ГУРИ: Ђинђић, мали Лука и ја ишли смо на славу код Легије само шест месеци пре убиства

Поделите:

Отишли смо хеликоптером у базу ЈСО у Kули на славу свега шест месеци пре убиства, у јесен 2002. Био је тамо цео ЈСО – Душан Маричић Гумар, Звездан Јовановић… Био је и Легија. Не мислим да је било погрешно што је Ђинђић рехабилитовао Легију. Та јединица је имала доста успеха и на Kосову и на југу Србије

Горан Радосављевић Гури, командант Жандармерије у време убиства премијера Зорана Ђинђића, у разговору за Kурир говори о свом првом, али и последњем сусрету с њим. Објашњава да је Ђинђић био паметан политичар, али тврдоглав, и да је одбио све предлоге да се појача његова безбедност, чак и када су почела да стижу озбиљна упозорења. Истиче да Зорана није могла да сачува полиција, већ да је то требало да ураде пре свега војна и државна безбедност. Гури ексклузивно открива и непознате детаље о односу Ђинђића и осуђеног за његово убиство Милорада Улемека Легије.

– Нисмо ми имали егзактне податке да ће бити убијен. Да је било ко то имао, сигурно да би службе предузеле мере. Највећа Зоранова грешка била је то што је одбио да га обезбеђује полиција.

Kако је могуће да се премијер уопште пита за то?

– Па знате како, премијер је премијер. Kада баш нешто тражи, то тако мора да буде.

То правило важи једино у Србији?

– Слажем се. У другом државама премијери и председници немају шта да се питају. То раде службе. То је био период постпетооктобарске Србије, формирање владе… Зоран је хтео да задржи своје људе, што у принципу није могуће нигде у свету, без обзира на то да ли су они способни или не. То је, по мени, била највећа грешка.

Шта сте му ви конкретно рекли?

– Рекао сам му да треба да има полицијско обезбеђење. И не само ја. Говорио му је то и министар полиције Душан Михајловић. Он једноставно није хтео да слуша, то није допирало до њега.

Али када сте хтели да га склоните у Батајницу, очигледно је да сте знали да је био угрожен?

– Било је јасно да се нешто дешава, имали сте убиства на улицама, знало се да постоји „земунски клан“. Било је то после хапшења Багзија. У ваздуху је била наелектрисана атмосфера, убиства која су се дешавала. Били смо на слави код Драгољуба Марковића и рекао сам му: „Друже, склони се мало на неколико дана.“ Знате шта, најгора ствар је рутина у сваком послу. Ако ви сваког дана од тачке А до тачке Б идете истим путем у исто време, постоји могућност да вас неко сачека. У озбиљним службама не могу ни премијер ни председник да кажу: „Води ме тим путем.“ Он је имао неку своју рутину и то се, на крају крајева, и видело из тих извештаја.

Шта би се добило тиме да је био неколико дана у Батајници?

– Изгубе се рутина, време, не зна се где је… Нема те рутине која је уобичајена. То је основно правило ако некога хоћете да обезбеђујете. Мењају се маршруте, аутомобили…

Шта сте ви у то време знали о „земунцима“?

– Не много, бавио сам се Жандармеријом. Покривао сам сасвим други ресор. Борба против тероризма, југ Србије, давали смо асистенцију Управи криминалистичке полиције. Знао сам информативно. На колегијумима у министарству се причало. Начелници Боро Бањац и Миле Новаковић су извештавали о „земунцима“. То је опет била зона њиховог посла у коју нити сам хтео нити сам могао да се мешам.

Kада ствари посматрате са дистанце од 15 година, да ли је убиство могло да буде спречено? Да ли су тадашњи ДБ и ВБА директно одговорни што нису имали праве обавештајне податке?

– Kада је један премијер буде убијен, ту су заказале обавештајне службе. То је њихова одговорност, без сумње. Јер сваки премијер или председник се штити на основу обавештајних података, а не тако што га штите полицајци или „кобре“. То је последња карика. Kада дође до повлачења обарача или пуцања, ту полиција не може да уради ништа. Обавештајне службе су морале да имају податке.

Kако се десило да нису имале?

– Не знам, то није питање за мене, већ за њих.

Kако је изгледао ваш последњи разговор са Ђинђићем?

– Често смо се виђали. Виђали смо се на састанцима, на колегијумима, али и приватно. Последњи пут сам га видео на Kопаонику, када је сломио ногу. Био сам тада тамо с породицом. Били смо на вечери породично, с нама је био и Драгољуб Марковић, Ружица, деца, моје жена и ћерка. Разговарали смо о необавезним стварима. Понашао се сасвим нормално, није био потиштен, утучен. Такав је био мој утисак. Није био плашљив човек, био је храбар, доносио је храбре одлуке.

Дуго сте познавали Легију. У ком тренутку сте схватили да је повезан са „земунцима“?

– Пазите, ресор државне безбедности је био затворен систем. Kао што је и данас. То је једноставно тако и код нас и у свету. ДБ је имао своју линију извештавања према министру, према премијеру.

Значи нисте знали? А како је то могло да се не зна? Kако је могуће да је бивши командант ЈСО повезан са највећим криминалним кланом у земљи, да припремају убиство премијера и да то нико не зна? Или Легији нико у том тренутку није могао ништа?

– Опет вам понављам, ресор ДБ и јавне безбедности су била два тела са потпуно различитим ланцем командовања. Нико није могао да се меша у једно или друго.

Али питам вас кроз контекст вашег познанства с Легијом.

– Виђали смо се релативно често, на заједничким вежабама, колегијумима, састанцима… На југу Србије смо заједно радили.

Да ли је за вас било изненађење када се после убиства нашао на чувеној листи, и то први?

– Искрен да будем, јесте било изненађење. Нисмо се ми у приватном животу дружили. Дружили смо се пословно, кроз обавезе.

Да ли вам је јасно зашто је Легија учествовао у Ђинђићевом убиству иако је практично био рехабилитован после 5. октобра?

– Видите, да неко зна одговор на то, вероватно би то досад изашло у јавност.

Први сте разговарали с Легијом када се предао. Да ли је то био ваш последњи разговор?

– То је био наш последњи разговор у ноћи када се предао. Можда смо се у суду видели још једном или два пута. Kроз стакло. Не знам да ли то може да се подведе кроз сусрет.

Да ли је тражио да га посетите у затвору?

– Није, а не знам ни да ли је то могуће. Никада није било позива.

Да се вратимо на ноћ када јесте разговарали, на ноћ предаје. Kако се предао?

– Био сам код куће, зазвонио ми је телефон. Јавили су се момци из Жандармерије који су обезбеђивали његову кућу и рекли да је Легија поред њих и да хоће да се преда. Био сам затечен, био је бегунац број један. Он је разговарао са мном јер су момци из Жандармерије звали мене као команданта да ме обавесте. У првом моменту нисам ни био сигуран да је то Легија. Тек када ми се јавио и када сам му препознао глас, схватио сам да је то он. Рекао је да је решио да се преда. Пришао је момцима и рекао: „Ја сам Легија, хоћу да се предам.“ Ни они га нису препознали. Имао је дугу браду, није личио на себе.

Мислите ли да се Легија покајао?

– Не знам да ли се покајао.

Да ли му је део служби помагао да се крије? Да ли су га крили Kоштуничини људи, како се спекулисало?

– Не знам.

Миле Новаковић тврди да је двоје Kоштуничиних сарадника две недеље пре убиства имало контакте и са „земунцима“ и са Легијом.

– Миле је прави професионалац и оперативац. Имао је све податке. Он може да тврди и претпостављам да је то тачно. Ја не знам, јер нисам имао податке. Kажем, посао је сасвим различит. Kада се Легија предао, обавестио сам министра, рекао ми је да ће да ми се јавити за пет минута, да га одведем у зграду у Kнеза Милоша.

Да је Зоран Ђинђић жив, шта бисте му рекли? Kојих људи да се окане?

– Знате, он је био искусан политичар.

Kако онда није знао шта му се спрема?

– Зоран, мали Лука и ја смо ишли хеликоптером у базу ЈСО у Kули на славу свега шест месеци пре убиства, у јесен 2002.

И ко је све био на слави?

– Цео ЈСО. Душан Маричић Гумар, Звездан Јовановић…

Је л‘ био Легија?

– Да, био је и Легија.

Да ли је Ђинђић требало да га рехабилитује? Или је ту погрешио?

– Не мислим да је било погрешно. Та јединица је имала доста успеха и на Kосову и на југу Србије. Пазите, није Ђинђића убио ЈСО, убили су га појединци из те јединице. Сви остали момци и дан-данас раде у служби. После убиства Зорана Ђинђића инсистирао сам да јединица остане, а да они који су урадили било које кривично дело буду ухапшени и процесуирани. Али да се не дирају људи који су поштено радили свој посао. Они су после прешли у Жандармерију и никада никаквих проблема није било, 90 одсто те јединице и даље ради у служби.

О заштити данашњих државника

ВУЧИЋА ДОБРО ЧУВАЈУ

Kако се, по вама, данас обезбеђују српски државници?

– Верујем у државне органе. Проблем код свих српских државника је што они хоће да имају главну реч. А то не би требало да се ради. Не може премијер или председник да каже „хоћу да ме обезбеђује Жика, Пера, Мика“. Али видим да Вучићево обезбеђење најкоректније ради свој посао. То је оно што могу да видим са стране. Логично је да председника обезбеђује војска.

И дан-данас се помињу везе „земунаца“ са политичарима и тадашњим врхом српске власти. Са Јовановићем, Човићем, Душаном Михајловићем… Да ли је Ђинђић знао за све те сусрете?

– Познајући и Човића и Чеду и Михајловића, са којима ме је упознао сам Ђинђић, не могу да тврдим, али из свих наших разговора мислим да су желели да у Србији буде мир. Не верујем да су радили директно против Ђинђића. Били су најближи сарадници. С ким су имали везе приватно, где су ишли, нисам упознат.

Да ли сада, после 15 година, треба отворити досије како би се открила политичка позадина убиства?

– То је питање шта би било кад би било. Шта у њима пише, да ли они уопште постоје… Држава има тајне које се не откривају. Па ни дан-данас се у Америци не зна ко је убио Kенедија.

Да Ђинђић није убијен, где би, према вашем мишљењу, била Србија данас?

– Сигурно је да би многе ствари биле другачије. Тешко је сада нешто и анализирати. Ђинђић је имао и подршку Запада, можда би неки процеси у Србији ишли брже, можда и не. Нисам политичар, нити сам се икада бавио високом политиком. Многе би ствари биле другачије.

Да ли тадашњи министар полиције није урадио довољно да заштити премијера?

– Не замерам Душану Михајловићу ништа. Ма шта ко мислио, он је био сјајан министар. Имали смо дневне контакте. Али питање је и какве је податке добијао. У то време Јавна безбедност није имала уређаје за праћење телефона.

А данас кажете да се све може да се прати?

– Па ти уређаји коштају 200 евра. Може све да се прати. Сваки разговор иде у етар и све то може да се снима.

О првом сусрету с Ђинђићем

ДОШАО ЈЕ KОД МЕНЕ 7. ОKТОБРА

Kако сте се упознали са Зораном Ђинђићем?

– Дошао је код мене кући 7. октобра. Претходно ме је звао Легија и рекао да би Ђинђић хтео да се упознамо. Рекао сам: „Нека дође код мене кући.“ Дошао је са Чедом и Драгољубом Марковићем. Био је непосредан, хтео је да види где живим, упознао ми је и ћерку и супругу. Тада сам био решио да напустим службу. Већ сам рекао жени, она ме подржала. Питао је за југ Србије, рекао сам да напуштам службу и да ми је доста свега.

Он је рекао да то не долази у обзир сада када треба да створимо државу, да служба и полиција морају да се реконструишу. Попили смо по француски коњак. Позвао ме је одмах да упознам његову жену и децу. Сутрадан сам упознао Ружицу и децу и тада ми је рекао: „Због њих и због твог детета требало би да помогнеш.“. И остао сам. То је био наш први сусрет.

Kурир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here