Трамп и јерусалимско раскршће америчких неокона

Поделите:

Двомиленијумско јеврејско “Догодине у Јерусалиму“ се на револуционарно симболичан начин остварило 14. маја, кад је амерички предсједник Доналд Трамп испунио предизборно обећање и помјерио амбасаду своје државе из Тел Авива у Јерусалим, признајући га тако не само као власништво Израела, него и као његову престоницу.

Низ потеза који су претходили овом, од сиријског заокретадо раскидања уговора са Ираном, спустили су завјесу на надања многих посматрача и навијача да ће Трампова спољна политика бити мање агресивна, или бар другачија, разумнија, од политике његових претходника. Шта је остало нејасно јесте тај јаз између Трамповог дјела и отпора према том дјелу од стране струја које деценијама доминирају америчком спољном политиком и не само да заступају управо ову политику коју Трамп спроводи, него су је оне и уобличиле.

forumdavidicke
извор: forum.david.icke

Трамп јесте обећао амбасаду у Јерусалиму и јесте инсистирао на агресивној подршци Израелу до те мјере да је током кампање и током досадашњег дијела мандата звучао као већи неоконзервативни “јастријеб“ него и традиционално најубјеђенији и најгласнији представници те политичке струје. Трамп је, међутим, у исто вријеме био и такорећи изолациониста, по другим питањима стајао је против америчког интервенционизма, што му је побрало подршку доброг дијела бирача, активиста и политичких коментатора, и што му је добрим дијелом мобилисало бирачку базу која је хтјела да чује: “Америка првенствено!“

Оно што је било тешко објашњиво током кампање, а још теже разумљиво послије Трамповог ступања на власт и извођења спољнополитичких корака који су у бити неоконзервативни, укључујући избор сарадника из редова “јастребова“, јесте жесток отпор његовој појави, кандидатури и предсједниковању од стране најтипичнијих интелектуалних представника баш неоконзервативне струје, окупљених у покрет “Никад Трамп“. Водећи представници неоконзервативне мисли, а и акције, људи од кључног утицаја на америчко јавно мњење и спољну политику, плејада елитних јавних радника и високих службеника пређашњих влада, стали су и остали против Трампа.

База неоконзервативне струје Републиканске странке је за разлику од палеоконзервативаца типа Пета Бјукенена и Рона Пола, састављена махом од јеврејско-америчких интелектуалаца и оперативаца који се у први план пробијају баш седамдесетих година, послије вијетнамског краха, а у вријеме уздизања Израела као жртве и савезника кога је требало спасити. Нова тема, нови људи. У Трамповом случају, он је гласно и јасно стао уз Израел и одвојио га од свих других спољнополитичких питања, буквално као да је Израел питање не спољне, него унутрашње политике, а неоконзервативци, који су репутације и каријере градили на подршци Израелу, су га једнако и немилосрдно нападали. Нападају га и дан-данас, иако се један број њих утишао или чак привидно прешао у Трампов табор. Међутим, чак и кад пређу у Трампов табор, многи од њих настављају да се боре против Трампа, што је такође нелогична и зачуђујућа чињеница.

ники хејли
извор: nbcdfw.com

Ники Хејли, америчка амбасадорка у Уједињених нацијама, најагресивнија заступница америчког интервенционизма у Трамповој влади, у исто вријеме је и противник Трампа и поборник теорије о мијешању Русије у америчке изборе, и агресивни заступник његове политике према Ирану. Говори се чак да би она могла да буде унутарстраначки изазивач Трампу на изборима 2020. године.

Роберт Малер, специјални тужилац који истражује не само руско уплитање него и све што може да послужи као основа за смјену Трампа, је конзервативни Републиканац и шеф ФБИ-а из времена Буша Млађег и Обаме и поставио га је на најновији задатак замјеник министра правде, Род Розенстин, чији је шеф, Џеф Сешонс, Трампов министар.

Не пружају само водећи неоконзервативци отпор Трампу, али ако говоримо о Израелу као питању, њихов отпор највише зачуђује. Трамп је по питању Израела био више него јасан и категоричан, а неоконзервативцима је Израел питање свих питања.

Овдје долазимо до два раскршћа на која је Трамп довео Америку.

Једно је динамика односа изабраних државних органа са тзв. Дубинском државом. Дубинска држава је онај дио државног апарата који се не мијења пуком промјеном на врху државе и који прати смјернице успостављене дугорочно од стране интереса који су већи од предсједника и дубљи од интереса друштва. Она функционише у складу с политиком Бијеле куће све док предсједник долази из кругова који и њу контролишу и док постоји склад у разумијевању заједничког дјеловања. Трамп се поставио као пријетња том складу, што је био разлог масовног отпора Трамповој појави и прије него што се мислило да је озбиљан кандидат.

nyt
извор: NY Times

Друго раскршће је повезано са првим кроз однос са јеврејско-америчким центрима моћи унутар те Дубинске државе, а који се темељи у значајној мјери на про-израелској динамици. Стуб отвореног политичког дјеловања израелских интереса у Вашингтону је Америчко-израелски одбор за политичку акцију (АИОПА, енгл. AIPAC), врхунска лобистичка организација која представља интересе Израела. Она деценијама руководи америчком политиком према Израелу и његовим непријатељима. На каквом је она раскршћу?

Уведимо у причу Шелдона Аделсона, казино тајкуна и мултимилијардера тешког 43 милијарде долара, према магазину Форбс. Аделсон је много тога, али двије ствари су најважније: под један, био је апсолутно највећи донатор у два предсједничка изборна циклуса, 2012. и 2016., кад се све кампање у обје странке узму у обзир, а 2016. је 25 милиона долара поклонио Трамповој кампањи, поставши његов највећи донатор; под два, Аделсона оптужују да је преотео контролу над Израелско-америчким вијећем (ИАВ, енгл. IAC), од његовог преузимања најбрже растућом про-израелском политичком организацијом на свијету, којој је преформулисао сврху и идеологију. Од мале организације израелских исељеника створио је противника AИОПА-и. АИОПА се деценијама залаже за разграничење Израела и Палестине, тзв. рјешење са двије државе, и наставак америчке материјалне помоћи Израелу. Подржала је уговор са Ираном о нуклеарном програму, који је Трамп управо прекинуо. ИАВ се, с друге стране, под утицајем Аделсона, противи овој политици и од групе која је имала за мисију јачање културних веза са Израелом и јачањем јеврејског идентитета међу америчким Јеврејима, постала политичка организација слична АИОПА-и, такорећи конкурент.

Да боље приближим Аделсонову позицију у једној слици, рећи ћу да је 2013. изјавио да би на Иран требало бацити атомску бомбу упозорења.

adelson
извор: Times of Israel

Дакле, Трампова раскршћа нису само његова него су и Аделсонова, те раскршћа моћних јеврејских лобистичких група, очигледно подијељених на оне који су били чврсто укопани у традиционалне структуре и везе унутар америчке државне политике, укључујући ту и Дубинску државу, и на оне који желе да наруше то стање. Трамп преко Аделсона жели да јеврејски утицај на Дубинску државу подреди себи, а Аделсон преко Трампа и повезаности Израела и САД-а пупчаном врпцом покушава да што више јеврејске политичке моћи у Америци и у Израелу подреди себи и интересним који недвојбено стоје око њега. Наравно, и Трампа и Аделсона морамо посматрати као носиоце овакве политике, а не као једине интересе које иза ње стоје.

Трампов фамозни зет Џеред Кушнер, долази баш из ултраконзервативних хасидских кругова, који Израел посматрају на традиционалнији и радикалнији начин, и који себе сматрају више Израелцима него Американцима.

Десно помијерање странке Ликуд Бенјамина Нетањахуа, до прије неколико година чврсто везане за АИОПА-у, може да има везе са Аделсоновим повећаним присуством у израелској политици, посебно откако је дневни лист у његовом власништву, Израел Хајом, постао најтиражнији у земљи.

У читавој причи се не смије ни помислити да је кључна само идеолошка димензија и да се не ради у највећој мјери до пуког отимања око полуга економске моћи, директног утицаја на инвестиције и уплива на дотад тешко доступна тржишта.

Ако се вратимо на наше старе добре неоконзервативце “никадтрамписте“, са Аделсоном у причи њихова дезоријентација јасније изгледа. Одани структурама и динамици које је деценијама дефинисала АИОПА, они су против савеза Трампа и Аделсона који преотима позиције, идеолошке и интересне, сљедбеницима, оперативцима и савезницима АИОПА-е, чак и када изгледа да би сама Трампова подршка Израелу требало да завређује отопљење односа.

Остаје неразјашњено зашто Трамп ипак узима у своју владу људе из непријатељски расположене струје, који га очигледно саботирај. Али да би се то разјаснило, морало би се ући у дубљу динамику односа, најчешће личних, међу припадницима кругова сродних политичких убјеђења и припадности.

биби
извор: Haaretz

Очигледно је да је кадровска ситуација још увијек доста флуидна, да линије лојалности нису тврдо повучене и да простора за прелијетање, али и саботажу изнутра, још увијек има много. Али то је случај у свакој мекој револуцији. Позната је чињеница да Трамп нема кадра да попуни све позиције и да му је то представљало проблем од самог почетка. Мањка му људи којима може вјеровати из простог разлога што је Вашингтон, као и страначке и политичке филијале у провинцији, пун кадрова образованих и прекаљених у деценијама једноличне политике дефинисане империјализмом и оданих “мочвари“ коју је Трамп пријетио да исуши.

Политика према Израела и Ирану одлучно иде ка томе да изолује Трампове противнике у његовом освајању Дубинске државе и да их одстрани из утицаја, али и да привуче у његов табор више оперативаца који не желе да остану “на зими“. Тај процес траје од саме побједе на изборима, али траје споро и тромо. Трампов проблем са прелетачима је тај што им он не улива дугорочно повјерење, тако да они и даље остају вјерни својој идеолошкој бази, раде за њу и кад раде за Трампа и чекају погодан тренутак за субверзију, надајући се да ће већ 2020. моћи да се престану претварати.

Други проблем му је то што велики број расположивих кадрова у многим сферама јесте одан држави и има родољубиве побуде, али јесте и обучен у одређеном формату и види државу и лојалност њој кроз призму и манире те обуке, док Трамп својом појавом, реториком и маниризмом стоји у супротности са свиме чему је научен амерички патриота у државној служби.

У исти мах, приближавајући се позицијама које му омогућују подршку јаких интереса, Трамп се одлучно удаљио од идеја које су му донијеле побједу на изборима. Одрекли су га се многи најватренији сарадници, активисти и коментатори. Чак и да је вјеровао у оно што је говорио током кампање, битка са Дубинском државом га је бесповратно отргла од могућности да испуни суштину онога што је америчке бираче привукло Трампу као кандидату запостављене Америке.

Аделсон, с друге стране, осваја позиције које није држао, не жртвујући ништа. Израелски дневни лист Харец, такмац Аделсоновом Израел Хајому, већ дуже времена упозорава на Аделсона, и послије отварање амбасаде у Јерусалиму, са горчином у тону, назива га највећим добитником у читавом процесу, док помијерање амбасаде индикативно назива “ударцем у стомак“ америчким Јеврејима, и најављује да ће народ Израела да плати цијену помијерања амбасаде.

Да завршим с једном паралелом на српску политику. Дакле, амерички неоконзервативци у односу на своју про-израелску политику доживљавају судбину сличну српским еунијатама. Циљеве које су они годинама музли и циједили и које су уложили животе и каријере, на којима су стекли привилегије и политички капитал, чини се да остварује неко други, који је показао да је спреман за “брже, јаче, боље“.

Владан Ивковић, Србист

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here