Сећа ли се Вучић Деснице?

Поделите:

Фудбал и култ личности
А, сећате ли се ви пријема фудбалера европског шампиона Црвене звезде након победе над Олимпиком у Барију код Слободана Милошевића?
Владимир Југовић је отприлике питао Милошевића да ли се некад бавио спортом, а он му је отприлике одговорио да је у младости мало пливао. И то је било то. Није се, реално, Милошевићева харизма примила много на стадионима, а руку на срце ни Милошевић као да није био посебно заинтересован за фуцу. Милошевићу је дефицит у том битном ресору компензовао Аркан. Времена су се променила и што се тиче опозиције: Вук Јеремић је звездаш, али много далеко од тога да му као Вуку Драшковићу некад са Севера певају – Ајмо Делије сви у глас – Вук Јеремић навија за нас. Ни Бошко Обрадовић као звездаш не стоји много боље са породичним вредностима на Северу. Шешељ је као звездаш своју славу на стадиону изгустирао у зори плурализма. Нисам чуо ни да се Милану Стаматовићу скандира на југу – као партизановцу.

Пре неки дан за потребе текста спроведем мини анкету: Питам десетак познаника (поуздано знам, већином његових бирача с прошлих председничких избора), за кога навија Саша Јанковић? И нико није знао. Изгледа да човек навија ни за кога, како је неко негде написао. Док Љубиша Прелетачевић Бели, ако нисте знали навија комбиновано – за Црвену звезду и Партизан. Прецизније: Ако треба за Звезду, онда Звезда, ако треба за Партизан онда за Партизан.

И за време досманлија сем Владана Батића – ватреног навијача Црвене звезде (урбана петооктобарска легенда каже да је он био у акционом јединству с навијачима Звезде), није било много правих тифоза. Бивши, председник Србије Борис Тадић, што се фудбала тиче, остаће највише упамћен у бизарним антологијама по детаљу кад је децембра 2009. заједно с министарком омладине и спорта Снежаном Самарџић Марковић ( да ли је се још сећате?) и председником Скупштине града Београда Александром Антићем кажњен са по 40.000 динара због испијања шампањца на Маракани после квалификационе утакмице за светско првенство Србија – Румунија, чиме је прекршен закон о забрани точења алкохола на стадиону. Није забрањено био наздрављати, али без алкохола. Иначе, није Тадић био као Тито да навија само за репрезентацију, јер навија за Партизан. Као и Дачић. И Томислав Николић.

Политичко биће Александра Вучића неодвојиво је од фудбала. Реално, ниједан српски политичар од Слободана Пенезића Крцуна није толико идентификован са судбином Црвене звезде од Вучића. Ментална атмосфера у Србији је толико поремећена да се чак и чињеница да је Партизан освојио последње првенство, третира као да им је Вучић допустио, малтене као да их мало и симпатише, макар због Милорада Вучелића кога искрено цени, кажу они који добро познају Вучића.

Победа Звезде против Краснодара и Партизанова освета Видеотону, подсвесно су показали колико је Србија жељна Европе. Јер јавно се не скандира Европи на српском стадиону – само Путину.

На предлог министа одбране Александра Вулина да се фотографије председника Вучића поставе у војне објекте, ради јачања култа државе, наслонла се изјава генералног директора Црвене звезде Звездана Терзића да Звездин пласман у групну фазу Лиге Европе посвећујемо човеку који је веровао у нас кад нико други није, који нам је давао снагу када смо посустајали, хвала до неба Александру Вучићу, ово је његов тријумф!. Кренуле су по чаршији одмах цинични коментари да ће после Митића, Шекуларца, Пижона, Пиксија, Џајића, европских шампиона из 1991, и Вучић бити Звездина звезда. Све то је појачало јулску вест из Пожаревца да ће Вучић бити покровитељ овогодишњих Љубичевских коњичких игара, да би се на све надовезао пре неко вече надахнути немањићевски Вучићев говор на Међународном Витешком фестивалу Деспот Стефан Лазаревић – Јуст Оут 3 подно зидина манастира Манасија код Деспотовца, а што је заокружено државничким наступом на отварању 28. Роштиљијаде у Лесковцу. Ако је као премијер могао да доведе Строс Кана и Блера, да му је запало да као председник обележава Милански едикт уместо Томе, вероватно би и папа стигао у Србију. И Тома је обележавао Милански едикт као да га је донео краљ Милан, а не цар Константин, и био покровитељ разних лепих ствари, али се и држао Устава као пијан плота, и штета је што на иконостату његове задужбине – цркве Светог Димитрија у Бајчетини није осликан за поколења и чин оставке на место председника СНС.

Углавном, што због Вулина, што због Звездана Терзића и разних брендираних манифестација, уместо о Косову унутрашњи дијалог се распламсао о култу личности и једноумљу.

Цитирамо: Сматрам да Политика, која је несумњивио наш најбољи дневник, не би смела да се придружује неодмереним и сасвим неоправданим претеривањима којима се мени приписују заслуге и вредности које немам. Велика радост због уставних промена не може да буде оправдање за величање било ког појединца …, а величањем појединца можемо само да компромитујемо политику за коју се боримо.

Шта би рекли? Стигла је боља будућност: Унутрашњи дијалог о Косову је успешно окончан друштвеним консензусом, уставне промене су извршене у европском духу, а најстарији дневни лист на Балкану опет је само у свом традиционалном духу претерао у похвалама, па им Вучић смирује доживљај. Али, није. То је цитат из протесног (отвореног) писма које је Слободан Милошевић упутио Политици у време тријумфа антибирократске револуције. Милошевић (у том писму), а не Вучић данас поводом Вулинове иницијативе о сликама у касарнама, сматра да треба укинути праксу рекламирања и популарисања личности имитирањем малограђанских манира булеварске штампе. Писмо је објављено дискретно, при дну средњих страна Политике. А што је најстарији дневни лист на Балкану натерао био Милошевића да пресавије табак? Зато што је Политика прештампала део интервјуа Гертруде Мунитић из Дуге у коме се она скоро сензуално изјашњава о Милошевићу. Иначе ко не зна, Гертруда је хрватска оперска певачица са битним сарајевским делом каријере и глумачким излетима, звезда бивше Југе. Милошевић истиче да су његов евентуални лични шарм и хороскопске карактеристике којима се бави Дуга, неприхватљив начин третирања његове личности.

Чак се и Алексанадар Тијанић, у то време док пише за Слободну Далмацију, врло опрезан према Милошевићу и критичан према националном буђењу, пеца на ову удицу, тврди да је Слобино писмо Политици сензационално (као што је сензационалано и Вучићево опирање Вулиновој иницијативи), и објављује текст под насловом Милошевић као сеx-симбол. Наивни (тада) Тијанић тврди да је то приватни шамар службеним обожаваоцима који су се утркивали да докажу како је исправност његове (Милошевићеве) политичке филозофије неизбежни производ његових наднаравних генетских и менталних особина те сретнога распореда звезда и прста историјског Провиђења.

У то време, постојао је у Београду лист Осмица. Она је на насловној страни објавила Бренину фотку где јој се лепо назиру сисе испод неке провидне блузице, као што је објавила и постер који су камионџије лепиле на своје друмске крстарице и проносили култ личности просторима умируће СФРЈ, са удворичким слоганом Слобода се пише са Н. И Гертруду Мунитић у Дуги сачекала су питања о том човеку. И Тијанић се са чаршијом пита зашто је Милошевић на многе изливе култизације његове личности од стране народа реаговао тек после отворене Гертрудине љубавне изјаве, па закључује како зли језици тврде да је то учино због тога што је Гертруда својевремено била велика музичка симпатија Тита лично, док су страни новинари (не)основано тврдили много више од музичке симпатије. Увек су пипави ти континуитети харизми типа Тито – Чаушеску, Милошевић – Иљеску.

И онда долазимо до финала: Лако је Вулину да помисли, на пример, како је Борко Стефановић лажна левица, па из фрустрираности говори о култу личности и једноумљу, али да ли би Вулин могао да демантује речи његове бивше шефице из ЈУЛ-а Мире Марковић која у зениту антибирократске револуције тврди да свака глорификација мора имати своје етичке и естетске границе. А онда бриљантно наставља: Историјско памћење показује да су социјалистичке земље склоне глорификацији идеја и појединаца То исто историјско памћење показује да те склоности ка таквој глорификацији нису развијале социјализам већ га блокирале и сасвим уназађивале. Можемо ли да социјализам заменимо са европском будућношћу? И добићемо вредну поуку. Јер, без имало цинизма, ретко ко као Мира Марковић уме да дефинише ствари. Па и кад је она писала за Дугу у време кад је тамо звезда био Миломир Марић.

А, шта ако је Терзићева изјава (чак и кад занемаримо идолопоклонички патос) у суштини тачна – да је Вучић заиста веровао у нас кад нико други није, који нам је давао снагу када смо посустајали? Мада, једна ствар у вези навијања за Звезду је антрополошки индикатива: Да ли прихватањем култа КГБ иконе Владимира Путина, Звездини навијачи на симболички подсвесно интуитиван начин одају почаст својим крцуновским коренима? Па и комунисти нису лоши ако се прекрсте и раде за српску (руску) ствар. И какав је смисао српског антититоизма ако се тај процес заврши у новом култу којим Срби показују да могу волети Русе више него Хрвати Геншера, Бошњаци Ердогана, да могу бити већи Путинов фан клуб, него што Косово може икад бити Клинтонов. Делије су се опредиле – Путин. Вучић ту може бити само аутсорсинг.

Вратимо се у март 2011. и подесетимо се како се извештавало, и како се прави култ личности: Путин је на Маракану закорачио у 19 часова и 33 минута. Његово појављивање у ложи Рајко Митић (први ред, седиште пет), испред које је био простран црвени тепих, наишло је на невиђено одушевљење међу навијачима Звезде. Док су са запада и истока громогласним аплаузом дочекали госта из Москве, у ставу мирну са погледом ка њему, са севера се заорило: Ти си Звездин четник, Путине! и Спаси Србију из луднице, Путине! Чак су и млади фудбалери два тима бацили око на ложу, с обзиром на то да лопта још није кренула са центра после гола, па су тако фоторепортери и Путиново обезбеђење били једини на стадиону који су у тим тренуцима радили. Уз бакљаду, делије су развиле транспарент на руском језику: Старији брате, пољуби нашу мати и реци јој да смо праведни, да се боримо и да ћемо се борити, реци јој да је волимо!, а потом и запевале Каљинку. Нису изостала ни погрдна скандирања на рачун председника Србије Бориса Тадића (премијера Мирка Цветковића нико није констатовао) и председника Фудбалског савеза Србије Томислава Караџића.

Сасвим је сигурно да ниједан клуб из Југосфере (Тим Џуда), неће имати левичарске навијаче као Ливорно рецимо, нити ће неговати традиције антифашизма и борити се за права радничке класе. Овдашњи клубови заборављају своје изворе, а негују своје контрадикције; комунистичко порекло и националистичко доказивање. Покретачка, а уистину и сва снага Динама из Москве био је Лаврентиј Павлович Берија, шеф Стаљинове тајне полиције. Покретачка снага Црвене звезде био је Слободан Пенезић Крцун. Навијачи московског Динама носе транспаренте са Беријиним портретом и натписом Само вас посматрам, Звездини су тотално заборавили на Крцуна и прешли у четништво. И то антизападно, што је апсурд.

Почетком деведесетих Војислав Шешељ је био предложио да водећи српски клубови промене име па да се Звезда зове Бели орлови а партизан Четник. И онда би навијачи Четника вероватно били гори од бед блу бојса кад је Туђман преименовао Динамо у Кроацију. Звезда је највећа била у Барију – кад је у суштини била по играчком саставу најмање српска, кад је била интернационалана, јер је и прављена за велику државу, велику лигу и велике домете. И само као таква је могла да буде респектабилни бренд српства. Као светска Звезда.

Пре неки дан деца из српских породица из Лике, Задра и Ријеке гостовала су у Београду у оквиру летње светосавске школе српског језика и културе. Том приликом примио их је председник Вучић који је отпочео разговор, па је дечака Тина упитао за кога навија, а овај је као из топа одговорио – за Ријеку. Вучић га је као фол критиковао и предложио му да навија за мало већи клуб од Ријеке, Динама или Хајдука – дакле, за Звезду или Партизан. Наравно, у Хрватској ни либерални кругови нису пропустили да Вучићеву изјаву етикетирају као рецидивирајућу на политику која је управо највише коштала Србе у Хрватској. Вучић је, ето, приуштио хрватској јавности његове чоколадице. Вучић би испао симпатичан да је рекао да треба навијати за Звезду, а не и за Партизан. Био би искренији, и не би обрнуто пропорционално заличио на Љубишу Белог који навија за оба клуб. Мада и овако, Вучићева изјава је мало пренапухана у Хрватској. Трапава можда јесте, али тешко и злонамерна.

Ево мог малог доприноса дискусији: Пример ми је некада јединствена друга лига у фудбалу, позната као конго (зуби Бајре Жупића знају откуд то име). У конгу није било националистичких испада као у серији А СФРЈ. Клубови су више третирани као градски (чаршијски) и регионални, а не као национални симболи. Ево и примера: Не сећам се да је неко, па ни Србин, у Винковцима добио батине ако је дошао као део конга. Моји пријатељи из ужичке Слободе (некада озбиљан конго тим), кажу ми да су у Винковцима увек били срдачно дочекани као симпатичне Ере, а не четникс Срби, а да су Винковчани у Ужицу били неки симпатични славонски дудеци, а не геноцидни Хрвати.

Али, шта је све могао да каже Вучић српској деци из Хрватске која навијају за Ријеку или неки други хрватски клуб? Можда да се сећа ТВ преноса утакмице Ријека – Јувентус на Кантриди из марта 1980. Кад је Ријека играла 0 : 0 иако су за Јуве наступали Зоф, Ширеа, Ђентиле, Кабрини, Тардели, Бетега…, да их је тренирао Трапатони. Да им исприча о одбранама Равнића. Или да им прича како је Ријека октобра 1984. разбулаца Реал Мадрид 3:1 на Кантриди. Реал у коме су играли Камачо и Штилике. Или да им исприча да је после Јувентуса и Реала, Црвена звезда одмах након Барија најславнији тим који је играо на Кантриди: Девето је то било коло прве савезне лиге 1991.

Никада до тада на Кантриди није виђено толико хрватских застава и националног набоја, као и осигурања. Након догађаја на утакмици Хајдук – Партизан, проваљивања у терен и паљења југословенске заставе на Пољуду, милиција је претпостављала да би се нешто слично могло догодити и на Кантриди. Бацају се бакље у терен, Армада каменују Делије и милицију… Вучић је могао деци да објасни ужас национализма на трибинама, да је и он некад био део тога, да зна све грозоте за шта је то било увертитра, али и да похвали Ријеку да је успела ра разбије доминацију Динама и Хајдука. Да ли би деца разумела кад би им Вучић рекао да без приватизације Звезде и Партизана нема симболичког краја српске транзиције?
Могао је Вучић дечаку Тину, малом навијачу Ријеке да исприча како је глувонемог играча Ријеке Дамира Десницу на Сантјаго Бернаеу белгијски судија Рогер Шоетерс искључио због приговора!!! Могао им је дуго причати какав је мајстор фудбала био Дамир Десница (сустизао сопствени центаршут, што неко рече), као што је мајстор у књижевности био Владан Десница. Можда им је могао и рећи да су Срби.

Могао је и да им исприча о утакмици Хајдука из Сплита и Радничког из Ниша у Купу УЕФА, кад је ветар померао лопту голману Симовићу чим је овај постави за дегажирање. И кад је на Пољуду заиста било као да играју два наша клуба у међународном такмичењу.

Немогуће да Вучић није знао да је Армада ове године бродом дошла у Сплит, а да им је Торцида певала Морем плови један мала барка.

Партизан је после елиминације Њукасла на пенале постао први српски клуб који се пласирао у групну фазу Лиге шампиона. Играо је у групи с Мурињовим Портом, с Реаловим Галактикусима… Није се осрамотио. Свака част Моци Вукотићу, али Тарибо Вест је највећа сила која је играла у Партизану, а коју ја памтим. И онда сам се питао као ли се Матеус осећао кад с Партизановим аутобусом крене Ибарском у Лучане. па на црној тачки код Кратовске стене, скрене у Драгачево, па седне на клупу стадиона Младости и помисли шта ли му добацују радници друге смене Милана Благојевића на трибинама?

А, сећате ли се како су Звезду секунде делиле од презимљавања на европској сцени, након шокантно примљеног гола у Старзбуру у последњем колу Лиге купа УЕФА 2005?

Звезда Валтера Зенге ваљда је циљ Владана Милојевића. Неколико дана по одласку из Србије, Ралука Зенга, супруга славног тренера и није баш имала речи хвале за нашу престоницу: Београд изгледа као да је замро под дебелим слојем прашине. Дунав лењо протиче кроз град, клизи испод огромних мостова, крај старих, потиштених зграда разрушених у бомбардовању, као неки скелети обељени сунцем.

Осећам се као у изгнанству изнутрице бивше Југославије – рекла је тада у стилу Балканских духова Роберта Каплана Румунка за медије у својој земљи. Али, то је Београд, пре интервенција напредњачке власти у простору.

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here