Недопустиво је да српски министар јавно жали за Вокријем

Поделите:

Такозвани председник такозваног фудбалског савеза такозване, непостојеће и лажне ,,државе’’ Косова – насилно и привремено отцепљене територије, коју контролишу страни окупатори – протектори и шиптарски терористи-сепаратисти и злочинци – Фадиљ Вокри, изненада је преминуо. Све то и не би била нека нарочита вест која завређује нашу пажњу, да није било јавне реакције на твитеру од стране нашег министра државне управе и локалне самоумправе, Бранка Ружића. Вокри јесте формално био грађанин Србије, али није то разлог излива туге нашег министра, јер Вокри се страсно борио да Космет никада више не буде Србија. Више пута до сада, чак и у време спорног пријема лажне ,,државе“ у УЕФА и великих тензија поводом тога, Ружић је јавно демонстрирао своје пријатељство са Вокријем и апострофирао како га никаква политика не може пореметити, што у турбулентним политичким околностима представља велики прст у око целокупном српском народу, али и државним напорима у очувању наше јужне покрајине у оквиру Србије.

Оспоравање нашег погледа евентуалним тврдњама како наводно немамо људскости, јер критикујемо могућност да неко од Срба има за пријатеља Вокрија и то што га неко жали што је умро – остављамо јевтиним демагозима, незналицама, лажним пацифистима или злонамерницима. А то наравно да није истина. Овде уопште није реч о томе да неко нема право да жали особу друге нације или да га не може сматрати својим великим пријатељем. Чак и српски министар има право у личној, приватној сфери да сматра дотичног за пријатеља и жали га. Може и да се састаје са таквим особама, уколико при томе не крши закон или не нарушава националну безбедност. Ипак, овакви јавни изливи личне лојалности и привржености особи, која је за живота била сепаратиста, активни сарадник окупаторског и терористичко-криминалног режима и која би у нормалним околностима требало због те колаборације и активног саучесништва у разбијању Србије – бити иза решетака – веома је спорна. Вокри је у међувремену преминуо, па иза решетака никада неће бити.

Поента целе ове наше приче је у томе, да је Фадиљ Вокри био активни саучесник у разбијању Србије и велики промотер независности наркотворевине у свету, преко домена којим се целог живота бавио – фудбала и спорта. То је све имало директне везе и утицај (негативан ) са политиком и нашим државним  питањем и националним интересом,  јер су они преко спорта итекако покушавали да промовишу и изграде своју независност.

Можда је Вокри био добар човек. Ја то не знам. Можда је био велики друг, брат, лаф, некада и Југословен, велики гробар, партизановац …. Но, чињеница је да је он био сепаратиста и то не само као обичан грађанин тзв. Косова без икаквог утицаја, већ и активни саучесник у свему томе на начин који смо већ споменули. Пренебрегавање ове чињенице је немогуће. Ми са тзв. Косовом, нажалост морамо да преговарамо због тренутних околности и будућности. Посао политичара и државника је да раде и прљаве послове и да се понекад састају и рукују са најкрвавијим терористима. Није тачно да се са терористима никада не преговара. Преговара се итекако, поготово када су у повољнијој позицији. Али се чека увек тренутак њихове непажње и када се буде у могућности, према терористима се поступа немилосрдно на једини примерен начин. Бранко Ружић није председник или премијер, учесник техничког или политичког дијалога у Бриселу, па да је морао због државе да се виђа са Вокријем или било ким од шиптарских сепаратиста. То што је он одржавао однос са њим, дакле није морао из нужде, већ је то тако хтео. А и када се мора, наши политичари када преговарају са њима у Бриселу, увек се понашају формално и ту нема никаквог излива емоција, посебно не позитивних.

Можда је Ружић био ганут некаквим Вокријевим личним квалитетима, другарством, тиме што воле исти клуб. Али, зар може припадност истом фудбалском клубу и гробарство бити прече од државе?! Лично пријатељство некима и може, али на то државни функционери и министри немају право, и уколико нису у стању да државу своју којој треба да служе ставе испред личних односа са неким, онда не треба да се прихвате тог посла. Када се одрекну државне и министарске функције, онда нека јавно жале кога год хоће и нека се друже транспарентно са њим. Ружић као министар, иако не стар по годинама, политички веома искусан са дугим стажом у другој најјачој партији и нашој извршној власти, притом и формално итекако школован за то што ради – врло добро зна да у политици сферу личног и јавног није могуће тек тако одвојити. Он као министар, када било какву изјаву јавно да то има одређену тежину, за то се сноси одговорност и он и свако ко је на сличном месту, изричито мора да пази и у приватној сфери шта ради и какве изјаве даје. Када он пише хвалоспеве Вокрију, иако ће вероватно тврдити да то ради само лично, приватно, само као Бранко Ружић, који је појединац попут свих нас и има право на одвојен живот од посла – то ипак није потпуно тачно. Он ипак, обзиром на активну функцију то изјављује и као министар. Ако се већ дружи са таквим људима, воли их, па и жали када умру, онда то треба да ради у највећој дискрецији, мимо јавности, јер тиме шаље катастрофалну поруку и релативизује све злочине и сепаратизам. Шта да помисли обичан народ, ако се један од најважнијих српских министара овако понаша? То је прст у око свим оним расељеним косметским Србима и онима који су остали доле и свакодневно трпе нападе. То је прст у око и нашој Влади, Председнику, Канцеларији за КИМ, Скупштини, свим институцијама и целокупној држави, која још увек званично води политику по којој је Космет неотуђиви део Србије. То пише и у нашем највишем правном акту – Уставу. Актуелни министар у Влади Србије не сме да се понаша као што се понаша нпр. политички маргиналац Чеда Јовановић или Анита Митић и слични НВО јуришни одреди.

Замислите да неки израелски званичник за неког из ПЛО или Хамаса окачи да му је друг, брат, или неки кипарски Грк, министар за неког са Северног Кипра. или било какву сличну ситуацију. Потпуно је незамисливо. Тај не би два дана издржао на функцији, осим ако на коленима не би молио целу нацију да му се опрости. У таквим случајевима не може се позивати на лично и како све то нема везе са политиком. Министри су дужни да буду војници своје државе, а војник је и када није на дужности 24 сата седам дана у недељи то што јесте. Ваљало би израдити неки чврст кодекс, којим би се стриктно уређивало како морају министри да се понашају и у јавној и у приватној сфери и шта је допуштено, а шта никако није. Уверен сам да би овакве ствари, попут јавних излива љубави према Вокрију биле недопустиве. И, не ово није ништа лично против Бранка Ружића. Исто би важило да је било ко други то урадио. и, не, ово нема никакве везе са мржњом према другом народу, па ни оном коме је припадао покојни сепаратиста Вокри. Ово има везе само са логиком и здравим разумом и тиме да будемо нормална држава. Да се не понашамо оанко како се вероватно нико други у свету не понаша.

Урош Николић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

Поделите:

1 коментар

  1. Млади аутор пресуђује : „Можда је Вокри био добар човек. Ја то не знам. Можда је био велики друг, брат, лаф, некада и Југословен, велики гробар, партизановац …. Но, чињеница је да је он био сепаратиста …“ Сепаратиста је идеолошко опредељење , ако се оно испољава по савести и по закону ту нема злочина . А можда је све време радио из спортских мотива или за плату ( као што раде хиљаде Срба другосрбијанаца на много озбиљнијим пољима од спортских ) . Можда је Вокри нечим и увредио Србе , али и то раде неки од прослављених Срба , а што много више боли !

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here