Последице Путиновог реизбора

Поделите:

Очекујем да Путин ове године часно пензионише део политичке елите и на њихово место доведе нови тим људи у четрдесетим годинама

Не би требало да је било ко изненађен резултатима руских председничких избора прошле недеље. Званичне процене говоре да је близу 60 одсто бирача изашло да гласа, што је владајућем Путину помогло да упише лаку победу с преко три четвртине освојених гласова. Чак и уз претпоставку да су бројке штимоване – имајмо у виду да надувани број изашлих бирача погодује Путину, нарочито у републикама северног Кавказа, где се резултат приближио нивоима совјетске ере – шта можемо да закључимо из ових избора?

Први и најупечатљивији закључак јесте да се центар гравитације руске опозиције Путину и даље налази међу комунистима и националистима, а не либералима или демократама. Разни ,,црвено-браон“ кандидати заједно су добили неких 20 одсто гласова, што значи да је двоје од сваких десет Руса који су гласали преферирало антилиберални, антикапиталистички, антиамерички избор. У поређењу са тиме, три кандидата која су нагињала либерализму нису заједно освојила ни пет одсто гласова. За оне на Западу који рачунају на побуну која би срушила Путина у стилу Мајдана или Тахрира – његова смена би значила још већи антагонизам са Западом уместо помирење.

ПРОСТОР ЗА НОВА ЛИЦА
Друга ствар је да ли је или не бојкот избора, на који је позвао борац против корупције Алексеј Наваљни, направио контраефекат. Нико није очекивао да ће Путин изгубити на изборима, али је макар неко од 40 одсто руских бирача који су остали код куће могао да гласа за кандидате попут Григорија Јављинског, Бориса Титова или Ксеније Собчак – и тако пошаље сигнал о бирачком којег ове политичке фигуре могу кредибилно да заступају. Имајући у виду да ће реакција на Путинов реизбор по свему судећи бити апатија, а не протест, као и израњање новог и можда дугорочног спора између Собчакове и Наваљног, континуирани неуспех руског либерално-демократског сектора да се уједини ће имати негативан ефекат на руску политику у догледној будућности.

Тако да Путин остаје у кабинету. Шта ће ово значити за руску домаћу и спољну политику? Дозволите ми да представим неколико предвиђања.

Најпре, сам Путин је у свом победничком говору наговестио да, с обзиром на своје године, он неће заувек бити ту. Управо ће у овом долазећем шестогодишњем мандату Путин морати да направи темеље одрживе транзиције власти. Очекујем трзавице у власти, можда и крајем ове године, у којој ће одређени број познатих фигура које су доминирале руском владом протеклу деценију и по бити часно пензионисан како би се прокрчио пут за нова лица и нови кадар руских политичара од четрдесетак и нешто година како би се истакли.

Један од начина на који Путин може да осигура ротацију јесте да боље гарантује онима које пензионише да ће задржати део моћи и утицаја и, битније од свега, своју имовину. Ово ће такође бити од критичног значаја за његове планове о коначној предаји власти. Тако да бих такође очекивао да, у долазећим годинама, видимо више напора у кодификацији гаранција и амнестија у законске оквире, што би кулминирало серијом аранжмана који би сачували Путинов улог (и улог његове деце) као предуслов за транзицију моћи.

С обзиром на то како је сам Путин одабран, такође не могу да искључим могућност да Путин неће чекати до 2024, него да ће изабрати стратешку оставку у неком ранијем тренутку како би боље управљао процесом сукцесије.

ТРИ ТЕСТА
Сада када је победио, да ли ће Путин, да парафразирам Барака Обаму, бити у стању да покаже већу флексибилност на светској позорници? Пред нама су три теста: финализација договора са Јапаном, конфликт у Украјини и интервенција у Сирији.

Очекује се да ће премијер Шинзо Абе посетити Русију касније овог пролећа како би се још једном састао са Путином. Абе наставља да тежи договору о Курилским острвима и формалном мировном споразуму са Русијом којим би Абеов углед и националистички кредибилитет био ојачан. Путин је раније показивао неспремност да попусти о територијалном питању, али да ли ће сада, када је обезбедио реизбор, заузети став да повратак дела територије Јапану и даље представља нето добитак узевши у обзир анексију Крима? И да ли би био вољан да трампи земљу за инвестиције које би помогле развој руског Далеког истока?

Руски планови за заобилажење Украјине као транзитне земље се настављају, упркос настојањима неких земаља ЕУ и САД да наметну препреке. Негде на крају има смисла да Путин покаже много више спремности да понуди концесије за питање Донбаса, нарочито са повратком владе велике коалиције у Немачкој и извесношћу проруске администрације у Италији. Да ли ћемо у 2018. видети драматичну промену у позицијама Кремља?

Коначно, интервенција у Сирији је у највећем делу послужила својој сврси. Сада је задатак испетљати Русију из потенцијалног заглибљења на Блиском истоку – са искуством посматрања америчких потешкоћа у деангажирању из региона – уз истовремено задржавање добитака које је Кремљ направио. Након завршетка напора да режим Башара ал Асада поврати контролу над већином предграђа Дамаска, мој осећај је да Путин неће наставити да му пружа било какав ,,бланко чек“, него ће се преусмерити на настојање да изгради низ регионалних равнотежа (Израел-Иран, Иран-Саудијска Арабија, итд.) на бази руског посредовања.

Све ово се дешава у контексту све горих односа између САД и Русије. Та динамика се неће променити захваљујући резултатима избора од 18. марта, а ако председник Доналд Трамп буде уклоњен током свог првог мандата или поражен 2020, Кремљ очекује да ће било који демократски или републикански наследник бити још више непријатељски. Стога ћемо вероватно гледати руску спољну политику која наставља да се фокусира на тражење начина да изолује САД од својих азијских, блискоисточних и европских савезника. У том смислу се неће много тога променити због резултата избора.

Путин остаје – али ће вероватно предузети иницијативу да обликује и домаћу политику Русије и њену међународну позицију према свом укусу. Ово није тајна за обавештајну заједницу САД, али док год Америка остаје у реактивном моду, Путин ће наставити да остаје корак испред у игри.

 

Николас К. Гвоздев је шеф катедре Капетан Џером Е. Леви за економску географију и националну безбедност на Колеџу ратне морнарице САД и дописник листа „The National Interest“

НИКОЛАС ГВОЗДЕВ

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

Нови стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here