Мирослав Стевановић: Да ли се Нетанјаху заиграо?

Поделите:

Израелски премијер Бењамин Нетанијаху је објавио да Иран одржава програм нуклеарног наоружавања. Нетанјаху, који је својевремено обавестио свет како Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење, тврдњу је изнео уз естрадну презентацију CD-ова и досијеа у позадини. Према писању „Њујорк тајмса“, израелски шпијуни су у јануару 2018. године наводно у ноћној операцији украли пола тоне тешку тајну архиву о иранском нуклеарном програму. Државни секретар САД, Мајк Помпео је, по повратку са Блиског Истока, изјавио да је прегледао документе (?!) и да „јасно показују да су… Иранци наставили да лажу свој народ“.

Оно што је Нетанјаху говорио, међутим, већ је било садржано у извештају Међународне агенције за атомску енергију (IAEA GOV/2015/68 (2015)), пре потписивања споразума којим је Иран обуставио свој нуклеарни програм. Амерички секретар одбране Џејмс Матис поново је доказао да његов надимак пре приличи политичарима без професионалне каријере, и изјавио је да су одредбе о инспекцији добро дизајниране како би се открила евентуална иранска кршења споразума. Председник Трамп, који од предизборне кампање тврди да је тај споразумом најгори договор икада (зато што обавезу Ирана ограничава на седам година) сада прети санкцијама, а европске дипломате покушавају да издејствују узржаност америчке администрације према Ирану, где Француска и Енглеска имају укорењене интересе.

НЕТАНЈАХУ ЈЕ ГОВОРИО НЕИСТИНЕ
Оно што је иступ Нетанјахуа суштински експонирало је то да је меродавна агенција УН поновила да нема „веродостојне индикације о активностима у Ирану које су релевантне за развој нуклеарног експлозивног уређаја након 2009. године“. Тврдња контролног тела, имајући у виду да је практично немогуће да се о било ком текућем тајном програму сва документација држе на једном месту, указује да се највероватније ради о документацији која је била прегледана и похрањена на једном месту. Блогови и портали широм света брзо су објавили анализе које указују да је Нетанјаху иступио са неистином. Нуклеарни споразум се, иначе, не бави иранским програмом балистичких ракета и Иран тестира и производи балистичке ракете легитимно. САД, додуше, још увек имају санкције у вези са развојем ракетног потенцијала Техерана, али инспектори УН су потврдили иранско поштовање одредби споразума девет пута, задњи пут у новембру 2017.

Како се онда десило да Нетанјаху тврди да се Техерану не може веровати? При томе, треба имати на уму да се у иступу позвао на 55.000 страница докумената и 183 диска информација којих се Мосад наводно дочепао за једну ноћ и на једном месту. Цинично говорећи, пада на памет и да се вечни црногорски владар Ђукановић такође позивао на информације тајних служби да је Русија радила на томе да га свргне насилним ударом, што се на суђењу испоставља као конструкција на темељу инсинуација. Нетанјаху је, као и Ђукановић, суочен са оптужбама за корупцију, због којих су га тужиоци у његовој држави, за разлику од Ђукановића у његовом поседу, више пута саслушавали.

Иникативно је то да је Нетанјахуу истог дана када је лансирао маркетиншку паролу „Иран је лагао“, израелски Кнесет одобрио надлежност да земљу поводе у рат. Он, како преноси дневни лист Харец, сада може да прогласи рат у „екстремним ситуацијама“, уз одобрење министра одбране, тренутно тврдокорног Авигдора Либермана. Зато, Нетанјахуов иступ делује као врх брега ширег регионалног контекста. На то указује и вест, објављена на израелском каналу 10, да је саудијски крунски принц Мохамед бин Салман на састанку са вођама јеврејских организација у Њујорку 27. марта 2018, рекао да палестинско руководство треба да прихвати све врсте мира које нуде САД и да престану да се жале. Такође је рекао да палестинска државност није приоритет Ријаду. Иначе, Бин Салман је, након што су САД признале Јерусалим као главни град Израела, наводно притискао Абаса да прихвати амерички оквир за мир. План се заснива на палестинској држави са привременим границама на пола Западне обале и Газе, без Јерусалима, односно на признању незаконите окупације, попут захтева Србији да призна државу „Косово“ на својој територији отетој НАТО агресијом.

Каква је, у том контексту, политика Израела видело се из дискурса на конференцији Херцлија, 20-22 јуна 2017, на Институту за политику и стратегију Интердисциплинарног центра Херцлија, који уоквирују следеће премисе:

– Министар јавне безбедности Израела, Гилад Арден је истакао „историјску прилику да се створи нова коалиција између Израела и арапско-сунитских држава“;

– Више израелских министара, међу којима и министар одбране Либерман, позвало је саудијског краља да успостави пуне дипломатске односе са Израелом;

– Министар Либерман је оптужио лидера Фатаха, Абаса, да настоји да подстакне сукоб између Израела и Хамаса (блиског Муслиманском братству) у Гази;

– Директор Херцлија конференције, пензионисани генерал Амос Гилеад је рекао: „Како ISIS тоне, израња савез… између Ирана, Хезболаха и Асада…“;

– Израелски политичар, бивши министар одбране, Моше Јалон, рекао је да египатски председник ел Сиси није могао да нађе бољи начин да помогне Израелу од обрушавања на Муслиманско братство (које има упориште у Катару и Турској);

– Јалон је рекао да Израел треба да смири ситуацију, „али да држи Палестинце зависне од израелске привреде, ифраструктуре и безбедности за дуго година“;

– Јалон је оптужио САД да су „желеле да се одвоје од региона“ „Вакуум створен том политиком попуниле су три исламистичке силе… ИСИС, Иран и Муслиманско братство које предводи Ердоган“.

– Бивши британски премијер Тони Блер рекао је да су „неки облици безбедносне сарадње у току, али кључ стварног односа… остаје палестинско питање“;

– Тренутно, војна и стратешка координација Израела и палестинске власти омогућава Израелу да одржава војну управу на Западној обали;

– Министар финансија Израела Моше Кахлон је рекао да Израел и Западна обала „нису две привреде, већ једна“. „Рамала (Палестинска власт) жели да уведе Газу (под контролом Хамаса) под владу јединства“.

Идеја да се окупација и експлоатација дела Палестине настави почива на одржавању хаоса у региону. Сада, када сиријске трупе настављају ослобађање предграђа Дамаска од радикалних милитаната, а тиме се ближе стабилизовању земље, САД и Саудијска Арабија би да покрену контра-акцију. Израелу би одговарало да се у тој контра акцији униште позиције Иранске револуционарне гарде. То Нетанјаху, суочен са истрагом за корупцију, користи да се приближи Трампу, јер Израел сам нема снаге за то. Чињеница да је иступ израелског премијера прихваћен са резервом указује да се он (или они који су му припремили информацију) „заиграо“.  Рат са Ираном не жели ниједна сила, па ни САД, јер није добар за привреду и увукао би САД у проблем из којег не би лако изашла. Ради се, дакле, у најбољем случају по Нетанјахуа, о интересу војно-индустријског комплекса, али је и то климаво јер је тренутно интерес војно-индустријског комплекса већи на Далеком истоку и у кибер ратовању. Уз то, Иран је више у централној Азији, где интересе имају и Кина и Русија. Заплет, дакле, има приватни интерес у позадини. Остаје неизвесно да ли ће САД ићи у рат у име Израела, или ће тензије покушати да искористе за сценарио примењен са Северном Корејом? Решење ове непознанице зависи од тога да ли ће Турска пратити САД, с обзиром да САД, прихватајући турске интересе у Ираку, спречавају напад на Курде у Сирији и настоје да поново дефинишу сиријски расплет – играјући на то да ће Турска подржати њихове, односно НАТО интересе.

КИНА НА ПОТЕЗУ
Читав галиматијас има и још шири оквир, преко Персијског залива и Индијског океана. Амбасадори ЕУ у Кини су сви, осим мађарског, потписали декларацију противљења ЕУ пројекту Иницијатива појас и пут, тренутно најперспективнијем глобалном економском пројекту. То нису могли да ураде из интереса својих држава, које би од тога имале корист, а посебно не амбасадори Италије и Шпаније, држава које Кина одржава куповином њихових безвредних државних записа. Тако су разобличили  инструментализацију ЕУ у функцији трећих интереса. Онај у чијем интересу су то урадили експонирао се сам. Планови Кине за изградњу брзог железничког саобраћаја у југоисточној Азије већ су у току и у Лаосу, а за овај толико нормалан развој САД осуђују Кину. Недавне трговинске акције Вашингтона, како се испоставља, усмерене су само против Кине. Председник Трамп је, наиме, одложио  увођење дажбина на увоз челика и алуминијума из Канаде, ЕУ и Мексика до 1. јуна и потписао споразум о трајним изузећима за Аргентину, Аустралију и Бразил. Тако се открива да циљ САД није, како је најављено, да се смањи спољнотрговински дефицит и врати индустрија, већ притисак на кинеску привреду да се потчини америчким интересима. Међутим, америчке акције су у паду, а привредна активност је успорила други месец заредом и једино је одржава јачање глобалне тражње. Због увозних дажбина, иако корпоративни профити бележе највиши раст у седам година (углавном због смањења пореза), инвеститори су суочени са трошковним притиском сировина, због намета администрације. На потезу је Кина.

Оно што треба да забрине јесте како је могућа таква доминација нетранспарентних интереса у демократијама? Одговор на то наслућује се здраворазумски. Прво, ако смо се уверили да је на глобалном нивоу успостављена доминација и контрола у информативном простору, као и одлучујући утицај и контрола економских, политичких и друштвених токова, не треба да чуди логична последица тога – самовољно управљање државним апаратом науштрб владавине права и демократије. Друго, након што се испоставило да су доминација, контрола и утицај довели до развоја практично плебисцитарних аутократија чак и у државама које важе за стабилне демократије, реално је очекивати да односи власти са јавношћу, који данас одржавају климу сталне параизборне кампање, теже чврстој владавини и перманентној контроли. У свему томе немогуће је не препознати улогу обавештајних служби, које у таквом свету излазе из оквира информисања у процесу одлучивање и добијају суштински утицај на одлуке. Све то је довело до стања у коме је Западна култура, којом је неолиберални глобализам завладао, постала опседнута увођењем све више правила, тражењем криваца, лагањем и потребом кажњавања и малтретирања. Запад је постао најмање слободно друштво на свету, у коме су сви под сталним надзором и никада није било више контроле комуникација. Глобалистичкој империји се данас може приписати садистички поремећај, а Вашингтон је чак de facto признао рад на развију психотронског оружја.

Тежећи деценијама развијеном Западу и следећи западне моделе, појаве власти у сенци и дубоке државе нису више специфичност само САД (и Британије). Једина разлика је то што се у САД, за разлику од других држава које су увучене у неолиберални глобалистички воз, махинације бар разоткривају. Разлог за то је недостатак контроле власти. У европским државама је, на пример, потпуно поништена подела власти, због наметања парламентаризма, што је резултирао мноштвом партија, које су у теорији (како примећују „оци оснивачи“ САД) највећа претња демократији. Зато се у европским државама на власт долази без подршке народа, преко коалиција, а извршна власт остаје изван домашаја контроле законодавних тела. Тако омогућава извршној власти да се осамостали, а и отвара прилике за управне структуре које нису подвргнуте изборима да утемеље свој утицај. У таквим условима, обавештајне службе постају, уместо органа спознаје истине, центри обликовања наратива којима се ограничава слободна расправа и оправдава „пожељна“ корупција. Америчке јесу најмоћније, па доминирају над својим колегама по сплеткарењу, али су уједно под већом контролом законодавног тела, па мање штете наносе својој држави од пандана у „колонијама“.

Политичари јесу криви, али ко је одговоран? Да ли ће се јавност обрушити на Нетанјахуа, који светску јавност не лаже први пут, или на Макрона, који је изјавио да за раст насиља нису одговорне неконтролисане миграције, или ће се сетити оних који су такве дискурсе припремили? Од решења ове ситуације зависи да ли ће се наставити ка неконтролисаној тиранији, или ће се развити борба за право људи да буду субјекти у својим политичким заједницама. У том контексту се проблем власт у сенци и дубоке државе тиче свих нас. Он се испоставља у равни да ли желимо функционалну демократску државу, или смо спремни да се уљуљкујемо у бирократској имитацији државе у којој смо сведени на корисне идиоте глобалистичког поретка, без слободе.

Мирослав Стевановић, Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here