КЕЦМАНОВИЋ: Малигни утицај у БиХ имају они који Русији приписују малигни утицај

Поделите:

Професор Ненад Кецмановић у интервјуу за руску агенцију EurAsia Daily говорио је о предстојећим изборима у БиХ, позицији Српске, дјеловању српских представника у Сарајеву, односу предсједника Републике Српске Милорада Додика и руског предсједника Владимира Путина, присуству Русије на Балкану и односу са Западом…

Руска агенција Кецмановића представља као социолога и публицисту. Интервју је објављен под насловом „Сенатор Републике Српске: Американци Србе зову малим Русима“.

Агенција је уводно предочила читаоцима да су је нарочито интересовали Кецмановићеви одговори на питања због чега на изборима у Републици Српској у јесен 2018. највеће шансе има патриотски блок, због чега Милорад Додик говори „Пустите нас да волимо Русију“ и ко се све бори за право „туторства“ над Босном и Херцеговином.

* Са каквим се изазовима Република Српска суочава у години избора?

– Донедавно је изгледало да ће 2018. протећи као година континуитета и стабилности, рачунајући и предвидив исход јесењих избора. Томе је ишло у прилог и то што су се ОХР и трансатлантски ментори високог представника у БиХ забавили о јаду око спорног изборног закона у Федерацији и односа између два народа стрпана у један ентитет. Међутим, тај спољни реметилачки фактор није заборавио свог дежурног кривца за све проблеме у БиХ- Републику Српску и њеног лидера Милорада Додика…

* Запад не крије да му Дејтонски споразум више не одговара и да би хтео да види унифицирану БиХ. Као главни камен спотицања у својим плановима види предсједника Додика. Да ли усмјерење Републике Српске на осамостаљење у односу на БиХ у даљој перспективи зависи само од Додика?

– Добро сте рекли – Запад, а ја бих био још прецизнији – САД и Британија, уз пратњу вазалну ЕУ, које се иначе скривају иза синтагме „међународна заједница“. Као да њихове ставове дијели читав свијет, укључујући највећу земљу на свијету – Русију и најмногољуднију – Кину, те Републику Српску, која ваљда такође припада тој глобалној заједници.

САД и УК већ одавно раде на унитаризацији БиХ у којој би по природи ствари доминирао најбројнији бошњачки народ, а то правдају потребом за функционалнијом и ефикаснијом државом. Годинама су систематски прекрајали Дејтонски споразум, који су сами скројили, па мисле да могу да га шију и парају независно од потписника и гараната, међу којима су и Србија и Русија.

Додик је својевремено одлучно зауставио тај процес систематске маргинализације Републике Српске, па утолико он за њих заиста и јесте камен спотицања који треба уклонити.

Да је српски народ, а сигурно и хрватски, добио шансу да се непосредно изјасни да ли је за независну државу БиХ или за уједињење са матицама, Српска и „Херцег-Босна“ би се и прије рата нашле у Србији, односно Хрватској, а исто расположење народа убједљиво доминира и послије рата, несмањено све до дан-данас. Зато је референдум, иако облик непосредне демократије, који Брисел препоручује чланицама ЕУ као најбољи начин одлучивања, постао опасна ријеч. Довољно је да је у Српској неко и само помене па да ОХР одмах зазвони на узбуну.

Опозиција ће Додиковој власти тек платити цијену своје колаборације у Сарајеву

Додик отворено упозорава међународну заједницу на историјску константу да српски народ у БиХ и даље жели да буде под истим државним кровом са матицом, да је унутрашњим и спољним политичким насиљем отргнут из Југославије у којој је био са Србијом. Односно да је Дејтонским споразумом Републику Српску прихватио као компензацију и компромис. Али, наглашавам, ријеч је о слову Дејтонског споразума какав је потписан 1995. у Паризу, а не о „духу Дејтона“, односно о ревизији којом су високи представници, илити протектори, Српској отели бројне надлежности.

Додик је зауставио процес ревизије Дејтона, а сада се бори за рехабилитацију изворног Дејтона, односно за враћање тих надлежности. Ви, као и сам Додик, прецизно кажете да се он бори за „осамостаљење од БиХ“, а појам „самосталност“ није исто што и независност, (отцјепљење или сецесија), како то воле да замјењују на Западу.

Он би то могао да учини легално и легитимно већином коју има у скупштини, али хоће да је оснажи непосредним изјашњавањем народа на референдуму, јер народ, како се показало у већ у три изборна циклуса подржава његову политику, а по свему судећи ће и у четвртом. С обзиром на тако снажну и трајну сагласност између лидера и народа, рекло би се да „за Српску нема зиме“.

Међутим, послије прошлих избора у заједничке органе БиХ у Сарајеву ушли су представници опозиције. Иако са послаником мање од побједничког савеза патриотских странака, успјели су у томе захваљујући коалицији са бошњачком СДА, а онда је на њих дошао ред да узврате подршком унитаристичкој политици Бакира Изетбеговића и тако направе велику штету Републици Српској.

Њихови разочарани бирачи су се, наравно, кајали, али исправке није могло да буде све до овогодишњих избора када ће, како сондаже показују, тек платити цијену колаборације.

Додик их је у међувремену неколико пута п(р)озвао на договор о минимуму националних и патриотских интереса и наравно нису пристали. А онда их је институционално блокирао обавезом да о свим својим потезима морају да консултују власти у Бањалуци, јер су изабрани у Републици Српској, а не БиХ. Не вјерујем да би неки мање вјешт и искусан лидер спасао Српску од те групе српских министара и посланика у Сарајеву из Савеза за промјене.

Бар за сада не видим ко би га могао достојно замијенити, а он је политичар у пуној форми и најбољим годинама за државника, па не видим ни потребе за тим. Напротив!

* Какве су ваше прогнозе поводом будућих избора?

– Пошто га је послије никад жешће координисане кампање из Сарајева и са Запада прозвао и Вашингтон пост- гласноговорник америчког естаблишмента, а ионако се налази на црној листи Стејт департмента, не би ме изненадио дискретан захтјев за Додиково споразумно повлачење „ради мира у Босни и добрих односа Српске са САД и ЕУ“. Тако то они обично раде и можда неки лидери опозиције у томе виде шансу да побиједе без изборног надметања са фаворитом.

Али, рецимо, чак искусни Иванић, који је на почетку мандата у Предсједништву БиХ тврдио да ће „дјеловати самостално у односу на власт у Бањалуци, да не треба заоштравати са комшијама и свијетом“, већ послије годину дана је изјавио да су „прешли и његову црвену линију“.

Све сондаже указују на убједљиву предност владајуће патриотске коалиције и кладио бих се на кандидате СНСД-а, односно патриотског блока. Опозиција је, како већ рекох, компромитована радом у заједничким органима, а послије драматичног пада популарности и пораза на више узастопних избора, и спољни центри моћи дигли су руке од њих.

Британски агенти у Сарајеву већ раде пуном паром

– Одлучили су да ствар узму у своје руке и, по Шарповом рецепту, политизацијом „неполитичких и високо емоционалних догађаја“ изведу масе на улице и окрену их против власти, те тако све ријеше на улици. Имају у томе богато искуство стечено у Србији, Тунису, Грузији, Украјини, Македонији.

Уосталом, на Новом Београду је званично регистрована агенција „Канвас“, у којој ветерани „Отпора“ служе за изнајмљивање и били су препознати у Либији, Египту и испитивали терен у Мађарској.

Према информацији београдског листа Новости, власти Републике Српске су од руских обавјештајних служби добиле упозорење да овом циљу треба да послуже и текући протести у Бањалуци „Правда за Давида“, а главни менаџери Ентони Моктон и Џорџ Базби, агенти британске обавјештајне службе МИ6, са искуством на српском терену, већ су формирали испоставу у Сарајеву и раде пуном паром. Додајмо томе да мигранти масовно улазе у БиХ. Маршруту не бирају они сами, него их усмјеравају они исти који су потпалили грађанске ратове у њиховим земљама и натјерали их у бијег од куће.

Аустрија, Италија и Мађарска су им на десет година херметички затвориле пут према циљаној Њемачкој, па ће, дакле, остати на „дугом пропутовању“ кроз Федерацију и Српску. Бошњаци их примају као своју муслиманску браћу која су 1993. притекла у помоћ Алијиној АБиХ против ВРС. Срби их пак препознају као муџахедине који су у Средњој Босни српским заробљеницима пред камерама сабљама скидали главе. Хрвати су се побунили чим су стигли на границе „Херцег Босне“.

Ето прилика да се поново закува у БиХ и да НАТО и у Републици Српској постави колаборантску владу.

Већ дуже пасивни Инцко задржао је, на инсистирање САД, диктаторска „бонска овлашћења“.

* Сарајево често критикује руководство Републике Српске због тога што погрешном политиком кочи економски развој сопственог ентитета. Према ријечима Бакира Изетбеговића, док се Федерација БиХ убрзано развија, у Републици Српској се дешавају директно супротни процеси. Како стоје ствари у економији Републике Српске и какве су перспективе њеног развоја?

– Зар вам није необично да се Сарајево брине због заостајања Републике Српске? Да је стање заиста такво, Бакир Изетбеговић би ликовао. Напротив, Федерација се не развија, или бар не убрзано, а Српска је по многим економским показатељима испред, поготово испред кантона са бошњачком већином.

Тај ефекат је утолико упадљивији што је од четири највећа центра у БиХ (Сарајево, Тузла, Бањалука, Мостар) у којима је била концентрација привредних, културних, институционалних и других ресурса, само један припао Српској. Затим, Српска је добила само једну петину мађународне помоћи која је послије рата стигла у БиХ. Да и не говоримо о помоћи исламских земаља директно Бошњацима, без обзира на то што је углавном потрошена за изградњу преко 1000 нових џамија, мектеба и текија.

Првих поратних година развојни омјер Федерације и Српске поредили су са Западном и Источном Њемачком и очекивали да ће сиромашна Република Српска потрчати да се уједини. Ништа од тога се није догодило. Напротив, Република Српска је више напредовала од ФБиХ.

„Буџетски корисници имају веће плате у Српској него у Србији“

– Реална основа те приче је нешто сасвим друго. Међународне финансијске институције кредите условљавају строгим процедурама и терминима, али их и формално и неформално условљавају политичком кооперативношћу. Бошњачки политичари то користе да се у журби кредити не пропусте, заобиђу договоре у заједничким органима БиХ, па из Републике Српске морају да их прикоче. Кредитори онда шаљу ултиматуме, а бошњачко Сарајево оптужује Бањалуку да Српска зауставља кредите и развој који су и њој потребни.

Додик је издржао игру живаца са иностраним и домаћим партнерима и успио да изгура механизам координације, што практично значи да БиХ више не може предузети ниједан потез према ММФ-у, према ЕУ и слично без сагласности Владе Републике Српске.

Уосталом, развојни ниво БиХ у односу на бивше чланице ЈУ-федерације није се битно промијенио у односу на предратно стање када је спадала у неразвијене републике. Ако је ниво и релативно неповољнији, није никакво чудо јер је опустошена грађанским ратом као ниједна друга.

Ако погледате званичну статистику, просвјетни радници, љекари и други буџетски корисници имају веће плате у Српској него у Србији, која се налази у некој врсти економског препорода.

* Како видите зближавање предсједника Републике Српске Милорада Додика и предсједника Србије Вучића?

– Као нешто сасвим природно. Истина, у Србији се смијенило неколико странака и лидера, а дуготрајни Додик је мање-више добро сарађивао са сваком поставом у Београду. Свака „стара власт“ у Београду подразумијевала је његову подршку, која има велику тежину не само код избјегличког корпуса у матици. А опет, свака „нова власт у Србији“ није му то у почетку опраштала. Ипак, убрзо је све долазило на своје мјесто.

Типично је било са Коштуницом,који је у првој години мандата фаворизовао опозициони СДС, а послије је пружио велику не само економску подршку Додиковој влади и њему лично. Исто се поновило и са Николићем и Вучићем, а сада у сарадњи Вучић-Додик видимо до сада највећи интензитет сарадње и специфичан квалитет.

Поменућу само заједничко обиљежавање великих датума из српске националне прошлости. Било је заиста крајње вријеме да се комшијама Хрватима и Бошњацима, али и њиховим менторима и промоторима, стави до знања ко су били злочинци а ко жртве на развалинама двије Југославије које нису биле потребне Србима, јер су имали своју националну државу, него њима да са поражене стране у два свјетска рата пређу на побједничку.

Срби су гинули и за стварање и за одбрану обје заједничке државе, док су они били пета колона. Када се саберу жртве у два српска устанка, оне у Плавој гробници на Крфу и на Солунском фронту, а тек оне у Јасеновцу и по херцеговачким јамама, те напокон оне на КиМ, у грађанском рату у БиХ, у Олуји и Бљеску, онда Блајбург и Сребреница заједно испадају ситница. Зато Србија и Српска пишу Декларацију о опстанку српског народа, развијају Дејтонске специјалне и узајамне везе, држе заједничке састанке влада.

* Како видите значај сарадње Републике Српске са Русијом?

– Као изузетно значајан! Подразумијева се, првенствено за Републику Српску. Да ништа друго, Русија једном годишње блокира извјештаје Валентина Инцка у СБ УН у којим В. П. понавља оптужбе против Републике Српске и Додика за све новоље у БиХ.

Посебно бих истакао британско-америчку инкриминацију Срба за геноцид која би прошла да није било руског вета. Иначе, за разлику од бивше водеће колонијалне и актуелне водеће неоколонијалне силе које нас притишћу, пријете нам, условљавају, уцјењују и понижавају преко својих амбасадора, специјалних изасланика, помоћника замјеника и замјеника помоћника, Додика често примају министар Лавров и сам предсједник Путин. Пријатељски и без икаквих условљавања.

Мислим да се Путин и Додик добро разумију и због сличног политичког искуства. Обојица су дошли на чело земље уз подршку Запада, а када им је накнадно испостављена цијена, отели су им се.

Када је Лавров недавно изјавио да ће Русија штити своје савезнике и пријатеље, то је, без обзира на то шта то конкретно значило, на Србе више дјеловало него сва мека моћ Запада оличена у мрежи милионима долара спознорисаним НВО и купљеним медијима. Отуда им се причињава да Русија улаже много више.

Протестантско-католички Запад функционише другачије, рационално и без емоција, па не разумије православне Славене. И Српска узвраћа Русији у складу са својим могућностима: да није Срба, БиХ би се прва прикључила санкцијама, потрчала у НАТО, сврстала се уз западне интервенционисте у Сирији итд.

* У посљедње вријеме свако присуство Русије на Балкану веома нервира Запад? Из којих разлога?

Американци Србе непрестано називају „мали Руси“, што у вријеме антируске хистерије за малу и нејаку земљу представља пријетњу. „Велике Русе“ не смију да нападну, али на мале стално подижу батину. Евроамеричка медијска и дипломатска кампања тако је силовита да повремено дјелује као „артиљеријска припрема“ за нови упад НАТО-а. Да није озбиљно, било би смијешно: испада да очекују да „мали Руси“ постану „мали Американци“, јер њима није довољна српска војна неутралност. Не питају се зашто?

Бомбардовали су и Србију и Српску, Србе истјерали из Хрватске, Србији отимају КиМ, а Српску гурају у унитарну Босну. Мало ли је?

Они и даље вјерују да су најбољи од свих могућих свијетова, да им се сви диве и обожавају их, иако их због бахатости суперсиле сви трпе само колико морају и докле морају.

Колико су омиљени, најбоље говоре бетонски блокови око амбасада САД по свијету које су некада биле увијек отворено уточиште дисидената и које представљају земљу чији грађани су као и некад гостољубиви, срдачни, ведри и предзумљиви, али и сами, како су предсједнички избори показали, незадовољни неолибреалном „вашингтонскоим мочваром“ и „дубоком државом“.

Амерички естаблишмент једноставно не може да прихвати да се свијет мијења, да је на дјелу пад америчке моћи, да су Русија и Кина постале равноправни партнери у успону, да их арапски и шире исламски свијет препознаје као неоколнијалне злотворе, да се чак и Западни Европљани отимају из њиховог заштитничког загрљаја који их гуши те окрећу главу према Истоку.

Вучић све чешће понавља да о Косову не преговара са Хашимом Тачијем него његовим туторима, Додик тражи договор са Бошњацима без мијешања странаца.

„За нас је опасно што глобалне промјене снага теку споро“

– Путин је у медијским анкетама у Њемачкој изгласан за најпопуларнијег иностраног политичара управо зато што им је одбрусио да више неће моћи тако. У економији и високим војним технологијама већ губе корак, али не и у огромним резервама конвенционалног наоружања расутим по базама широм Планете.

Препадањем ионако русофобних народа, попут Балта, Пољака и Румуна, да су на првој линији руске војне експанзије, увалили су им оружје старије генерације на дуг у милијардама долара, и то је важна инјекција за привреду САД.

За нас је опасно што глобалне промјене снага теку споро, а „онај ко у рукама нема ништа друго него чекић, све око себе види као клин“.

У новом хладноратовском одмјеравању Запад би нас могао препознати као лак поен за јачање пољуљаног самопоуздања, тим више што сматрају да су невеликим инвестицијама капарисали српски простор. Позивају се на велику западну помоћ у поратној обнови БиХ, а то је једва дјелић онога што су претходно порушили гурнувши БиХ у грађански рат.

Војно неутралну Србију и Српску опколили су новим чланицама НАТО-а и онда се љуте што се Срби хватају Русије, одбијају да се придруже санкцијама и што опет Русија у њима види једино упориште на Балкану. За нас је руски утицај благотворан, а по њима је малиган.

Тешко је објаснити шта им је то Русија скривила било гдје, па и на Балкану. Није интервенисала ни у Црној Гори, ни у Македонији, а у БиХ се, као један од потписника и гараната, залаже за поштовање Дејтонског споразума који је срочен у САД.

* Имате ли бар неке претпоставке зашто?

– Понекад мислим да су ресетовали хладни рат зато што сматрају да је за њих као побједнике то „била успјешна прича коју треба поновити“. Деценијама су војску, безбједносне службе, индустрију, медије, културу, популарну умјетност… прилагођавали антагонистичкој коегзистенцији са СССР-ом, а онда је „црвена опасност“ изненада и нагло нестала. То је захтијевало велико прилагођавање, тешко и скупо престројавање на један и јединствен свијет.

Нису, међутим, одољели искушењу да постану глобална империја и суперсила којој је била потребна фигура непријатеља. За почетак су то били Срби као, наводно, кривци за распад СФРЈ и БиХ и као оправдање за ангажовања и останак НАТО-а у Европи. О онда су наставили даље са измишљањем непријатеља по свијету и инсталирањем војних база.

Клинтон и Олбрајтова, пијани од моћи, необузадно су се поигравали са Земљином лоптом, попут Чарлија Чаплина у филму Велики диктатор. Но, Руси и Кинези су схватили поруку да ће и они на крају доћи на ред и припремили се. Умјесто краја историје добили смо враћање у историју. Горбачов је срушио не само совјетски свијет него, испоставиће се, и амерички.

* Са друге стране Турска јача свој утицај у Босни и Херцеговини. Можете ли да прокоментаришете резултате недавне посјете предсједника Турске Ердогана Сарајеву?

– Ердоган би морао да буде задовољан посјетом Сарајеву, која је, чини ми се, имала више циљева. Један је био да у муслиманском Сарајеву добије простор за своју предизборну кампању међу турском дијаспором у Европи, што су му претходно ускратиле Њемачка, Холандија и Аустрија. Други, да придобије бројне бираче у Анадолији који воде поријекло из Босне. Трећи, да потврди своје аманет-туторство над бошњачким народом у конкуренцији са арапским шејицима који, уз благослов САД, надиру у Сарајево, купују огромне парцеле и граде читава насеља у околини града. И четврто, да освјежи породично пријатељство са Бакиром Изетбеговићем и подигне рејтинг његове СДА пред јесење изборе у БиХ.

Мислим да је све то мање или више постигао, али и изазвао страх секуларног дијела бошњачке политичке и интелектуалне елите да им је покварио односе са Бриселом и, посебно, са Вашингтоном. Ердоган је у хроничном антагонизму са негостољубивом ЕУ, а послије неуспјелог државног удара у Анкари удаљио се од САД и економски и војно се окренуо Русији, па су им бројни балкански медији у власништву компаније америчког генерала Петреуса дали прилику да искажу резерве према Ердогановој посјети. Али, мало им је вајде од тога!

Додик: „Грлите Ердогана, али нас пустите да волимо Русију“

– У „Зетри“ су се проламале овације „султану“, уз узвике „алаху екбер“, јер је носталгија за „пустим турским“ срцу ближа, а ништа мање нереална него бајка о пријему БиХ у ЕУ и о томе како ће им САД подарити цијелу и јединствену државу Босну.

Ердоганове честе посјете Сарајеву не остављају равнодушним и Србе и Хрвате. Његови први неоосманистички иступи о „окупацији Османлија као успјешној причи коју треба поновити“ и о томе како му је „Алија оставио у аманет“ не само Бошњаке него и Босну, а не само пет кантона са бошњачком већином, изазвале су револт у Српској и „Херцег-Босни“.

Сада, међутим, Додик каже: „Грлите и љубите Ердогана колико вам воља, али пустите и нас да волимо Русију“. Има мишљења да би економско-војна сарадња Анкара-Москва могла да допринесе српско-бошњачком помирењу у БиХ и да би чак било логично да Путин и Ердоган посредују у томе. Али, од тога се евро-америчким лидерима тек диже коса на глави, јер ионако паниче да су због пасивности Брисела и Вашингтона Русија и Турска без дозволе загазиле у њихов балкански резерват.

РТРС
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here