Миодраг Мајић: Kомшијско ћаскање о уставној реформи и другим болестима

Поделите:

„Можете ли ми, онако народским речима, објаснити шта се то догађа око Устава?“ упита ме пре неки дан времешна комшиница. „Видела сам Вас на телевизији, али нама, обичним људима, није јасно зашто се судије буне.“

„Покушаћу“, одговорих, „али бих морао да се послужим једним примером.“

„Може… Само да разумем.“

„Хоћете, свакако“, одговорих. „Замислите да већ извесно време планирате одлазак у иностранство, рецимо у Немачку, како бисте посетили децу која су се тамо иселила. Пре путовања одлучили сте да одете на лекарски преглед, како бисте установили да ли је пут за Вас безбедан, и како бисте предупредили могуће непријатности са тамошњим имиграционим властима. Међутим, на прегледу је установљено да болујете од веома озбиљне, али ипак излечиве болести. Међутим, због Вашег тренутног стања, са таквом дијагнозом, од Немачке нема ништа…“

„Ију, комшија, далеко било…“ узвикну моја саговорница. „Па, зашто баш болест?“

„Kао што рекох, реч је о примеру, а и болест је излечива“, умирих је. „Послушајте даље… Након овог сазнања одлучујете да консултујете више различтих стручњака – лекара, како бисте добили неколико различитих мишљења и одлучили шта Вам је најбоље чинити. На крају крајева, у питању је Ваше здравље. Сви до једнога, укључујући професоре медицинског факутлета, искусне клиничке специјалисте, па и представнике Српског лекарског друштва, слажу се у погледу протокола. Предлажу операцију, и након тога примену готово идентничне терапије. Истовремено, иако сте узнемирени, уверавају Вас како је, уз одговарајуће лечење и стриктно придржавање лекарских савета, потпуни опоравак могућ, и како ћете се, ако их будете слушали, у догледно време поново вратити уобичајеним животним активностима, па и Немачка више неће бити тако далеко.“

„Ух… Сад ми је лакше“, ускликну комшиница. „Излечиво, значи…“

„Још мало пажње, молићу… Међутим, у том тренутку долази до неочекиваног обрта. На сцену ступа Ваша неговатељица – даља рођака, која са Вама од раније има закључен уговор о доживотном издржавању. То је, знате, она ситуација када Вам она, као, купује лекове и даје да једете, а у ствари чека да Вам се слоши и усели се у Ваш стан.“

„Јао… знам… Стално ме салећу такви ‘рођаци‘, јер знају да сам сама“, прогунђа комшиница.

„Е, једна таква“, наставих, „почиње да Вас уверава како су мишљења доктора и професора само трабуњања непоузданих људи чији је циљ да Вам узму паре, и како је, уместо тога, потребно ослонити се на алтернативну терапију која је већ дала резултате код једног њеног рођака из Црне Горе који у позној старости џогира по Ловћену. Терапија за коју се залаже укључује гутање корена маслачка, витаминских бомбона из ‘Максија‘ и газираних енергетских пића. Kако Вас снага све више издаје, и како сте присиљени да већину времена проводите у кревету, осуђени сте на ослањање на неговатељицу, а самим тим и на њену ‘медицину‘.“

„Јао“, рече комшиница, „то никако не изгледа добро. Kакво корење и бомбоне? Kакав Црногорац џогер? А још мерка стан, кажете?“

„Још само мало стрпљења… неће дуго потрајати“ рекох. „Свесни сте да Вам је стање све лошије, и да од корења и газираних пића копните. Поред тога, неколико лекара који су чули шта се догађа, поручују Вам да хитно престанете са неодговорним понашањем које Вас може коштати главе. Међутим, неговатељица је неумољива! ‘Док се ја старам о Вама, овако или никако другачије‘, поручује. Негодујете, помињете и могућност раскида уговора, али авај… Нема никога ко би могао да Вас чује. Ваша ‘докторка‘ Вам је одузела мобилни телефон, тапацирала врата и замандалила прозоре. Истовремено, пријатеље и родбину обавештава како се убрзано опорављате и како ће за који дан Ваше стање бити толико добро, да ћете ускоро моћи на пут. Битно је само, каже, не остављати Вас више саму, јер сте, када сте сами, најопаснији по себе и сопствено здравље. Морате увек бити под контролом! А док сва та агонија траје, Ви из кревета немоћно посматрате како са момком премерава кухињу и доводи архитекте које ће се ускоро, чим дође до испуњења основне уговорне клаузуле (мислим на Ваше пресељење у ‘вечна ловишта‘), позабавити преуређењем Вашег простора.“

„Не дам стан!“ узвикну разјарено комшиница. „Лопови! Станите!“

„Смирите се… Само што нисмо готови… Kако би Вас умирила, и показала да није једина која тако мисли, млада неговатељица Вам у посету шаље педикире, пекаре и домаћице како би Вас окуражили да сте, упркос свему, на најбољем путу оздрављења и како би се и они, када би се нашли у Вашој ситуацији, најпре одрекли доктора и јурнули у ‘Макси‘. Морал Вам подижу причама о рођацима који су, у стању сличном Вашем, ‘устали из мртвих‘ када су почели наливање ‘Гуараном‘. Напослетку, како би Вас трајно умирила и доказала исправност своје медицине, неговатељица од Европске медицинске асоцијације, добија захтевану потврду о томе да витаминске бомбоне са укусом малине нису изричито забрањене у Европи.“

„Али, то је стравично, комшија!“ узвикну моја избезумљена комшиница. „Па, зар су људи стварно спремни на тако нешто због стана? Та неговатељица је као она жена из оног филма са заточеним писцем… Kако оно беше?“

„Мизери“, одговорих.

„Е, то… Мизери“, рече узбуђено комшиница. „Само… рекли сте да ћете да ми појасните ово са Уставом, комшија… да ћу то моћи да разумем…“

„Па, то Вам је прича о Уставу, драга комшинице“, одговорих стрпљиво, загледан у њен збуњени лик. „Ако само мало размислите, схватићете да се сви наши актери из приче налазе и у нашим свакодневним животима, па и у ономе што ја повремено, додуше нешто другачијим речима, говорим на телевизији.“

Неколико тренутака комшиница је ћутала размишљајући, а онда изненада рече:

„Не дајте им стан, комшија! Не дајте да отму стан!“

„Није битан стан. Боримо се да сачувамо Вас, комшинице! Не дамо им да нам, због још неколико неотетих квадрата, униште Вас!“

У погледу старице видео сам да ме је коначно разумела.

 

Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду и члан удружења Центар за правосуда истраживања – ЦЕПРИС

 

 

Крик

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here