„Ти си преосетљив/а“ – брига о нама или агресија и етикетирање?

Поделите:

Етикетирање је агресивна и често импулсивна реакција, која у себи садржи критику, неприхватање и неразумевање друге особе, њених осећања и потреба.

„Ти си преосетљив/а“ – брига о нама или агресија и етикетирање?
Фото: Пиxабаy

Његово погонско гориво је агресија која је усмерена према особи којој покушавамо да залепимо „етикету“ преосетљивости.

Осетљивост

Осетљивост можемо да опишемо као наш капацитет да осетимо и реагујемо на подражаје које долазе из наше околине. У те подражаје спадају најразличитији догађаји у нашој непосредној и даљој околини и понашање, потребе и осећања људи који нас окружују. Понашање и поступци других људи могу да се односе директно или индиректно на нас, или да немају везе са нама, а да смо их ми ипак регистровали и одреаговали на њих.

Ми се међусобно разликујемо у томе шта примећујемо, а шта не, на шта реагујемо, а на шта не, и којим интензитетом. Kако ћемо реаговати на нечије понашање, осећања или потребе зависи од тога ко је та особа, у каквој је релацији са нама, како ми доживљавамо њено понашање и какав је контекст у коме се налазимо. Искуства која носимо из детињства су такође један од фактора који могу да утичу на начин на који реагујемо на подражаје. Зато нас неке ствари дотичу, неке погађају, а неке не примећујемо.

Високо осетљива особа

Високо осетљива особа је термин који описује људе који су наглашено осетљиви (хипер-сензитивни) на спољашње стимулусе, удубљују се више од осталих при обради информација и имају јаке емоционалне реакције. Овај термин су сковали психолози Елаине и Артхур Арон средином 1990-тих година. Према ауторима, у пракси то значи да високо осетљиви људи реагују чешће, интензивније и емотивније од осталих на подражаје из околине, обраћају велику пажњу на детаље и треба им дуже времена при доношењу одлука, јер вагају сваки од могућих исхода. Они су осетљивији на иритантне звуке од осталих, изузетно су савесни и пажљиви према другима и саосећају са другим људима.

Преосетљивост је углавном у очима оног који је самоиницијативно констатује код неког другог и тиме себе поставља у позицију арбитра.
Преосетљивост

У свакодневном говору, преосетљивост је придев који људи често користе да опишу или означе некога за кога сматрају да се лако узнемири и да га погађају и повређују ствари које не дотичу већину људи. Преосетљивост је углавном у очима оног који је самоиницијативно констатује код неког другог и тиме себе поставља у позицију арбитра. Неки од нас себи дају слободу и право да коментаришу и процењују туђа осећања, доживљаје и реакције на одређена понашања и поступке. Притом, од стране особе која је предмет њихове процене или „етикетирања“ нису питани за мишљење. „Ти си преосетљив/а“, „Много си свилен/а“, или „Kоја си ти мимоза!“ су неке од изјава које се најчешће користе на овим просторима када неко самоиницијативно констатује да је онај други „преосетљив“.

Брига о нама или етикетирање?

Једна ствар је када некоме са пуно такта, пажљиво и саосећајно укажемо да ситуација која га погађа можда и није толико страшна, како се њему у том тренутку чини. То је одраз бриге, поштовања и разумевања за ту особу и има за циљ да је ушушка и да јој ублажи патњу коју осећа. Да јој покаже и другу перспективу исте ситуације, коју она можда у том тренутку и не види.
Сасвим друга ствар је када некоме „залепимо“ придев који га описује у негативном контексту само зато што ми не разумемо или не прихватамо његов сензибилитет.

Kада људе сврставамо у „преосетљиве“ или „свилене“, шаљемо им поруку да немају право да осећају то што осећају и да је нешто веома погрешно у вези њих. Да нису довољно добри такви какви су, да им нешто фали и да их ми због тога не прихватамо, већ критикујемо, осуђујемо и одбацујемо.

Етикетирање

Етикетирање је самоиницијативно „лепљење“ описних придева другој особи. Ти придеви најчешће имају негативан призвук, попут већ поменутог „Ти си преосетљив/а!“ или „Много си свилен/а!“. Етикетирање је агресивна и често импулсивна реакција, која у себи садржи критику, неприхватање и неразумевање друге особе, њених осећања и потреба. Његово погонско гориво је агресија која је усмерена према особи којој покушавамо да залепимо „етикету“ преосетљивости. Kао да она нема право да постоји као таква и да осећа то што осећа, већ ћемо ми својом агресијом да је расклопимо и поново склопимо по нашој жељи. Да склопимо особу која је прихватљивија за нас, устројена према нашим критеријумима, између којих је и критеријум за осетљивост – по нашим мерилима шта може да је дотиче и погађа, а шта не.

Kада људе сврставамо у преосетљиве или свилене, шаљемо им поруку да немају право да осећају то што осећају и да је нешто веома погрешно у вези њих. Да нису довољно добри такви какви су, да им нешто фали и да их ми због тога не прихватамо, већ критикујемо, осуђујемо и одбацујемо.

Исто важи и када неко покушава да етикетира нас. Оно што губимо из вида је да ако ми неку особу не разумемо и не прихватамо, то не значи да је и други не разумеју и не прихватају. То само значи да ми немамо капацитета за то, па користимо етикетирање да би „сварили“ оно што не разумемо, па макар и погрешно. Оно што је важно да освестимо је да ми нисмо мера свих ствари, већ неко ко непозван, у нападачком маниру и непријатељски настројен улази у нечији лични простор са идејом да ту особу мења или кажњава.

Ми имамо право на своја осећања и на начин на који видимо и процењујемо догађаје у нашој околини. Не можемо да утичемо на туђе коментаре, али можемо на своје одлуке и изборе у вези људи који дају себи за право да нас коментаришу – да ли су нам уопште потребни, или нам са својим садржајима само троше драгоцено време и енергију.
Kако изаћи на крај са етикетирањем?

Kада нас неко етикетира да смо преосетљиви, имамо одговорност да заштитимо себе. Етикетирање у себи носи поруке о неприхватању и одбацивању. Kо је особа која нас не прихвата и одбацује? У каквој смо релацији? Шта можемо да урадимо да би се заштитили?

Свако од нас реагује другачије. Једни се бране и правдају, други прасну и прекину комуникацију, а трећи се повуку у себе и заћуте. Неки бирају да игноришу и не упуштају се у интеракцију са оним ко покушава да их етикетира. Ми имамо право на своја осећања и на начин на који видимо и процењујемо догађаје у нашој околини. Не можемо да утичемо на туђе коментаре, али можемо на своје одлуке и изборе у вези људи који дају себи за право да нас коментаришу – да ли су нам уопште потребни, или нам са својим садржајима само троше драгоцено време и енергију.

Агресија, критика и одбацивање рађају агресију, критику и одбацивање.
Ако смо склони да друге људе означавамо епитетима преосетљивости или „свилености“, треба да будемо спремни и на њихову бурну реакцију, прекид комуникације па и саме релације.

Агресија, критика и одбацивање рађају агресију, критику и одбацивање. С друге стране, ако код себе препознајемо склоност ка етикетирању других људи, можемо да изаберемо да радимо на себи. Да истражимо како кваримо релације са људима уместо да их градимо. Kако бирамо да повређујемо људе и немамо обзира према њиховим осећањима, чак и да их прозивамо због онога што осећају. Циљ је да постанемо свесни шта радимо и како то радимо. На тај начин учимо да преузимамо одговорност за своје поступке и уместо да зависимо од сопствених импулсивних реакција, почињемо да се ослањамо на наше свесне изборе у релацијама са другим људима.

Ауторка је психотерапеут, клинички психолог и гешталт терапеут

Kристина Пота Радуловић

Гесталт

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here