Ненад Кецмановић: Бошњаци би да докажу да су Срби потомци посрбица

Поделите:

ДА ЛИ академици БАНУ планирају да Бошњаке „врате“ у богумиле који говоре језиком са стећака у Радимљи и Мухамеда Туњу Филиповића промовишу у бошњачког Вука Караџића?

„Матерњи језик – стуб државности БиХ“ – назив је научног скупа који је посљедњег дана фебруара у Сарајеву организовала „Бошњачка академија наука и умјетности“ (БАНУ) из Новог Пазара, а у част 1. марта – Дана независности БиХ (Дневни аваз, 28.02.2018.)

Већ из самог назива избијају непресушне бошњачке фантазије о јединственој БиХ и једном беиха народу, који говори исти – босански језик. Јер, пазите, није ријеч о „матерњим језицима“ у множини, иако ту, зна се, постоје три званична језика, српски, хрватски и босански. А пошто је организатор БАНУ, а не АНУБиХ, очито да је онај један, управо босански.

Испада да српски и хрватски језик нису стубови БиХ, што ће рећи да то нису ни народи који тим језицима говоре. Најзад, то значи да је „државност БиХ“ нестабилна, јер се љуља на само једном стубу.

Мање или више баш тако стоје ствари, али чему сво то камуфлирање, обмањивање и самообањивање „да се власи не досјете“?

Да би ипак све било јасно, побринуо се предсједник БАНУ, академик Мухамед Туњо Филиповић, који се никад није устручавао да јавно пусти на вољу својој заиста бујној машти: „Наш језик имао је судбину као и ми, да су нас негирали. Наше комшије управо су босански језик узеле за основу својих језика. Српско-хрватски језик базиран је на јужном нарјечју, а тај термин употријебљен је управо да се не каже босански. А негирањем босанског језика, негира се и постојање Бошњана који су постали Бошњаци.“

Прије свега, Туњо је остао дужан одговор – ко је то и када негирао муслимане као нацију са почетним великим словом? Напротив, за разлику од велике већине европских народа, који су до истог циља стизали вјековном националном борбом, Муслимани, потоњи Бошњаци, постали су нација одлуком комунистичке партије КПЈ/СКЈ, уз подршку друга два народа у БиХ, те осталих република и народа у СФРЈ, међу којима су и у републици и у држави и у компартији најбројнији били Срби.

Упркос општој, а пресудно српској подршци у БиХ и СФРЈ, да постану најмлађа нација на Балкану, Муслимани су 1. марта 1992. били баш ти који су мајоризацијом негирали Србе као равноправан народ.

Туњо се још прије рата „прославио“ тезом да је „Андрићево дјело нанијело више штете Босни него све окупаторске војске“. А затим једном још неозбиљнијом тезом.

„Бошњаци нису настали исламизацијом хришћана коју су спровеле Османлије у БиХ, него су, у ствари, они „темељни народ“, настао од богумила, који су добровољно прихватили ислам. А каснијом христјанизацијом БиХ, већи дио тог темељног народа конвертирао је у православце и католике и, по симетрији вјере и нације, у Србе и Хрвате“.

Елем, историјски нису се превјерили Бошњаци, него Срби и Хрвати. Нису Бошњаци потомци потурица, него су Срби потомци посрбица.

У најмању руку, Мухамед Туњо је пропустио да објасни како су богумили, који су били јеретици унутар матичне православне цркве, и своју грчевито брањену јерес платили прогоном из Рашке у Херцеговину, тако олако замијенили за ислам, односно привилегије које је нудио окупатор.

Досљедно претходној конструкцији, очекивало би се да Туњо као најновије, четврто по реду преименовање свог народа током свега 25 година (Муслимани, Бошњаци, Босанци) предложи још једно ново име – Богумили, који говоре језиком са стећака у Радимљи.

Међутим, академик Туњо је открио да је Вук Караџић као стандард српског језика украо босански језик, који је лажно назвао јужно нарјечје српског језика у Херцеговини. Тако, ето, по предсједнику БАНУ сви Срби, не само у Српској него и у Србији и расејању, говоре „босански“ језик у заблуди да је то српски.

У сваком случају тим „јужним нарјечјем српског језика у Херцеговини“ нису говорили Босанци него Херцеговци, при чему су били и доминантно Срби, те и данас живе у Српској. Остаје загонетно како је онда то могао да буде босански језик Бошњана или Бошњака.

Балкански народи, који су се формирали као нације на основу заједничке вјероиповијести, показују амбицију да накнадно и на силу копирају западни модел формирања нација на основу заједничког језика. Ваљда зато да би их велики и моћни озбиљније схватили.

Политичка, економска, технолошка, културна, медијска и др. надмоћ Запада, са једне, и колонијални менталитет Балканаца, са друге стране, учинили су да све нове нације хоће по сваку цијену да имају и свој језик. То са језиком, међутим, иде много теже и спорије него претварање федералних јединица у државе, народа у нације, јединствене цркве у аутокефалне. Колико су се само Хрвати мучили да од једног српског језика направе два и испадали смијешни са ендехазијским „новоговором“.

А тек Црногорци… Муслимани/Бошњаци са босанским језиком су ипак све превазишли.

На симпозијуму БАНУ учествовао је и академик Џевад Јахић.

„Босна и Херцеговина има свој језик и међу славенским језицима је најслојевитији. Негирањем језика негира се и државност, поријекло, дух, биће и све док се не дође до индивидуе. Највећи ауторитети из Србије и Хрватске износе смијешне тврдње, али су то лаичке формулације. Негирају оно што уопће не познају, али то је однос према нашој држави.“

На шта ли Јахић мисли под оним најслојевитији? Ако академик мисли на значајно учешће турских (језик османског окупатора) и арапских (језик Курана) израза у локалном српском језику, који су Бошњаци назвали босанским, могло би се и прихватити. Ако мисли на велике тешкоће да се особеност тог језика лингвистички докаже, такође.

Теза да негирање бошњачког језика значи и негирање државности БиХ је, међутим, неодржива.

Црна Гора је, поред Србије, најстарија еx ЈУ држава, а Црногорци и као нова нација и даље говоре и пишу српски, упркос притисцима власти.

У БиХ чак већина становништва не говори бошњачки. На 75 одсто територије БиХ службени језици су српски односно хрватски.

Бошњачки има статус службеног језика само у пет кантона са бошњачком већином, односно на 25 одсто територије.

Уз начелно поштовање права сваког народа да, како свој национални идентитет , тако и језик којим се служи, назову како год хоће, лингвистички гледајући сами Бошњаци не користе конструкт звани босански језик.

Прије рата су говорили и писали источном, а сада то чине западном варијантом српскохрватског.

Једине специфичности које су се примиле у народу своде се на убацивање гласа „х“ гдје га није било, попут лахко, мехко, кахфа и сл.

Јахићев старији колега и предсједник Туњо је недавно рекао да „Бошњака нема без ислама“, еx реис Церић ефендија је нешто раније изјавио да је „Турска матица Бошњака“.

Не би ли, консеквентно томе, било прикладније да Бошњаци говоре језиком Курана – арапским, или језиком матице – турским, јер то ваљда не би био атак на државност БиХ?

Важно је само да то не буде комшијски језик, поготово, не дај боже, српски, који не би морали да уче на курсу страних језика.

Бошњаци су се толико запетљали и око нације, и око језика и око државе, да је угледни национални пјесник и сценариста Абдулах Сидран једном приликом с тугом примијетио: „Ми смо народ који не може да се договори ни око имена под којим ће нестати. Негдје смо погријешили, а ја не знам да кажем ни када ни у чему, поготово који је прави пут“.

Прилог идентитетском замешатељству представља и сама БАНУ.

Пошто су у Сарајеву задржали предратну заједничку АНУБиХ, а у Републици Српској и Херцег Босни су формиране националне академијске институције, муфтија Зукорлић, реис Церић, академик Туњо и санџачки тајкун Фахро (Фахрудин Радончић) одлучили су да направе БАНУ у Новом Пазару. Колико год то било у супротности са бошњачком политиком јединствене БиХ, па досљедно томе и јединствене АНУБиХ, сматрали су да је велика штета за бошњачку науку да не окупи значајне кадровске капацитете из три општине са муслиманском већином у Рашкој.

Док Сидрана муче идентитетске недоумице, „најпаметнији у Бошњака“, како сународници титулишу Мухамеда Филиповића, за све има рјешење. Већ на почетку скупа пред дупке пуном свечаном салом хотела „Радон плаза“ јасно је поручио:

„Свесрдно подржавам пројект који води БАНУ да се ми коначно према нашем језику почнемо односити са становишта науке. Дакле, да организујемо израду рјечника свих врста и да публикујемо наше језичко благо“.

Ове ријечи „најпаметнијег у Бошњака“ све објашњавају.

Власник хотела Радон Плаза, лидер СББ-а, санџачки тајкун Фахрудин Радончић, није само финансијер БАНУ (Нови Пазар –Сарајево) него и спонзор новијих интелектуалних марифетлука Мухамеда Туње, који, заузврат, у такође Фахрином „Дневном Авазу“, повременим интервјуима промовише политику његове партије.

Елем, израда и публиковање „бошњачког језичког блага и свих рјечника“ биће, дакако, повјерена Мухамеду Филиповићу, као главном и одговорном уреднику, хонорисаном у складу са објективном тежином задатка. Елем, Туњо снажно подржава свој пројекат и своју нафаку, а као пројекат БАНУ, чији је предсједник.

О благу, језичком и осталом је ријеч.

Благо Бошњацима кад имају ко да их брани од опаких Караџића, Вука, који им је отео језик и Радована, који им је отео пола државе.

 

 

 Анфор
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here