Манифест француских интелектуалки против моралног чистунства ‘Me too’ покрета

Поделите:

Силовање је злочин. Али покушати неког завести, ма како упорно или неспретно, није — нити је галантност исто што и мачизам.

Скандал с Харвеy Wеинстеином потакнуо је легитимно јавно буђење свијести о сексуалном насиљу ком су жене често подвргнуте, нарочито у професионалном животу, гдје неки мушкарци злопорабе своју моћ. То је било нужно. Али оно што је требало бити глас ослобођења жена је сад окренуто наглавце: Говоре нам што је примјерено рећи и о чему морамо шутјети – и жене које одбију пасти између тог двојег се проглашавају издајицама, помагачима!

Kао у старим добрим данима прогона вјештица, ми још једном свједочимо пуританизму у име тзв. “већег добра”, тврдећи како је то за заштиту и ослобођење жена, само да би их се заробило у статус вјечне жртве и редуцирало их се на вјечне беспомоћне жртве мушких шовинистичких демона.

Цинкање и прозивање

У ствари, #МеТоо је повео кампању, у тиску и на друштвеним мрежама, јавних оптужби против појединаца који, без да имају могућности одговорити на оптужбе или се бранити, долазе сви у исти категорију као сексуални пријеступници. Оваква колективна правда је већ убрла жртве: Мушкарци су прозивани и отпуштани на послу, натјерани да поднесу оставке, и тако даље, а да им је једини злочин да су додирнули женско кољено, покушали украсти пољубац, говорили о “интимним” стварима тијеком ручка у кантини на послу, или слали сексуално провокативне поруке женама које нису за њих биле заинтересиране.

Ова психоза слања “свиња” у клаоницу не само што не помаже женама да ојачају, већ у ствари користи само непријатељима сексуалних слобода, вјерским екстремистима, реакционарима и онима који вјерују – у својој праведности и викторијанском моралу који иде с тим – да су жене посебна врста, дјеца с лицем одраслих особа које морају бити заштићене.

Мушкарци, са своје стране, су позвани да прихвате своју кривњу и ставе мозак у прешу због “неодговарајућег понашања” од прије 10, 20, или 30 година, и за које се сад морају покајати. Та јавна признања, и улазак у сферу приватости те појава самопроглашених тужитеља је довела до климе тоталитарног друштва.

Вал чистунства изгледа нема граница. Постер Егон Сцхиелеа с голом женом је цензуриран; позива се на уклањање Балтхусове слике из музеја јер је “педофилска”, без да се прави разлика између умјетника и његовог дјела; Цинéматхèqуе Франçаисе је наређено да не смије одржати ретроспективу Романа Поланског а она Јеан-Цлауде Бриссеауа је блокирана. На свеучилишту су филм Блоw-Уп, Мицхелангела Антониониа прогласили “мизогиним” и “неприхватљивим”. У свјетлу овог ревизионизма, чак и “Трагачи” Јохна Форда и “Отмица Сабињанки” Ницоласа Поуссина су у опасности да буду проглашени нећудоредним!

Већ сад уредници траже од неких од нас да мушке ликове учине мање “сексистичким” и суздржанијим у начину на који говоре о љубави и сексу, или да то прикажемо тако да “трауматична искуства женских карактера” буду видљивија! На граници комедије, у Шведској је предложен закон који тражи ескплицитан пристанак прије било којег сексуалног односа! Идуће, имат ћемо смартпхоне апликацију која ће онима који се желе с неким сексати омогућити да точно чекирају које сексуалне радње одобравају а које не (већ постоји, оп. М.Х.)

Есенцијална слобода вријеђања

Филозоф Руwен Огиен бранио је слободу вријеђања као есенцијалну за умјетничко дјело. На исти начин, ми бранимо слободу да неком досађујете као неодвојиву од осталих сексуалних слобода.

Данас смо довољно едуцирани да бисмо разумјели да су сексуални импулси, по природи ствари, увредљиви и примитивни – али такођер смо у стању разликовати нечији лош покушај да неког заведе од сексуалног напада.

Изнад свега, свјесне смо да људи нису момолитни: Жена може, у истом дану, водити професионални тим и уживати у томе да буде сексуални објект мушкарцу, без да да буде “курва” или “зли помагач патријархата”. Она може осигурати плаћу једнаку мушкарчевој али да је свеједно не трауматизира кад се мушкарац трља о њу у подземној, иако се то сматра сексуалним насиљем. Она то чак може сматрати изразом велике сексуалне депривације или чак нечим посве небитним.

Kао жене, ми не препознајемо себе у таквом феминизму који иде даље од денунцијације за злопорабу моћи, и који је мрзилачки како према женама тако према сексуалности. Ми вјерујемо да слобода жене да каже “Не!” не може постојати без слободе мушкарца да јој досађује. И сматрамо да жена мора знати како одговорити на ту слободу мушкарца да јој досађује на други начин а не да се сматра ловином, а њега предатором.

За оне од нас које су одлучиле имати дјецу, ми сматрамо да је мудрије одгајати наше кћери на начин да морају бити довољно информиране и посве слободне живјети свој живот без да буду застрашиване или окривљаване од стране феминистица. Инциденти који се могу догодити тијелу жене не морају нужно утјецати на њен дигнитет као особе, и не смију, ма како то било тешко, од ње направити “вјечну жртву”.

Јер, нас није могуће редуцирати на наша тијела. Наша унутарња слобода је неповредива. И та слобода коју славимо не долази без ризика и одговорности.

(Писмо је написало пет француских интелектуалки: Сарах Цхицхе (писац/психоаналитичарка), Цатхерине Миллет (писац/ликовна критичарка), Цатхерине Роббе-Гриллет (писац/глумица), Пеггy Састре (новинарка и књижевница) и Абноуссе Схалмани (новинарка и књижевница). Потписано је од сто других, међу којима има академика и осталих, а најпознатија је глумица Цатхерине Денеуве

дневно.хр

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here