Сретен Угричић – „Терориста“ без портфеља

Поделите:

Пише Александар Дунђерин

Подршка терористичком акту због којег је, наводно, смењен директор „Народне библиотеке Србије“, само је логична последица дугогодишњег писања, размишљања и активности Сретена Угричића, једног од најзначајнијих Сорошевих кадрова задужених за разградњу српске културе

После више од десет година управљања „Народном библиотеком Србије“ (2001-2012) Сретен Угричић је, на телефонској седници Владе, одржаној 20. јануара 2012. године, смењен са места директора ове установе културе. Разлог: подршка Андреју Николаидису, саветнику председника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића, који је, у тексту „Шта је остало од велике Србије“, написао да би „активирање експлозива у бањалучкој дворани ‘Борик’, док је недавно у њој седео комплетан државни врх Србије и Републике Српске, био цивилизацијски искорак“. Када је, поводом познатог случаја Николаидисове колумне, Београд послао демарш Подогорици, „Форум писаца“ (неформална организација, која час постоји, час не постоји, а окупља интелектуалце блиске ЛДП-у) у јавност је изашао са петицијом којом се захтева престанак „хајке на Николаидиса“. Петицију је потписала неколицина писаца и културних радника из Србије, између осталих и државни службеници Сретен Угричић и Милета Продановић (члан „Националног савета за културу“).
Тако је, иронијом судбине, човек који је говорио да је „Гаврило Принцип већи терориста од Осаме бин Ладена“, смењен управо због „подршке терористичком акту“ (Ивица Дачић). Можда су неке оцене поводом новог скандала у којем је учествовао Сретен Угричић – попут запажања да позив на ликвидацију највиших државних функционера неодољиво подсећа на медијску припрему убиства Зорана Ђинђића – претеране, али недопустив је преседан да управник једне од највећих државних установа културе, макар и под изговором залагања за слободу говора и уметничког изражавања, јавно подржи насилни обрачун са представницима власти.
И не само са њима. Мало ко у медијима истиче да се тог 9. јануара у „Борику“, поред Бориса Тадића, Милорада Додика и патријарха Иринеја, налазило и више хиљада људи. Замислимо да је неко 2010. године написао текст о томе како би за опстанак српског националног достојанства требало бацити бомбу на учеснике геј параде, у циљу убиства шефа делегације Европске уније у Србији Венсана Дежера. Такав текст, сасвим сигурно изазвао би најмање протестну ноту Брисела, и оштру реакцију Хилари Клинтон, а аутор би био означен као фашиста и терориста, и без сумње би кривично одговарао. У том смислу, формално гледано, и Николаидисев текст афирмише тероризам, будући да из наведеног одломка произлази како је за светлију будућност ових простора (која је незамислива док су на челу српских земаља и Српске цркве Тадић, Додик и патријарх Иринеј) чак и смрт неколико хиљада људи прихватљива колатерална штета. И један и други пример изразите су илустрације „говора мржње“. Међутим, док се слоган „смрт педерима“ интерпретира као „позив на линч тупавих српских фашиста“, „смрт Републици Српској“ тумачи се, барем у редовима другосрбијанске јавности, као „цивилизацијски искорак српске интелектуалне елите“; елите која већ дуги низ година тврди како ће „Србија бити модерна држава тек када у њој не буде Срба“ (Ненад Прокић).
У једном случају, дакле, слобода говора угрожава демократију, у другом је подстиче. И у томе и јесте срж проблема – потписујући петицију против „хајке на Николаидиса“, Сретен Угричић је заправо стао, не иза једнога писца или иза одбране људских права, него иза једне идеје, једног, без дилеме накарадног система вредности. У том смислу Угричићев најновији „антидржавни чин“ и „подршка терористичком акту“ само је логична последица његових ранијих ставова, размишљања, писања и активности, надахнутих неприкривеном аверзијом према свему што има српски национални предзнак.

КУЛТУРНИ ГЕНОЦИД

[restrictedarea]

„Печат“ је много пута у претходне две године, основано и аргументовано, упозоравао да је „Народна библиотека Србије“ (НБС) јединствена у свету по томе што се на њеном челу читаву деценију налази човек чији су критеријуми за оцењивање националних вредности изразито а(нти)национални. И упозоравао да Угричић као уметник и мислилац можда и има право да делује у складу са својим антинационалним и антидржавним осећањем (мада такве слободе говора и уметничког изражавања не познаје ниједно демократско друштво), али да су такви ставови, када их изговара директор институције од прворазредног националног значаја, штетне и погубне по српску културу. А Угричићева размишљања о патриотизму и отаџбини, идентитету и слободи, политици и идеологији, моралу и српству – публикована у огледима „Увод у астрономију“ (2006), роману „Незнаном јунаку“ (2010) и расута по сајту „Пешчаника“ – била су прожета фрапантном количином горчине и мржње, скепсе и цинизма према свему што има национално и патриотско обележје. Однос Угричића према историји, традицији, духовности и националности најбоље илуструје аксиом, који се као лајтмотив појављује у готово свим његовим делима: „Презир према сопственом народу и држави есенција је родољубивог патоса“.
Симптоматично је да ниједном министру културе и ниједном представнику постпетооктобарских власти није свих ових година засметало то што директор НБС-а упорно, на различите начине, и у разним приликама, варира антинационални поклич: Србија, као национална творевина, као држава, као скуп традиционалних духовних и културних вредности – не би требало да постоји. Ко је, ако не врх државе, одговоран зато што се скоро десет година на челу установе која има јасно уочљив национални предзнак налазио човек који је активно учествовао у процесу потпуне разградње традиционалног српског писма (ћирилице), не поштујући готово ниједан закон државе чији је све ово време био службеник?
Дух НБС-а веома је брзо приподобљен „филозофским“ ставовима Сретена Угричића у оквиру којих је централна мисао била та да идентитет српског народа нису језик, култура, традиција, историја, него нешто што је пролазно, што се лако може наметати и мењати. Мисао коју је Угричић још од 1994. године, како је „Печат“ наглашавао, брусио у оквиру „Фонда за отворено друштво“, као координатор програма за издаваштво и библиотекарство. Они који су га поставили у директорску фотељу 2001. године то су веома добро знали, свесно допуштајући да Угричић, постепено, корак по корак, мења карактер „Народне библиотеке“, претварајући је у установу са наднационалним (у суштини антисрпским), а не националним и традиционалним карактером. У жељи да утиче на промену идентитета српског народа, Угричић је, тако, готово без отпора променио идентитет „Народне библиотеке“ до непрепознатљивости. Подсетимо још једном: из улазног хола библиотеке наредио је да се уклони витрина са изложеним угљенисаним остацима књига нађених приликом откопавања темеља „Народне библиотеке“ на Косанчићевом венцу, скинуо је завесе са старим словима „Мирослављевог јеванђеља“ и заменио их сасвим обичним, наложио је да се у холу испред каталога и читаоница уклони скулптура Богосава Живковића на којој су се истицала крупна архетипска српска лица и наслућивали ликови Карађорђа и других српских јунака, укинуо је Шести април, дан када је 1941. године под бомбама горела Библиотека, као датум НБС-а.
Врхунац покушаја ревидирања историје (српске књижевности) догодио се у мају 2010. године када су у „Библиотеци града Београда“, уз дозволу „Народне библиотеке Србије“, на полицу под називом „црногорска књижевност“ смештена дела Петра Петровића Његоша. Тек пошто је „Печат“, уз подршку дела културне јавности, из броја у број (у оквиру темата „Србијанство и југословенство у српској култури“, бр. 114, 117 и 118) писао како одстрањивање Његоша (али и неких живих писаца из Црне Горе који су се, као Никола Маловић, јавно изјаснили као српски ствараоци) из корпуса српске књижевности представља врсту „културног геноцида, уништава културну традицију и културно сећање једног народа, шаље поруку да српске књижевности изван садашње територије Србије никада није било“ – Његош је враћен на полицу „српске књижевности“. Али после тога Сретену Угричићу није фалила ни длака са главе. Напротив, претио је ауторима „Печата“ тужбом.
Министри, пре свих они који су држали ресор културе, морали су да прочитају интервју који је Сретен Угричић дао хрватском „Фералу“. У интервјуу је управник НБС-а савремене српске писце поделио на подобне и неподобне, односно на „политички коректне“ и оне који то нису, посебно наглашавајући како је српска књижевност и даље талац „националистичких реалиста“ (Ћосић, Капор, Витезовић, Братић, Данојлић, Марков, Драгослав Михаиловић) и „националистичких естета“ (Павић, Бели Марковић, Горан Петровић, Миро Вуксановић). Писали смо тада како је бесрамно и дегутантно да државни службеник одлази у другу државу и тамо оспорава вредности сопствене националне културе, те да је неодговорно, али и сумануто после овог инцидента не сменити човека са тако значајне функције.

КРАХ СОРОШЕВЕ ПАРАДРЖАВЕ
Коначно, српским властима, као ни другосрбијанској културној елити, није сметало ни то што је НБС скоро пуних пет година (2007-2011) прекинула да обавља своју основну делатност, што је то био до сада први пример у свету да једна важна национална институција у мирнодопско време закатанчи своја врата на тако дуг период. Напротив, и министар културе Предраг Марковић, исто као и интелектуалци окупљени око „Форума писаца“, и сада истичу како је Угричић малтене најбољи менаџер културе којег смо икада имали, а да му је једна од највећих заслуга то што је дигитализовао каталог Библиотеке. Заиста је несхватљиво да дигитализација и умрежавање података у првој деценији 21. века представљају подвиг?! Тим пре што стручњаци тврде да и тај електронски каталог пројекта „Виртуелне библиотеке Србије“ чини 75 одсто преузетих записа из „Библиотеке Матице српске“ из Новог Сада.
А осим тога, период адаптације библиотеке обавијен је, на шта смо у више наврата упозоравали, непрозирним велом тајне. Почев од цене извршених радова (која је током времена дуплирана), па све до улоге „веома успешног приватног словеначког предузећа“ „Изум“ из Марибора у вези са израдом записа у електронском каталогу српских библиотека („Виртуелне библиотеке Србије“).  Уколико дође до детаљније истраге, јавност ће можда и сазнати ко је одговоран што је око 10.000 књига из некадашње дворске библиотеке избацивано из општег фонда трезора, као вишак и дупликат, и бацано у контејнере.
И најновији пример Угричићевог „говора мржње“ прошао би по свему судећи неопажено да управник НБС-а, осокољен моћним заштитницима, није „ударио“ на државни врх и самог председника Србије Бориса Тадића. И тиме, свесно или несвесно, у години избора, утицао на какво-такво побољшање рејтинга данашње власти међу патриотски оријентисаним бирачима који, разумљиво, осуђују антинационалну и антидржавну хистерију појединаца као што је Сретен Угричић.
О томе, уосталом, убедљиво сведочи писмо актуелног министра Предрага Марковића Сретену Угричићу. Противећи се Угричићевој смени, он каже како је стабилност и континуитет у раду највише националне установе у култури, каква је „Народна библиотека Србије“, приоритет у односу на дневнополитичка збивања. Није то гаф министра Марковића, он заиста ништа од онога о чему смо ми писали не замера некадашњем управнику НБС-а, свестан је одакле потичу све побројане Угричићеве неподопштине, веома добро зна оно о чему је и „Печат“ својевремено писао (Љиљана Богдановић „Хомо луденс са Светосавског платоа“, „Печат“, број 142), да је „Угричић део ‘пакета’, са којим је већ неколико месеци после ‘демократских промена’ у свим секторима живота наступила власт кадрова које је Сорошева парадржава припремила у претходној деценији Милошевићеве ере“; „да су ти кадрови посебно заинтересовани за све оно што има везе са секторима идентитета (Министарство културе, музеји, позоришта, медији, Министарство образовања, универзитети, Министарство науке, „Народна библиотека“), што пружа могућност да се започне процес преумљења, односно културне денацификације Србије“; да та „групација себе схвата као својеврсне мисионаре атлантског света и његових вредности у Србији, и посебно жели владавину сфером културе, односно јавности, па у земљама транзиције промовише неолибералне вредности глобалног капиталистичког система… трудећи се истовремено да компромитује све традиционалне вредности и ‘сметајуће’ навике у домену жељене промене културног идентитета“.
Ко је ово спознао, тај савршено добро разуме хистерију другосрбијанске интелектуалне елите која је после Угричићеве смене организовала низ трибина, на којима је беспоштедно ударила на власт. Илустрацију те хистерије можда и најбоље сведоче речи Весне Пешић, која је, у тексту „Случај Сретена Угричића“, објављеном на сајту „Пешчаника“, најавила почетак беспоштедног рата против актуелних власти: „…са Сретеном Угричићем није се обрачунао симбол бившег режима, него стварни вођа данашње Србије Борис Тадић. Он се обрачунао и са Ђинђићем и са Сретеном Угичићем. Не знам да ли је свестан да је тиме прешао границу коју није смео да пређе. То ће га коштати. Објавио је рат друштву. Оно нема куд него да му узврати борбом, за коју смо веровали да је завршена падом злочиначког режима Слободана Милошевића“.
Иако режим у Београду није могао да добије пожељнијег непријатеља за стицање политичких поена, из речи Весне Пешић може се ишчитати још једна, веома важна порука. Чак и да једног Сорошевог кадра замени други (а тај би, ма колико био доследан у спровођењу антисрпске културне политике, морао бити „чистије“ биографије, и пажљивији на речима, али и у делима), сменом Сретена Угричића покушај разградње српске културе барем је, ако ништа друго, први пут после петооктобарских промена – бар привремено осујећен.

Александар Дунђерин, Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here