Повратак Анђуса – нова кулумна Дејана Анђуса за „АЛО“

Поделите:

Нисам паметан шта да напишем

Испао сам из штоса, годинама нисам ни писао, имао ТВ емисије. Не бавим се било каквим новинарством више од године, а згадила ми се ова професија, од које и иначе дуго не живим. Покушаћу, ипак.

Политички је све решено у Србији за наредних барем 20 година. Још један мандат, па још две владе. Има смелости да реши оно што други нису смели или хтели или умели, свеједно. А то ће ценити цивилизација, која тај потез, и још потеза, очекује и сматра неопходним. А цивилизација је, и потпуно је у праву најупућенији новинар у тај вид стварности Милован Јовановић, Америка и најснажније државе Европе. Остали могу да тргују, бизнис, од Руса до Kинеза, али политички не постоје и никада неће постојати у Европи. Дакле, то је решено, а самим тим и ко је власт у Србији у наредне две деценије.

Плус, отварање фабрика, од Тита то није виђено у овом броју. Због тога, од измештања Железничке станице до свега осталог, све ће безболно протећи. Од опозиције, само Драган Ђилас има тежину и, плус, видим га са његовим идејама, политичко-пословним радом и знањем у оквиру ове непромењиве двадесетогодишње приче, јер Александар Вучић предводиће ову причу још две, кажем, деценије.

Шта још да напишем? Могао бих да завршим већ текст, јер нема потребе даље да пишем. Глупо је, пошто сам све већ рекао. Можда сам мртав као Анђус, али сам ипак још Анђус и довољно све знам од кључних ствари. Од овог посла не живим, ушао сам у историју по више основа. Мајци сам рекао да док је жива нећу мењати ништа, а после – име и презиме, нацију и веру, уз, подразумева се, клуб за који сам навијао од пелена. Све ћу променити. Зато и немам лични однос, емпатију, емоције, као робот сам већ дуже време, не само од прошлог јула. Баш зато, могу да будем непогрешиво и убитачно тачан у прогнозама. А по њима сам и био познат. Политичко-спортским.

Шта још ја то да напишем? Смешно. Двадесет пет година, до прошлог јула, пријатељ председника Републике. Било је и периода свакодневно-целодневног дружења и милијарде тема о свему, свачему, сваком. Са Шешељем пријатељ и дуже, мада не истог интензитета као са председником Републике. Са Вуком и Даницом Драшковић још и дуже. Први сам технички секретар СПО, па сам имао трансфер у СЧП! И опет, први технико новонасталог тада СРС-а. Драган Тодоровић ми је пријатељ исто дуго као и наведена „велика четворка“. Ђука (Владимир Ђукановић, посланик, новинар и адвокат) ми је пријатељ 20 година. Првих пет пријатеља смо браћа Вучић, Горан Веселиновић и ја, па Ђука (једини млађи од нас четворице). Милојко Пантић ми је пријатељ десетак година. Напослетку, Драган Ђилас ми је велики пријатељ шест година.

Само су ми четворица у рангу великих пријатеља – браћа Вучић, Ђука и Драган. И шта би то још требало да напишем? Kо је понудио помоћ када сам завршио на улици, да не кажем још где и како?

Понудили су Вук и Дана, понудио је првог дана и одмах Драган Ђилас и још једна особа. Написао сам све, па ви погађајте још ко. И шта.
Даље, председник Републике ме је запослио бар четири пута у животу, Воја (Шешељ) два пута (уз један отказ што ми новогодишњи уручио, ха-ха), Милојко једном (у том периоду нисам ни за хлеб имао, био сам опозиција мени драгом ДС-у, а разишао се са радикалима својим)?! И, сада, ја као треба да пишем о нечему и некима. Ја, који знам све о стварима о којима знам. Ђуку (Владимира Ђукановића) и Милована Јовановића не апострофирам, јер сви знају да се чујемо сваки дан.

Нестали пријатељи? Ха-ха, Уплашили се, побегли. Толе Kараџић, Велизар Ђерић – „Братски“ мој, па Милинко Бујишић (власник „Беладоне“, а кад ме видео, до јула 2017, сваки пут „ево нама легенде и правог вође опозиције“, ха-ха, јао, јао…), овај јадник Драгољуб Милановић и супруга му Љиљана, па Мрка (Милутин), па Терза, Славиша (Kокеза) итд, итд… Али посебно су побегли безвезни и небитни мишеви са Бежанијске косе, па све до Александровца. Негде су у рупицама и не смеју да пију кафу тамо где су је пили јер су чули да ја ту пијем кафу. Ипак, ослушкују догађаје, прогнозирају расплете и шире аброве и теорије. Забринути су и за своја смрдљива дупета и својих жена, ћерки. Неке сам издржавао, јер и сам знам како је бити клошар у животу, и то у прескупом БГ. Е, биће ту посла и за УKП, али о томе у наредним колумнама. Ваљда. Поздрав.

ало

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here