Конститутивност Срба у ФБиХ може водити нестанку имена Републике Српске

Поделите:
ОТВОРЕНО ПИСМО СНП – ИЗБОР ЈЕ НАШ М. ИВАНИЋУ ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ ИЗЈАВЕ О КОНСТИТУТИВНОСТИ СРБА У ФБиХ
  • Равноправност сва три народа и оба ентитета обезбијеђена је у заједничким институцијама дејтонске БиХ (Предсједништво, Парламентарна скупштина БиХ, Савјет министара БиХ). У Бошњачко-хрватској федерацији, или како покушавају да је преименују у Федерацији БиХ, (Вашингтонски споразум, 1994. г. потписали су представници Бошњака и Хрвата, у томе нису учествовали Срби, ни било ко други. И отуда прво споменути назив) конститутивни су Бошњаци и Хрвати, а у Републици Српској конститутивни су Срби
  • Одлука Уствног суда БиХ о конститутивности сва три народа у оба ентитета руши основне принципе на којима се заснива Анекс IV Дејтонског споразума. Она је и апсурдна јер се њом покушава представити да су и Бошњаци и Хрвати створили Српску Републику, а Срби, Бошњачко-хрватску федерацију        
  • Ако прихватимо Одлуку о конститутивности и тражимо да Срби у Бошњачко-хрватској федерацији буду конститутивни, онда морамо прихватити и да су Бошњаци и Хрвати конститутивни у Републици Српској. а то може водити и злочину против мира

Господине Иванићу, српски члану Предсједништва БиХ,

Повод за отворено писмо, које Вам упућујемо, налази се у Вашој изјави: „Срби у неким федералним кантонима нису конститутивни од 2001. године. То је недопустиво и највеће је кршење људских права у БиХ. Конститутивност Срба мора да се обезбиједи.“

Молимо Вас, да Вашу пажњу усмјерите и на сљедеће размишљање.

Запажате да Срби у федералним кантонима нису конститутивни од 2001. године, што значи да им је ту конститутивност тада дао Уставни суд БиХ својом Одлуком о конститутивности сва три народа у оба ентитета. До тада Срби нису били конститутивни у Бошњачко (Муслиманско)-хрватској федерацији, као што ни Бошњаци и Хрвати нису у Републици Српској, јер је међународним уговором, у Анексу IV Дејтонског споразума (својеврсни Устав дејтонске БиХ), одређено ко су конститутивни, равноправни, државотворни народи и гдје.

Равноправност сва три народа и оба ентитета обезбијеђена је у заједничким институцијама дејтонске БиХ (Предсједништво, Парламентарна скупштина БиХ, Савјет министара БиХ). У Бошњачко-хрватској федерацији, или како покушавају да је преименују у Федерацији БиХ, (Вашингтонски споразум, 1994. г. потписали су представници Бошњака и Хрвата, у томе нису учествовали Срби, ни било ко други. И отуда прво споменути назив) конститутивни су Бошњаци и Хрвати, а у Републици Српској конститутивни су Срби.

Подразумијева се да сви други, мимо конститутивних народа, имају статус националних мањина, са свим правима која извиру из тог статуса, што је случај и у свим другим државама Европе и свијета.

Овдје долазимо, за некога, до дилеме: шта је старије, има већу тежину, или важније у правном и моралном смислу – Међународни уговор, који је донио мир на начин да је устројио, уредио, дејтонску БиХ Анексом IV, или Одлука Уставног суда БиХ.

Одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа у оба ентитета руши основне принципе на којима се заснива Анекс IV Дејтонског споразума. Она је и апсурдна јер се њом покушава представити да су и Бошњаци и Хрвати створили Српску Републику, а Срби, Бошњачко-хрватску федерацију.

Али, оно што је најгоре, јесте да потпуна реализација те одлуке води у активности које могу произвести злочин против мира, јер права која извиру из конститутивности не могу бити селективна, већ потпуна и свеобухватна.

Ако прихватимо Одлуку о конститутивности и тражимо да Срби у Бошњачко-хрватској федерацији буду конститутивни, онда морамо прихватити и чињенице да су Бошњаци и Хрвати конститутивни у Републици Српској. То омогућује, сваком Бошњаку или Хрвату, који живи у Републици Српској, без обзира на њихову бројност, да легитимно поставе питање њеног назива, и да кроз један процес нестане Република Српска.

Да је опасност реална видимо у досадашњим дешавањима.

Због те Одлуке о конститутивности Република Српска је морала да измијени своју химну и грб, а град Бања Лука и Невесиње своје грбове.

Значи, Одлука Уставног суда о конститутивности је правно проблематична и извор је проблема и других штетних одлука. Против ње били су судије представници хрватског и српског народа, а донесена је захваљујући гласању тројице страних судија и судија који су представници  бошњачког народа.

Уставни суд БиХ треба да тумачи да ли је нешто по Уставу, а не да доноси политичке одлуке које могу да угрозе мир, тим прије што у тој заједничкој институцији нема механизма заштите виталног националног интереса.

Одлуке се доносе простом већином, а пресудну улогу у томе имају тројица страних судија.

Чак ни одлуке Европског суда за људска права које руше један међународни уговор којег су потписале највеће силе свијета и угрожавају мир, не могу имати већу снагу од самог тог међународног мировног уговора.

Да ли ће се српски политичари изборити за поштовање изворног Дејтонског споразума или прихватити одлуку Уставног суда БиХ, која Републику Српску води у процес самоукидања? Или можда трећа могућност – мирно раздруживање.

Остаје да се види.

Остаје да се види како ће у том случају реаговати српски народ, јер 34.000 Срба је дало живот да би се ми могли радовати Српској Републици. Ту побједу су нам они дали и народ је мора сачувати, како би њихова жртва имала смисла.

Господине Иванићу, ако у свему  што радите, подразумијевајући и наведену изјаву, постоји дубљи смисао, који не разумијемо, онда нам праштајте на исказаној и непотребној забринутости за Републику Српску.

С поштовањем, предсједник СНП – Избор је наш,

                                                                    Дане Чанковић

sveosrpskoj.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here