели и Никарагви, примера ради. Истовремено, либерална демократија еродира у многим земљама Запада.

Можда и највећа опасност је у томе што расте атрактивност аутократског размишљања у Европи. Неки елементи таквих система се ушуњавају у западне демократије, као што је растући презир за етаблиране политичке странке, медије и мањине. У Италији је управо успостављена нова влада под вођством Матеа Салвинија, нескривеног Путиновог фана. У Мађарској је Виктор Орбан управо извојевао одлучну победу на парламентарним изборима, који су према речима посматрача ОЕБС-а протекли у атмосфери ,,застрашивачке и ксенофобне реторике“. Пољски бирачи ће изаћи на биралишта следеће године, а и тамо десничарски националисти из PiS-а имају добре шансе да однесу победу.

Преко Атлантика, Америка се под вођством Доналда Трампа до сада одупирала исклизнућу у аутократију, али само захваљујући институционалним барикадама у форми судских и легислативних грана власти које су успеле да се одрже. Упркос томе, либерална демократија је под опсадом управо у земљи у којој је прво настала.

Немир такође расте и у другим западним демократијама. ,,До недавно, либерална демократија је тријумфално владала. Упркос свим њеним манама, већина грађана је деловала дубоко посвећена овом облику владе. Економија је расла. Радикалне странке су биле безначајне“, пише харвардски политиколог немачко-америчког порекла Јаша Мунк у својој књизи ,,Народ против демократије“. Али онда је ситуација почела да се рапидно мења: Брегзит, Трампова победа и успех других десничарских популистичких покрета у Европи. Питање је, пише Мунк, ,,да ли ће се популистички покрет претворити у популистичку еру – и тако опстанак либералне демократије довести у питање“.

Западни политички систем, пише Мунк, ,,распада се на саставне делове, што даје ветар у леђа нелибералној демократији с једне стране и недемократском либерализму са друге“. Једним, тврди он, доминира изманипулисано мишљење већине, док друго подразумева контролу институција попут централних банака, уставних судова и супранационалних бирократија каква је Европска комисија, које могу да оперишу независно од директне демократске дебате.

,,Вратимо контролу“ је слоган који су брегзиташи користили током своје успешне кампање. Заправо, тај осећај живљења у ери у којој је изгубљена контрола је вероватно заједнички именилац за све европске популисте. Враћање те контроле је нешто што сви они обећавају. Све то је комбиновано жељом да се покидају ланци који наводно чине живот на Западу свиме само не слободним. Сви ти закони, правила, одредбе и уговори који диктирају људима, компанијама и читавим државама како да се понашају. Шта смеју да кажу, а шта не. Шта смеју да купе, а шта је забрањено. Како ствари могу, а како не могу да се производе. Та жеља да се уведе нови сет својеручних, једноставнијих правила за свет храни популарност аутократије.

Ових дана је реткост да демократије колабирају пред нападима наоружаних, униформисаних противника. Такве слике припадају прошлости, државни удари су постали реткост. Напротив, многе аутократе су дошле на власт гласачким кутијама, владају у име народа и регуларно одржавају референдуме како би учврстили своју моћ.

Али када једном дођу на власт – у Турској, Венецуели или Русији – стављају институције демократије под своју контролу. Они углавном нису посвећени идеолози. Уместо тога, они су стратези на власти који идеологије користе без нужне вере у њих. Штавише, они генерално не прибегавају масовном насиљу, што је још једна разлика у односу на убилачке режиме прошлости. Понекад неки новинар изгуби главу или олигарх заврши иза решетака. Али, осим тога, нове аутократе су далеко суптилније од својих тоталитарних претходника. Углавном су довољне претње које се на време упућују непослушним грађанима. А нарочито су вешти у мрачној вештини пропаганде. Они знају да су многи људи постали несигурни и да се плаше будућности и странаца. Научили су како да увећају ове страхове, како би могли да себе представљају као гаранте стабилности.

КИНЕСКИ СИСТЕМ ДОБРО ФУНКЦИОНИШЕ
Пекиншки аеродром се простире као гигантска црвена ража на североисточној страни града и представља једну од највећих зграда на свету. Након четири године градње, отворен је 2008. године и сада је други најфреквентнији аеродром на свету. Три аеродромска терминала већ су безнадежно презаузета, па је у току изградња новог, још већег аеродрома на јужној страни града. Отвориће се 2019, такође након свега четири године градње. Сасвим мали број људи сумња у то да ће се аеродром отворити на време. Протеклих 40 година је показало да већина владиних прогноза буде прилично прецизна, како оне позитивне, тако и оне негативније, како генералне, тако и детаљније.

Када је председник Си Ђинпинг дошао на функцију 2013. године кинеска економија је већ била друга највећа у свету. Данас, пет година касније, порасла је за још 50 процената. Плате су се утростручиле за протеклих десет година, а расположиви приходи домаћинстава су се дуплирали. Чак и најсиромашнијим Кинезима је боље него што им је било пре свега неколико година и очекују да наставе да сведоче расту својих примања.

То очекивање је један од главних инструмената моћи Комунистичке партије. Политиколози говоре о ,,легитимитету кроз перформансе“, што је класични принцип вођства у ауторитарним земљама у развоју. Кинески владари су овај принцип померили до крајњих граница у којим владини експерти размишљају у категоријама деценија, и то у глобалним димензијама. С обзиром на то да их не ометају индивидуални интереси и изборни циклуси демократских земаља, њихови планови бивају реализовани. За сада је мешавина планске економије и слободног тржишта добро функционисала.

Али економија је само један од неколицине инструмената. Сила Комунистичке партије, писао је кинески експерт Минћин Пеј, је данас базирана на четири стуба: снажном расту, софистикованој репресији, државном национализму и кооптирању социјалних елита. Кина поставља нове стандарде и поводом другог стуба. Срастање лењинизма са технологијом изродило је систем надзора без преседана. Интернет, који се у западним демократијама посматра као алат слободе говора, у Кини се све више користи као средство друштвене контроле, као барометар расположења и инструмент манипулације.

Истовремено, режим на државним медијима и интернету шири велики отаџбински наратив, познатији под синтагмом ,,Кинески сан“, или ,,Ренесанса кинеске нације“, у зависности од контекста. Порука је јасна: Кина, водећа политичка и економска сила све до избијања Опијумског рата средином 19. века, враћа се на ,,централно место“ – како је то председник Си објаснио на 19. партијском конгресу у октобру – након више од сто година понижења и колонијализма. То је двоструко ефективан наратив: у домаћим оквирима он јача националистички консензус док истовремено емитује растуће самопоуздање Пекинга ка целом свету.

За сада, државно руководство је било задовољно идеолошким и економским пројектовањем своје силе. За разлику од својих геополитичких ривала Америке и Русије, Кина је избегавала војне авантуре попут оних у Украјини или на Блиском истоку. Али агресивно понашање ове земље у Јужном кинеском мору и гомилање оружја јасно демонстрирају да би то могло да се промени у будућности.

Пре годину дана, Пекинг је био домаћин истакнутог самита фокусираног на најамбициознији пројекат века: Нови пут свиле. Реџеп Тајип Ердоган је дошао из Турске, као и Родриго Дутерте са Филипина, Виктор Орбан из Мађарске и Владимир Путин из Русије. Паркирали су своје авионе на асфалту аеродрома у кинеској престоници и кренули ка Великом зиду где је Си представио своју визију новог света. Био је то сусрет сличних умова. Присуствовали су и западни политичари, али су деловали необично маргинализовано.

Нови пут свиле је у сржи кинеске развојне политике за 21. век. На први поглед, делује као огромни инфраструктурни пројекат који ће повезати Кину са Африком и Европом. У реалности, то је план за нови светски поредак у којем доминира Кина.

Кина ће, рекао је Кси, поставити пример и повезати Запад и Исток у ,,миру, хармонији и бољој будућности“. Како је председник рекао, Кина је ,,спремна да дели вештине развоја са другим земаљама, али немамо намеру да се мешамо у унутрашња питања других земаља“. Реч ,,династија“ се у говору појавила пет пута, а ,,инвестирање“ девет пута. Термини ,,демократија“, ,,владавина права“ и ,,слобода мишљења“ су били у потпуности изостављени.

Кинеска диктатура развоја представља највећи економски, политички и интелектуални изазов либералном светском поретку. Због своје величине и популације, Кина ствара односе економске зависности којима мање државе на њеној периферији једноставно не могу да се одупру. Али чак и политичари и бизнис лидери у западним индустријализованим нацијама постају жртве динамизма и ефикасности кинеског модела. ,,Кинески Један појас-један пут“, рекао је директор Сименса Џо Кесер у Давосу овог јануара користећи формално име пројекта, ,,постаће нова Светска трговинска организација, свидело се то нама или не.“

Тешко је не бити запањен пред бројевима. Пред 25.000 километара пруга за супербрзе возове које су постављене у протеклих десет година. Пред масивним градовима који су никли ниоткуда. Таква достигнућа уливају нарочито страхопоштовање са тачке гледишта једне Немачке у којој је транспортна политика далеко од адекватне за будуће изазове, где су мобилне и широкопојасне мреже безнадежно недорасле, где се пројекти јавне градње појављују у медијима из потпуно погрешних разлога (мисли се на ситуацију са изградњом новог аеродрома у Берлину, који је требало да буде готов 2006. године, да би након неколико одлагања нови рок био постављен за 2020. годину; прим. НС)

Штавише, многе кинеске компаније троше скоро исто колико и њихови немачки конкуренти на истраживање и развој. Доба у коме је Кина била зависна од иновација са Запада се ближи крају. У развоју вештачке интелигенције, компаније из Кине су раме уз раме са Силиконском долином.

Миграције, климатске промене, технолошки развој, демографија: нигде се о тим изазовима не говори тако отворено као у западним демократијама. Међутим, ипак изгледа да нисмо у стању да одговоримо на њих. Чини се да слобода није неопходан предуслов за предузетничку или социјалну креативност. То је екстремно непријатан закључак. Уверење у то да гаранције индивидуалних слобода чине наш систем супериорним у односу на друге је у самој сржи наше самоспознаје. Шта ако је оно погрешно?

Најблаже речено, постоје алтернативе. Кина је изгледа нашла једну од њих.

Много векова је кинеска цивилизација била изузетно добро развијена у културном, технолошком и војном смислу. Али је пре неких 200 година Запад надмашио Кину, што је био развој догађаја проистеклих из ренесансе и њене науке, истраживања и војних технологија. Ништа од тога више није западна привилегија, што је разлог због којег би цела та ера могла да се суочи са својим крајем. То није неизбежност, али је свакако могуће.

РУСИ ВИДЕ ПУТИНА КАО ИСТОРИЈСКУ ФИГУРУ
Пре годину дана, истраживачи јавног мњења су питали Русе да наведу ,,најистакнутије људе свих времена и свих нација“. У резултатима се нашао Лењин, као и цар Петар I, Наполеон и диктатор Јосиф Стаљин. Али поред свих давно почивших лидера прохујалих времена, нашао се и један још увек жив: Владимир Путин, одмах иза Стаљина.

Иако је и даље лидер своје земље, Руси већ посматрају Путина као историјску личност. Он више није политичар, већ митолошко отелотворење читаве нације. ,,Докле год Путин постоји, Русија постоји. Без Путина нема Русије“. Тако је један старији званичник Кремља то објаснио 2014. године.

Бирачи се изгледа слажу са тиме, с обзиром на то да је огромна већина гласала за реизбор Путина у марту ове године, иако се није ни трудио да представи платформу кампање, па чак ни да води кампању. Изгледа да нико не очекује програм за будућност од историјске личности. А Путин, као што је постало очигледно, и нема много тога да понуди за будућност. Његово обећање је прошлост: повратак Русије у статус велике силе. ,,Учинимо Русију поново великом“ је његово једино обећање.

Путин је испунио то обећање. Након хаотичних година под његовим претходником Борисом Јељцином, Путин је успео да обнови ауторитет руске државе. У бруталном рату је поразио чеченске сепаратисте и окончао хаос у својој земљи. Такође је ставио медије, водеће бизнисмене и политичку опозицију под своју контролу. Све то је дало макар привид стабилности. Више од било чега другог, Путин је вратио Русији глас на светској позорници. Кина је можда изронила као озбиљан изазивач позицији западне доминације, али Русија је антагониста. А са економским учинком (output) величине шпанског и не може заиста да учини много више од тога. Но, Путин је свом народу вратио осећај светске силе каква су били током совјетске ере – и то без захтева за жртвама које су совјетски грађани морали да чине.

Ратови у источној Украјини и у Сирији су захтевали релативно ограничене ресурсе и сразмерно мало људства. Када је то било могуће, упућивани су плаћеници и дубиозни добровољци. За утицај на изборе широм света, пар стотина хакера и тролова је све што је неопходно. Резултат је тај да је Путин успео да потисне срамоту 1991. у којој се Совјетски Савез распао и отишао у уџбенике историје. Чак и ако се сами Руси можда осећају слабо, понижено и запостављено од своје државе, а осиромашено корупцијом, барем имају једну утеху: ,,Русија је устала са својих колена“, како то често кажу.

Међутим, само по себи то не би било довољно да учини ,,руски модел“ атрактивним и на Западу. За то је неопходан Путин. Сам председник је руска понуда остатку света. То отелотворење мужевности које себи и даље дозвољава да се фотографише го до појаса иако му је 65 година. Путин отелотворује жудњу за несломљеним, недвосмисленим идентитетом који је изгледа нестао у плуралистичким, хетерогеним друштвима. То је жеља за врстом патријархалног стања слободног од ,,MeToo“ хештегова, хиџаба и транссексуалаца, а вођеног снажним, харизматичним, способним лидером.

За разлику од тоталитарних владара 20. века, руски председник није вођен неком дубљом истином или идеологијом коју жели да наметне и прошири. Супротно Сију и Ердогану, Путин чак није ни члан странке. Уместо тога, Кремљ и медији под његовом контролом настоје да подрију уверење да ствар попут истине уопште постоји. Русија жели да поседује утицај, како директан, тако и индиректан. Руски хакери су напали немачки парламент, Демократску странку у Америци и Макронов покрет ,,Напред“. Сматра се да је Русија такође имала улогу и у италијанским изборима и ,,Брегзит“ референдуму. Русија води рат у Украјини, али се понаша као да њени војници и војни саветници уопште нису тамо.

Демократски системи немају много алата на располагању за супротстављање овим асиметричним нападима. Тренутно је одговор готово увек тај да се сачека док олуја не прође. А управо то је онај слабашни одговор који Путин и његови савезници очекују од либералног Запада.

Са историјске тачке гледишта, либерална демократија оног типа који је тренутно у примени на Западу је скорашњи феномен. Према Семјуелу Хантингтону, политикологу који је преминуо 2008, ширила се у три таласа. Први, тврди он, почео је у освит 19. века са успоном америчке уставне државе, чему се још 29 земаља придружило до 1926. године. Други талас је отпочео 1945, а до шездесетих је било 36 демократија. Трећи талас је почео тзв. Каранфилском револуцијом у Португалу 1974. и наставио је да расте, утростручујући број демократија након 1989.

ИЗГУБЉЕНО ОБЕЋАЊЕ
Крај Хладног рата, како то пише политиколог Френсис Фукујама 1989, обележава ,,крај идеолошке еволуције човечанства и универзализацију западне либералне демократије као финалног облика људске владе“. Био је то, како је написао, ,,крај историје“. А до краја миленијума било је преко стотину демократија широм света.

У Европи, либерална демократија је цветала на рушевнинама Другог светског рата. Утеловљавала је оптимизам послератних година док је просперитет растао, а многи људи су по први пут били у стању да приуште одмор, као и да купе куће и аутомобиле. Али најкасније од 2000. престаје да важи правило да ће деци бити боље него њиховим родитељима. Глобализација је један разлог, као и чињеница да се глобални раст просперитета сада највећим делом одвија у Кини и другим деловима Азије.

Једно од најважнијих обећања либералне демократије било је то да може да гарантује перпетуално увећање просперитета. Чињеница да се то обећање више не може испуњавати је један од разлога тренутне кризе. Други разлог је укорењен у чињеници да су послератна европска друштва – након геноцида, прогона, пресељења и новоисцртаних граница изниклих из Другог светског рата – постала хомогенија него што су била пре рата. Али од тада су сва западноевропска друштва постала разноврснија, а исти процес је одавно отпочео и у земљама Источне Европе. Не ради се ту само о етничким разликама и прецима, него и о сексуалним, културним и верским идентитетима.

Ова атомизација идентитета је постала алат у рукама ауторитарних странака унутар либералних демократија јер је такав развој паралисао политички систем. Деценијама су политичким системом већине западних демократија доминирала два политичка табора, леви центар и десни центар. Али тај дуализам више не постоји: са нестанком хомогених друштава, распао се и спектар политичких странака. Етаблиране странке центра морају да се удружују како би формирале владе уколико не желе да улазе у коалиције са популистима.

ЗАРАЗА У ЕВРОПИ
Наведено је било виђено у многим европским земљама последњих година, укључујући и Немачку након парламентарних избора од прошлог септембра. Пошто су гласови били подељени између толико различитих странака, ниједна од могућих коалиција није имала јасан идеолошки правац. Све оне су биле пуке прагматичне солуције за изазовни математички проблем и ниједна од њих није била нарочито инспиративна.

Резултат је тај да у парламетарним демократијама попут већине оних у Европи, либерално-демократски систем није више у стању да бирачима понуди праве политичке алтернативе. Осим оних које нуде странке које стоје насупрот либералне демократије, попут десничарских популиста. Немачки допринос тој сорти је, вероватно прикладно назван, ,,Алтернатива за Немачку“, тј. AfD.

Јарослав Качински, вођа владајуће националистичко-конзервативне странке ,,Право и правда“ (PiS) у Пољској, је сковао термин да опише дотични феномен: ,,импосибилизам“, транскрибовано као ,,imposybilizm“ или ,,impossibilism“. За Качинског, термин служи као оправдање његових настојања да еродира демократију. Приписује му неколицину различитих значења: бирократско устројство, пренаглашену бригу за мањине, хистеричан страх од тога како се на Пољску гледа у иностранству, ,,кукавичлук“ и ,,опортунизам“. Све то, како верује Качински, спречава либералну владу која је постојала пре његове да формулише ефиксне политике за ,,мале људе“.

Како би победио тај ,,импосибилизам“, PiS граби све више моћи. Качински би очигледно желео да види ублажавање поделе власти како би политичким лидерима била додељена већа слобода. Његова странка је већ добрим делом развластила уставни суд земље. Политички приступ Качинског је такође одговор на политику неопходности познату под геслом ,,немамо другог избора“ која влада Западом од деведесетих – што је приступ који је изгубио свој кредибилитет током финансијске кризе у којој је постало неопходно спасити велике банке од колапса. За то је одједном било довољно новца иако је он претходно недостајао за реновирање оронулих школа, или за градњу приступачних станова и кућа. Иста политика неопходности је карактерисала и одговор на кризу евра, током које су споразуми, правила и финансијска тржишта ограничавали обим активности које владе погођене кризом смеју да предузимају. Последични осећај импотенције се показао као благодат за националисте и популисте широм Европе.

Упркос упозорењима са свих страна да би то било прескупо, PiS је заправо увео бенефиције за децу од 500 злотија (117 евра) месечно. То је анти-импосибилизам на делу. А порука бирачима је била јасна: Све је могуће и ми ћемо то учинити за вас.

Премијер Виктор Орбан је у Мађарској усвојио сличан приступ, и то такав који га је одржао на власти осам година, а недавно му помогао да буде изабран за још четири. Његови људи сада не само да држе сва кључна места у мађарским министарствима и владиним агенцијама, него и на универзитетима, клиникама, позориштима и судницама. Такође је успео да добар део економије стави под своју контролу кроз мрежу компанија које су му наклоњене.

Нема цензуре у Орабновој империји, али једва да у земљи постоје новине које не издаје неки његов пријатељ. Они који се побуне против политичких погледа Орбановог ,,Фидеса“ не губе своју слободу или живот, како је то било у диктатурама старог кова. Губе свој посао. Међутим, ,,нелиберална демократија“, како је сам Орбан зове, није недемократска per se. Одржавају се избори, а премијер иза себе има већину бирачког тела. Само систем више није либералан. Права мањина су ограничена, а подела власти ослабљена.

Али ,,импосибилизам“ само делимично објашњава раст нелиберализма у Источној Европи. Ту је и ауторитарно наслеђе које, почевши са монархијама 19. века, живи до данас упркос два светска рата и деценија комунизма. Колапс комунизма 1989. га није избрисао, а много хваљени ,,повратак Европи“ само служи да га замаскира. Друштва се не мењају тако брзо. Нарочито када се има у виду да су нове елите често поникле из миљеа претходног система. Имајући то у виду, иако је капитализам довео до великог економског просперитета, то се догодило по цену веће несигурности.

Сам Виктор Орбан је некада био истакнути заговорник либералне обнове пре него што је постао коловођа нелиберализма. Парадокс је што би, без чланства у ЕУ, које би требало да подразумева очување норми и вредности демократије, Орбанов систем брзо пропао. Он једино може да функционише у оквирима заједнице везане солидарношћу, у иначе либералној средини у којој се новац и пуномоћја сливају у земљу, допуштајући Орбану да их дистрибуира међу својим другарима и полтронима.

Да је ЕУ у могућности да казни Орбана и Качинског за њихове преступе, њихово шепурење би се брзо завршило. Али то није тако једноставно. Комплексни систем правила ЕУ је од самог почетка конфигурисан за либералне демократије. Њихов темељ је уверење да будућност припада демократији и да ће Европа наставити да корача ка ,,све ближој унији“. Направљено је допуштање за земље које желе да напусте унију. Али шта са земљама које ослабе своје демократске институције, а ипак желе да остану део блока? Не постоје алати за реаговање у таквој ситуацији. Провера повиновања једне државе владавини права, која би теоретски могла да се заврши тиме што чланица губи право гласа, мора бити допуштена једногласно. Мало је вероватно да ће се то икада догодити.

Можда ништа од тога не би било тако драматично да се не догађа у времену у којем најмоћнија демократија на свету рапидно губи кредибилитет. И то зато што је води човек који има мало поштовања за демократију. Да не буде забуне, било је и раније америчких председника који нису били нарочито добри примери демократичности, који су збацивали изабране лидере и покретали слабо размотрене ратове. Али су без обзира на све настојали да шире идеју слободе и људских права, комбиноване обећањем просперитета, и то по целом свету.

ФРУСТРИРАНИ АУТОКРАТА
Сада, међутим, имамо Доналда Трампа, човека који се очигледно боље слаже са политичким лидерима попут Дутертеа, Ердогана, Сија и, најновије, севернокорејског диктатора Ким Џонг Уна, него са демократским лидерима какви су Ангела Меркел и канадски премијер Џастин Тридо. Судећи по ономе што говори лично и преко Твитера, судећи по његовим плановима и начинима на које доноси личне одлуке, судећи по начину на који меша Овалну собу са својом бизнис империјом и, коначно, судећи по начину на који константно вређа медије, он више делује као неко ко сања да буде аутократа него као поуздани представник либералне демократије.

Годину и по дана након своје инаугурације, није његова некадашња противница Хилари Клинтон – жена којој је обећао да ће је стрпати у затвор – та која је под истрагом, него сам Трамп. Трамп није успео да уништи институције у држави и, осим пореске реформе, није успео да имплементира ниједан од револуционарних планова које је обећао. Неки ће можда рећи да је амерички председник постао фан стабилности демократије.

У својој новој књизи ,,Како демократије умиру“, политиколози Стивен Левицки и Данијел Циблат пишу да је Трамп желео да се понаша као аутократски владар. Али председник је ,,више говорио него што је деловао, а његове најзлогласније претње нису реализоване“. Другим речима, тренутно Трампа можемо посматрати као фрустрираног аутократу.

Ипак, дугорочна штета ће вероватно бити огромна. Популисти из целог света сада имају савезника у Белој кући, а амерички амбасадор у Немачкој Ричард Гренел је чак недавно рекао да жели да ојача конзервативне, анти-естаблишмент покрете у Европи. Трампов бивши главни стратег Стив Бенон је недавно био у Риму где је славио нову италијанску владу као следећу домину у сложеном ланцу који ће, како је рекао, коначно довести до распада ЕУ.

Некада је Америка промовисала ширење демократије. Данас, међутим, она шири популизам. Аутократе и нелиберали 21. века имају много сличности. И једни и други су расисти и националисти и стално евоцирају спољне претње које се морају држати под контролом. Они такође баштине неповерење према правим или перципираним елитама; према привилегованима који су наводно заборавили језик обичног света. Они дају предизборна обећања која се једно могу финансирати кроз огромне позајмице и велике дугове. Гаде се демократских институција.

Такође деле склоност ка обећавању обнове некакве славне прошлости. Трампов мото је ,,учинимо Америку великом поново“. Председник Путин обећава Русима националну славу. Ердоган призива повратак величанствености Османске империје. Виктор Орбан је кроз целу своју земљу поставио статуе које подсећају на славну прошлост Мађарске. У Пољској, PiS је чак усвојио закон којим се забрањује било какво пребацивање дела одговорности за Холокауст на пољску нацију, као да се историјске истине могу подвргнути данашњим законима.

Историја, они верују, мора бити извор поноса. У супротном је неистинита. Супротно се примећује у либералним демократијама. Прихватање одговорности за злочине из прошлости је једна од њихових структурних карактеристика. То не важи само за Немачку, него и за Сједињене Државе, у којим се и данас наставља дебата о робовласништву и његовим последицама. Француски председник Емануел Макрон је описао колонијализам његове земље у Алжиру као ,,злочин против човечности“.

Нема те модерне демократије која верује да може да избегне суочавање са својом прошлошћу. Под тим прећутним договором, само они који науче из злочина својих дедова могу створити боље друштво. Али ауторитарне снаге одбацују ову тврдњу, то је један од њихових брендова. За председника AfD Александера Гауланда, нацистичко доба је само ,,флека птичијег измета“ у поређењу са достигнућима дуге немачке историје и његова странка позива државу да окрене леђа култури сећања на злочине који су почињени у њено име током Другог светског рата.

Међу брегзиташима у Британији није мало оних који би желели обнову британске империје. У Америци Доналда Трампа, бели националисти уз прећутну подршку председника величају расизам у јужним државама које су поражене током Грађанског рата.

ОГРОМНИ НЕПОТИЗАМ
Једном када дођу на власт, непријатељи либералне демократије имају још једну сличност: корупцију. Готово сви они су корумпирани. И то упркос чињеници да су скоро сви они дошли на власт обећањем да ће окончати корупцију. Ово такође важи и за Доналда Трампа, који као председник доноси корист свом породичном бизнису и даје помиловања политичким пријатељима, док је његова ћерка Иванка изненада стекла корист за своју фирму од регистровања свог пекиншког бренда током преговора са Кином.

Било да се ради о Путину или Ердогану, Комунистичкој партији Кине или Фидесу у Мађарској, сви они владају кроз сложени систем непотизма. Аутократска владавина је базирана на фино исплетеним зависностима. Ово је одувек био случај и ништа се није променило ни у 21. веку. Чак ни суђења за камере и смртне казне против корумпираних званичника и партијских лидера попут оних у Кини не могу спречити корупцију. Похлепа је људска и протеже се до свих ћошкова живота. Зато је деоба власти у уставној држави један од најефикаснијих начина за борбу против корупције, чак и када није у стању да спречи баш сваки случај.

Антички Грци су веровали у циклус политичког система у којем монархију смењује тиранија. Она је временом замењена аристократијом, олигархијом и демократијом. Након владавине руље, поново долази монархија. Једноставно зато што људи никада нису задовољни. Јер стабилни услови чине живот удобним, а удобност води до декаденције. Да ли смо сада стигли дотле?

Након 1945, либерална демократија је пружила оквир за уједињење Европе, државе благостања и ,,остполитику“ детанта између западне и источне Европе. Ништа од ових достигнућа није остварено без конфликта. Али у томе је такође била поента: идентификовање проблема, нуђење решења, медијација конфликата и изградња друштвеног консензуса изнова и изнова. Био је то један од разлога због ког је либерална демократија превагнула у Хладном рату. Такође је испало да је била економски и војно супериорнија. Једноставно је то био бољи систем.

Али ових дана се то више не сматра за датост.

„ДЕМОКРАТСКА РЕЦЕСИЈА“
Амерички политиколог Лери Дајмонд за пад броја функционалних демократија у свету користи термин ,,демократска рецесија“. Али зашто? ,,Најважнији и најпотпунији одговор би укратко био – лоше управљање“, написао је у есеју из јануара 2015. за ,,Џорнал оф димокраси“.

У ствари је пад глобалне репутације либералне демократије коинцидирао са озбиљним неуспесима Запада: катастрофалним ратом у Ираку који је отпочео лажним оптужбама и подрио кредибилитет западних парламентарних система широм света, и економском кризом која је уздрмала поуздање у западни економски поредак након 2007.

Али то је посматрање доста шире слике. Има и мањих примера. Било је то пре 18 година, да наведемо један од њих, када је Сусмут комисија у Немачкој (независно тело које је формирала влада за препоручивање имиграционих политика) представила предлог за први свеобухватни имиграциони закон Немачке. Од тога није било ништа. Немачка је важна дестинација за имигранте, али држава се показала неспособном да регулише имиграцију. Начин на који држава буде приступила технолошком напретку биће одлучујући у утврђивању немачке економске будућности, међутим држава и даље није изашла са свеобухватном технолошком стратегијом. Немачка економија је високо зависна од своје аутомобилске индустрије, али уместо да поздрави крај ере мотора са унутрашњим сагоревањем, влада штити корпоративне профите. Ова листа се наставља. Климатске промене, демографија, технолошки развој, предстојећа трансформација рада и дистрибуција богатства само су неке од ставки.

Немачка је у протеклом периоду имала неколико различитих коалиционих влада – леви центар са Зеленима, конзервативце са бизнису наклоњеним либералима и конзервативце са левим центром. О фундаменталним проблемима се често дискутовало, али је било премало покушаја да се они озбиљно реше. Макар тако мисли доста људи, једним делом и због тога што у демократијама велике визије често завршавају као мали компромиси.

Са Маршаловим планом, либерална демократија је једном имала свој ,,Нови пут свиле“. Кад би се новац који су САД упумпале у Европу између 1948. и 1952. приказао у данашњим доларима, то би износило 135 милијарди долара. Идеја је била да се Западна Европа учини либералном, демократском и способном да се супротстави Совјетском Савезу. То је био план. И успео је.

Није се радило само о новцу. Либерална демократија у Немачкој је такође била оснажена војницима које су послали Американци, Британци и Французи да буду стационирани у земљи готово 50 година. Све то је било подржано програмима едукације, економском сарадњом и свепрожимајућим институционалним међузависностима. За сва ова настојања је било неопходно борити се и уложити огромну количину труда – и све то у уверењу да је тај систем најбољи могући. Као и да је корисно за демократије када друге земље усвоје тај систем.

Наши проблеми данашњице су другачији од ондашњих. У Немачкој више нема рушевина које треба рашчистити. Данас су на дневном реду питања глобалног капитализма и технолошког развоја, миграције и страха од избегличке поплаве. Некада смо били у стању да решимо такве проблеме. Пуко подсећање на та времена није довољно.

 

*Кристијан Еш, Максимилијан Поп, Јан Пул, Тобијас Рап, Кристоф Шојерман, Бернард Занд

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here