Светски јеврејски конгрес покреће међународну кампању због усташлука у Хрватској

Поделите:

Менацхем З. Росенсафт амерички је правник и активист жидовског поријекла који је рођен 1948. у Берген-Белсену у Њемачкој. Његови родитељи успјели су преживјети нацистичке логоре смрти, што је значајно одредило њихов каснији друштвени и политички ангажман у САД-у, као и ангажман њихова сина, пише Индеx.хр.
Росенсафт је дугогодишњи активист око теме сјећања на холокауст, био је блиски сурадник нобеловца Елиеа Wиесела, дугогодишњи члан америчког Вијећа за сјећање на холокауст, судионик у мировном процесу између Израела и Палестине те професор права на престижним америчким свеучилиштима.

Овај угледни амерички Жидов уједно је и главни правник-савјетник Свјетског жидовског конгреса (WЈЦ), организације основане 1936. која данас представља жидовске заједнице и више од сто земаља свијета, укључујући и Хрватску. Мисија WЈЦ-а је, између осталога, бранити права и интересе жидовских заједница и појединих Жидова диљем свијета, помоћи у осигурању њихове сигурности, заговарати њихове интересе према владама и међународним организацијама, промовирати међувјерски дијалог, очувати сјећање на холокауст итд. Предсједник WЈЦ-а је амбасадор Роналд С. Лаудер, а главни равнатељ је Роберт Сингер који је овог свибња био у посјету Хрватској.

Но конкретни повод за интервју с Менецхамом З. Росенсафтом био је чланак који је недавно објавио на утјецајном америчко-жидовском порталу Таблет, у којем је упозорио да “Хрватска безочно покушава сакрити своје злочине у холокаусту”. У ексклузивном интервјуу за Индеx Росенсафт је најавио како Свјетски жидовски конгрес организира међународну кампању која ће се позабавити ситуацијом у Хрватској и фашизацијом друштва на коју неки упозоравају, док је други поричу.

Што је покренуло ваш интерес за ситуацију у Хрватској када је ријеч о валу ревизионизма о којем сте писали за портал Таблет?

Заправо, много прије него што сам се фокусирао на садашњи ревизионизам око холокауста у Хрватској, постао сам осјетљив на већином непознату повијест прогона и масовног убијања Жидова, Срба и Рома у НДХ тијеком Другог свјетског рата. Прије много година док сам истраживао о колаборационистима и судионицима у провођењу холокауста који нису били Нијемци, налетио сам на злогласног фра Томислава Филиповића, познатог као фра Сотона, хрватског фрањевца који је био један од највећих садиста у Јасеновцу. Његово дивљаштво и окрутност за мене су слични ономе СС-ова доктора Јосефа Менгелеа у Аусцхwитзу и команданта у Пласзоwу Амона Гоетха, дакле јасним персонификацијама апсолутног зла. Када сам налетио на фра Томислава Филиповића, хтио сам сазнати више о усташама. Оно што је на мене оставило највећи дојам јест то да су усташе – који су били међу најентузијастичнији и најбруталнијим поклоницима геноцидне идеологије нациста – сами проводили убојства Жидова и Срба, неовисно о упутама или заједно са снагама њемачке војске или СС-а.

Након тога смо моја супруга и ја постали пријатељи с Тамар Ротхмуеллер Хирсцхл, талентираном сликарицом која је рођена у Хрватској и чији је отац убијен у Јасеновцу. Она је као дијете преживјела холокауст у Загребу скривајући се с мајком. Тамар ми је описала антисемитизам усташа како га је видјела и доживјела тијеком и послије рата.

Што се тиче најновијих догађаја, дубоко сам импресиониран храброшћу хрватске Жидовске заједнице која је одбила судјеловати у претходним двјема владиним комеморацијама холокауста због неуспјеха да заузме снажан став против повијесног ревизионизма и поновне појаве усташа у Хрватској.

Знаковито је да Хрватска не третирате као изузетак од правила, него као дио ширег тренда у источној Еуропи. Како објашњавате успон повијесног ревизионизма у новим источним чланицама Еуропске уније?

Ревизионизам око холокауста постао је дубоко узнемирујући нуспроизвод опћег успона неофашистичких, ако не и неонацистичких покрета диљем Еуропе. Тренд је започео са странком Јоббик у Мађарској и Златном зором у Грчкој, али видимо га подједнако и у снажној изборној подршци које су добили АфД у Њемачкој, Национална фронта Марине Ле Пен у Француској и Слободарска странка у Аустрији.

Већину времена кроз седам десетљећа од Другог свјетског рата екстремно десни политички покрети са својим ултранационалистичким и ксенофобним идеологијама остајали су на политичкој маргини у својим земљама. Протеклих година изашли су из сјене и желе бити прихваћени као легитимна политичка снага. С обзиром на то да масовне убојице баш и немају добру репутацију, ови покрети и странке желе се ослободити својих повијесних улога као судионици, или у случају усташа, активни протагонисти у геноциду и другим звјерствима која су се догодила тијеком Другог свјетског рата. Како би то постигли, они или прихваћају, величају и реплицирају дискриминаторни став својих идеолошких претходника или пак поричу да су ултранационалисти. Или једноставно искривљују, умањују или тривијализирају повијесне чињенице.

Када је ријеч о Хрватској, мора се нагласити да усташе, односно њихови сувремени поштоватељи нису дио владе нити су, у овом тренутку, значајна политичка снага. Данашња хрватска влада је далеко од тога да се може описати реакционарном или неофашистичком. С друге стране, кључни је проблем у томе што хрватске власти показују невољкост да увјерљиво – нагласак је на “увјерљиво” – осуде све оне који славе усташе и њихову реинкарнацију. Неизбјежна посљедица одобравања или несупротстављања ултранационалистичким сентиментима је често врло груб ревизионизам око холокауста, не нужно због отвореног антисемитизма, него као начин да се опере повијесни имиџ усташа.

Како се Хрватску перципира међу америчким Жидовима? Постоји ли свијет о проблему ревизионизма у Хрватској?

Американци већином, не само амерички Жидови, знају релативно мало о Хрватској и другим дијеловима бивше Југославије, а оно мало што знају већином је повезано с ратовима и злочинима из 1990-их. Вјеројатно је иста ствар и за већину држава изван Балкана. Ни већина добро образованих људи не зна за нацистичку савезницу НДХ који су основали фашистичке усташе и на чијем је челу био Анте Павелић и у којој су убијени стотине тисућа Срба, десеци тисућа Жидова и Рома. Аусцхwитз-Биркенау, Треблинка, Берген-Белсен и Баби Јар постали су симболи холокауста, но мали број људи зна за Јасеновац, као ни да је био један од најстрашнијих центара убијања у Другом свјетском рату. Јасеновац заслужује репутацију “Аусцхwитза Балкана”.

Од критичне је важности да међународна заједница разумије како се холокауст проводио диљем Еуропе под нацистичком окупацијом и у већини земаља које су стале на страну нацистичке Њемачке те да Нијемци нису били једини починитељи геноцида у Другом свјетском рату. Институције попут Музеја холокауста у Wасхингтону и Yас Wасхема у Јерузалему покренуле су значајне образовне иницијативе у вези тога. Особно сам као предсједавајући повјеренства за поставку у Музеју холокауста у деведесетима с успјехом препоручио да Јасеновац буде укључен међу најважније логоре смрти у Другом свјетском рату у музејској Дворани сјећања.

Написали сте да би хрватска жидовска заједница требала добити више међународне подршке у овој владајућој политичкој клими у Хрватској. Имате ли намјеру ставити ту тему на агенду Свјетског жидовског конгреса?

Већ смо у процесу организирања међународне кампање која ће скренути пажњу на ревизионизам око холокауста у Хрватској и на покушаје рехабилитације усташа. Сврха ове кампање није напасти Хрватску, него баш супротно – помоћи Хрватима да препознају мрачан период своје повијести и да одговарајуће препознају и обиљежавају сјећање на жртве Јасеновца и других концентрацијских логора усташа.

Хрватски националисти ће вас несумњиво оптужити да сте “антихрватски настројени” и да “мрзите све хрватско” јер сте писали критички о усташама и ономе што се догађа у Хрватској. Како одговарате на то?

Једина сврха писања чланка је била промоција повијесне истине. Немам ништа против Хрватске ни Хрвата. Баш обратно, Хрватска сматрам прелијепом земљом с поносном повијешћу, а посебно цијенимо снажне билатералне односе Хрватске и Израела. Истовремено, осуђујемо и одбацујемо те позивамо све власти и пристојне људе свугдје не само да осуде искривљавање и порицање злочина и покоља почињених тијеком холокауста, него и да категорички одбаце оне који су били одговорни за те злочине против човјечности. У ту категорију спадају њемачки нацисти, од Хитлера па до СС-оваца који су водили концентрацијске и логоре смрти. То је и француска полиција која је хапсила и депортирала Жидове из Француске под нацистичком окупацијом у Аусцхwитз и друге центре убијања. То су и нацистички колаборационисти у Низоземској, Белгији, Украјини, Мађарској, Србији, балтичким државама и другдје, те наравно усташе у Хрватској.

Наш циљ је зближити Жидове и Хрвате. Међутим, то се може постићи само ако хрватске власти, али и хрватско друштво у цјелини осуде било какву нову појаву мржњом испуњеног екстремизма из прошлости те осигурају сјећање и комеморацију свих оних који су убијени руком усташа.

Када бисте били у прилици савјетовати хрватску владу у вези ових тема, што бисте им рекли? Што Хрватска може учинити боље када је ријеч о тамним странама своје националне повијести?

Потакнуо бих хрватске власти да формирају међународно повјеренство састављено од угледних повјесничара који би са стручним ауторитетом израдили извјештај у вези догађања у Хрватској тијеком холокауста те да стану иза тих налаза, неовисно о могућим политичким посљедицама. Од критичне је важности да такво повјеренство укључује и представнике свих релевантних дионика, укључујући хрватску жидовску заједницу, као и представнике или потомке других етничких скупина које су биле жртве усташа. Савјетовао бих и да покрену образовне програме на свим нивоима, од средњих школа преко свеучилишта до друштвених скупина свих вјера и националности, у вези злочина против човјечности које су починили усташе у име хрватског народа. Позивамо их да не тривијализирају и минимизирају улогу усташа у Другом свјетском рату, него да супротно томе осуде и одбаце поновни успон усташлука, неовисно о политичким калкулацијама.

Занимљиво је да наглашавате како се кампања против Тита и партизана користи како би се рехабилитирали њихови непријатељи у Другом свјетском рату. Што мислите о наративу да су нацистички и усташки режим заправо исти као комунистички режим у Југославији? Заговорници тог наратива тврде да су и НДХ и Титова Југославије били “тоталитарни режими”…

Не браним Титов режим, нити било који комунистички режим од оптужби да су били, како ви кажете, “тоталитарни” те да су кршили грађанска и људска права. Али то је далеко од почињења геноцида. Усташе су убили стотине тисућа Срба, Жидова и Рома. Већ та чињеница њихову радикалност ставља у другу категорију. Диљем источне и средње Еуропе постоје тежње да се изједначе нацизам и комунизам. Но чињеница је да оптужбе које можете ставити на рачун комунистичких режима нису ни приближно страшне као злочини против човјечности које је починила нацистичка Њемачка са својим судионицима. Такођер, не смијемо никад заборавити да су комунисти и партизани које је водио Тито спасили и заштитили многе Жидове и друге који су требали постати жртве нациста и усташа.

Имате фасцинантну животну причу, а ваши родитељи су иначе преживјели холокауст. Како је то утјецало на ваш јавни ангажман и на теме које су вам постале важне?

Мој родитељи били су посебни по томе што нису дозволили Нијемцима да их дехуманизирају. У Аусцхwитз-Биркенау моја мајка је искористила своје медицинско знање како би спасила Жидовке од плинских комора, а у Берген-Белсену је са скупином других затвореника успјела на животу одржати 149 жидовске дјеце тијеком бруталне зиме 1945. и усред грозне епидемије тифуса. Након ослобођења Берген-Белсена, мој отац постао је вођа преживјелих и наставио је обнашати ту улогу сљедећих пет година, тијеком којих је Берген-Белсен постао највећи центар за избјеглице у Њемачкој. Моји родитељи су се упознали одмах након ослобођења Берген-Белсена, заљубили се, вјенчали и ја сам рођен у свибњу 1948. Никад нису били испуњени горчином, него су увијек гледали напријед, с много суосјећања и емпатије. Научио сам од њих да је помагање другима обавеза а не терет.

Добитник Нобелове награде за мир Елие Wиесел био је важна особа у вашем животу. Како је он утјецао на вашу филозофију сјећања на холокауст?

Wиесел је био мој ментор, учитељ и, изнад свега, један од мојих најближих пријатеља преко педесет година. Једно од његових највећих постигнућа је то што је у свијест човјечанства усадио не само сјећање на холокауст, него и његову људску димензију. Научио ме је да све жртве геноцида и злочина против човјечности заслужују да их се сјећа не само као апстрактних бројки, него као људи који су били живи. За њега је најважнија лекција холокауста била потреба да се боримо против свих облика нетрпељивости, ксенофобије и мржње те да тишина није опција.

На свеучилишту Цолумбиа у Неw Yорку предајете о закону геноцида. Што је то? Као што знате, геноцид у НДХ проведен је у складу с проглашеним расним законима. Како објашњавате потребу да се кодифицирају правила за геноцид?

Закон геноцида је новија правна дисциплина, као што је и развој међународних закона који се тичу злочина против човјечности. Злочини против човјечности постали су важни први пут у коловозу 1945., у повељи Међународног војног суда који је засједао у Нüрнбергу 1945.-1946. Тада је судац америчког Врховног суда, Роберт Х. Јацксон, који је био главни амерички тужитељ на суђењима у Нüрнбергу, јасно изразио став да масовна убојства и масовни злочини кршили принципе међународног права и прије него што се формулирала оптужба “злочина против човјечности”, оптужени су то знали.

Једнако важан је и закључак који је у 1946. изнио Густав Радбруцх, њемачки правни стручњак и министар правосуђа у раним годинама Wеимарске републике. Он каже да су дискриминаторни закони Трећег Реицха били неважећи од самог њихова зачећа. Према Радбруцху, “карактер закона недостаје у свим оним прописима који су људска бића третирали кад да нису људи и ускраћивали им људска права”. Радбруцхов је став био да су сви такви прописи – а то укључује и расне законе НДХ – били “примјери озакоњене неправде” те стога неважећи од почетка.

Другим ријечима, аутори свих расних закона из 1930-их и 1940-их у Њемачкој, Француској или Хрватској знали су да ти закони крше основне принципе међународног права, а исто су знали и сви који су те законе проводили.

Ефраим Зурофф је позната јавна особа из жидовске заједнице те је и он био прилично критичан у вези онога што се догађа у Хрватској. Но постоји једна тема око које се вас двојица жестоко не слажете, а то је Сребреница. Можете ли објаснити која је разлика у мишљењу између Зуроффа и вас?

Имам велико поштовање за Ефраима Зуроффа и Центар Симон Wиесентхал. Важно је и нагласити да Зурофф не пориче убијање око осам тисућа босанских муслимана у Сребреници, мушкараца и дјечака старости од 12 до 77 године те да то сматра ужасним злочином и злочином против човјечности. Не слажемо се око тога је ли то што се догодило у Сребреници геноцид или ипак не. Зурофф сматра да није, ја сам пак увјерен да се по закону у Сребреници догодио геноцид.

Геноцид није апстрактан и флексибилан филозофски концепт, него заправо прилично уско дефиниран правни израз који је кодифициран 1948. у УН-овој Повељи о спречавању и кажњавању геноцида као убијање чланова неке скупине “с намјером да се уништи, у цјелини или дијелом, та национална, етничка, расна или вјерска скупина кад таква”. Међународни суд правде 2007. је пресудио да су “злочини почињени у Сребреници били почињени са специфичном намјером да униште дјеломично скупину муслимана у БиХ, те као такви су ти злочини представљали геноцид”. Постоје и разне пресуде Међународног трибунала за бившу Југославију које су дошле до истог закључка. Ове судске пресуде су недвојбене и коначне.

Поврх тога, увјерен сам да морамо узети у обзир и моралну димензију. Мој петогодишњи брат, син моје мајке, и моји дједови и баке убијени су у геноциду који је био и холокауст. Починитељи покоља у Сребреници нису ништа бољи од СС-оваца који су мојег брата и дједове и баке угурали у плинске коморе.

Као предавач на Цолумбији и Цорнеллу прије неколико година имао сам студентицу Адисаду Дудић која је као дијете провела три године у босанском избјегличком кампу с мајком и сестрама. У једном раду за мој предмет описала је то искуство: “Моја домовина је уништена, чланови моје обитељи су разбацани диљем свијета, тисуће босанских жена и дјевојчица су силоване и злостављане, тисуће босанских мушкараца и дјечака су мучени у конц-логорима и закопани у масовним гробницама, многе људе су поубијали непријатељи који су хтјели доћи до сваке особе која се идентифицирала као босански Муслиман.”

Увјерен сам да је против савјести и неприхватљиво да нетко каже мојој студентици Адисади како ужаси који су почињени над босанским Муслиманима у Сребреници нису били геноцид, као што би било грозно да нетко пориче геноцид у којем су убијени мој брат, моји дједови и баке и милијуни других еуропских Жидова су истријебљени.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here