Лечи, греје душу, српска је, најбоља је: Ракија!

Поделите:

Упознали сте се веома рано – када си имао пет година бака је умочила прст у чашицу шљивовице за ручком и дала ти да пробаш, вероватно сматрајући да је боље да се што пре навикнеш. Са седам су те први пут умотали у облоге натопљене ракијом да ти избију температуру. Са десет си научио где стоје залихе, што ће бити јако корисна информација неких шест, седам година касније. Сигуран сам да никада ниси био на слави, свадби, крштењу или било којој прослави у Србији где се није служила ракија. Чак и ако се нађеш на венчању двоје бивших алкохоличара на коме се не цирка, све што треба да урадиш је да у углу пронађеш ујка Радета и две киле комовице коју је уштекао испод стола.

То је просто тако, без ракије се не може, она је члан породице, комшија, суграђанин, земљак, пријатељ али и много, много више од тога. Добро се сналази у великом друштву, али одлично и самује. Понекад те једино виљамовка разуме, али то је зато што сте превише времена провели заједно па нико други није у стању да преведе то што покушаваш да изговориш последњих сат времена. Знам, не сећаш се да си пао под сто и да си остатак вечери провео покушавајући да не повратиш самом себи у уста, али не брини, нико ти није замерио, јер је то само наша ракија.

Одрасли смо слушајући суперхеројске митове о алкохолној ферментацији било којег воћа које садржи шећер. Kако то обично бива када се разум и емоције сукобе у некоме или нечему као што је ракија, склони смо идеализацији па често видимо и оно чега нема. Зато ево листе неколико митова о ракији које ћемо свакако настављати да понављамо сваком госту из иностранства када направи ону фацу после првог цуга.

Ракија је српско пиће

Ово ће вероватно најтеже пасти онима за које испијање ракије није само уношење алкохола у организам, већ свети чин који свако ко се презива на ‘ић’ мора да обави током јутарњег умивања. Жао ми је, али ракија нема српско порекло. Реч ракија је арапског порекла од речи ‘ал-рак’, а у слободном преводу значи зној, што је забавно на више нивоа. Први помен ракије на простору Балкана везује се за 14. и 15. век и долазак Турака, док је популарност ракије на овим просторима порасла тек крајем 19. века, када је већина винограда у Србији уништена филоксреом па је производња вина опала. Од тада је употреба ракије све више расла па се о њој говори као о традиционалном пићу са овог поднебља. Тек 2007. године је српска ‘Шљивовица’ и званично добила држављанство када је заштићена као српски бренд. Живели!

Ракија је лек

Све зависи од тога у ком сте крају Србије. У западној Србији ће вам упалу грла лечити ракијским облогама, док у околини Лесковца температуру лече тако што смешају пројино брашно са комовом ракијом, ставе то на табане, а болесникове чарапе утопе ракијом и онда му их навуку на ноге. Зуб, уво, нос, грло, чир, угануће – зна се – ракија је лек. То је постала максима на овим просторима услед двестагодишњег понављања. Истина јесте да понека чашица ракије може да добро делује на здравље, као уосталом и било који други алкохол. Истраживања јесу доказала да они који умерено користе ово пиће ређе обољевају од кардиоваскуларних болести срчане слабости, повишеног крвног притиска и шлога, а много је свеодечња оних који ‘цео живот пију једну ракију дневно, а доживели су стоту’. Најбитније је то да се под умереним подразумева количина пића која садржи десет грама алкохола – чаша пива, вина или жестоког пића. Све преко тога је контрапродуктивно и може да ти и те како оштети здравље. Тако да то што го у кади већ два сата вичеш ‘ракија је леееек!’, нема никавог смисла и није смешно. Уосталом, ко сам ја да ти забраним да игноришеш лекара и антибиотике замениш лозом.

Све су домаће и сви се разумеју

Вероватно најраспрострањенији мит у земљи. Од првог комшије до последње кафане у граду сви имају најбољу и најлековитију ракију. Наравно да ћеш се одушевити када ти кажу да имају дуњу. Наравно да је домаћа. Наравно да су је сами пекли. Наравно да је праве по тајном рецепту прадеде који се борио раме уз раме са чича Дражом. Наравно да је за те паре најбоља коју ћеш пробати. Наравно да ће сви за столом потврдно климати главом, одмеравати венац и викати ‘добрааа’, док им шећер остаје у устима, а желудац покушава да вам врати тих педесет милилитара лоше шљиве заслађене аромом кајсије коју сте му увалили.

Ракијафродизијак

Океј, могуће је да вам ‘чашица разговора’ може помоћи да се опустите, разбијете сопствене баријере и кренете у напад, конкретно. И то је океј. Могуће је и да сте проценили да особи, поред које бисте волели да се пробудите ујутру, треба мало горива да би да би одреаговала на ваше сигнале онако како желите. И то је (донекле) океј. Али немојте се заваравати да ће флаша домаће кајсије коју сте спремили било коме од вас учинити услугу када сат откуца акцију. Све што ћете добити су умртвљена чула, млохаву ерекцију, невољну вагину и јако, јако, јако, јако, јааааако тежак и мучан пут до полуоргазма. Једино што можете да урадите је да сачеката да вам се чула разбуде, ако се ви пре тога не успавате.

Греје душу

Признајем да сам и сам помислио да коначно осетио где се душа тачно налази у грудима када ми је чашица дивље крушке склизнула низ грло. Зато знам да је овај мит тешко разбити па се нећу ни трудити осим што ћу саветовати да избегнете један од следеће два сценарија. Прво, пазите само да вам ракија не запали душу па не проведете ноћ трезнећи се у притвору. Под два, пазите да вам не истопи душу па ноћ проведете у сузама за бившом/им, на клупи у парку, где су вас оставили пријатељи зато што нису били у фазону да у клабинг поведу уплакано, балаво, чудовиште. У сваком случају пазите да се не прегреје, ево на шта тачно мислим:
Вајс

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here