Ученик Kим Џонг Уна

Поделите:

Традиционално годишње обраћање Владимира Путина (овога пута за 2017) најширој руској јавности је више пута подгревано и догревано. Припреме су трајале неуобичајено дуго. Датум његовог наступа је више пута заказиван па одлаган – те за крај децембра, па за средину јануара, па за почетак фебруара – да би коначно био утврђен 1. март. У међувремену је Kремљ без престанка слао наговештаје о томе да ће то заправо бити Путинов предизборни програм.

И 1. марта наш председник нам је све не само казао, већ и показао. Руским бирачима је понуђено да се диче разорном војном снагом своје земље, а становницима западних земаља да је се плаше. Некада је Владимиру Владимировичу главни оријентир био БДП Португалије, а сада је ту улогу преузела Северна Kореја и њен председник Kим Џонг Ун који стиснутом песницом вазда прети САД.

Његов наступ је трајао близу два сата, од чега је готово половина времена била посвећена новом руском наоружању, а све у контексту не сасвим нове руске међународне политике. Након рутинског увода, следио је средњи део његовог обраћања који се односио на резимирање старих и најаву нових реформи, с прилично предвидивим подацима и идејама. Путин је по ко зна који пут нашем становништву обећао седмопроцентне хипотекарне кредите, помоћ волонтерима и мање рестриктивних мера и провера у сфери приватног бизниса. Ту су се наравно нашли и Арктик, и иновације, и нова радна места, дакле све што смо већ више пута од њега чули. Путин је контуре најављених промена представио доста магловито: социјална помоћ ће се давати не паушално него циљано, а влада је дужна да спроведе и некакву пореску реформу. Редовном Путиновом бирачу све те „новине“ не наговештавају ништа добро: олакшице и новчана помоћ ће бити смањене, а порези ће бити повећани, па их је председник зато тек овлаш поменуо.

Смртно досадном и неинвентивном средњем делу излагања контрастно је био супротстављен војни и међународни блок председникових интересовања. Ту је Владимир Владимирович ођедном живнуо и почео да говори (тачније чита) усхићено и с очигледним емоционалним набојем. „Последњих пар година је уложен огроман рад у јачање наше армије и ратне флоте“, започео је своју војну проповед. „Снабдевање оружаних снага савременим наоружањем порасло је 3,7 пута. Нашој војсци је на коришћење предато више од 300 различитих типова најновије војне технике. У арсенал стратешких нуклеарних снага РФ укључено је 80 нових интерконтиненталних балистичких ракета, 102 балистичке подморничке ракете и 3 нове подводне стратешке крстарице класе Бореј“. Било је више него очигледно да му гласно навођење ових бројки пружа велико задовољство.

На фону прилично скромних социјално-економских достигнућа наметнуло се сасвим логично питање: чему служи толико разбацивање новца на наоружање? Журећи да га предупреди, Путин је и на то питање дао одговор: Русија је морала да се супротстави интензивном расту наоружања САД које су, између осталог, једноставно напустиле Споразум о ограничењу система противракетне одбране (ту је наступио екскурс у историју САЛТ-1 и САЛТ-2). А дрскост САД је такође разумљива: током „бедних 90-их“ покрадена и осиромашена Русија је изгубила своју снагу. „Наши партнери у преговорима су очигледно мислили да је препород наше економије, наше индустрије, нашег војно-индустријског комплекса и оружаних снага наше земље у ближој перспективи немогућ и да ми нећемо достићи ниво који би нам обезбедио неопходан стратешки и преговарачки потенцијал. Ако је тако, онда нема никаквог смисла слушати шта о било чему мисли Русија“, тумачио нам је став Америке. „Треба ићи даље, борити се за једнострано и коначно војно преимућство Америке, а потом диктирати своје услове и у свим осталим областима живота“, објаснио нам је Путин.

И да Русија не би постала Украјина, наша одбрамбена моћ је почела да расте. Тада су окупљеним високим федералним чиновницима на Путинов захтев емитоване видео демонстрације нашег најновијег наоружања. Задивљена дворана је готово без даха посматрала како гломазне и тешке нуклеарне ракете лако и весело маневришу у међуконтиненталном пространству и усхићено им аплаудирала.

„Вероватно сте већ разумели да нико у свету засад нема ништа слично. Временом ће се можда неко и појавити, али до тада ће наши момци већ смислити нешто ново“, искористио је наш председник прилику да се још једном подсмехне свету. Окупљени депутати, сенатори и губернатори видели су и нове интерконтиненталне нуклеарне подводне дронове, и хиперзвучне ракете, нуклеарне летеће справе које лете брзином десет пута бржом од звука и још многа технолошка чуда савремене руске војне индустрије. „И то ни изблиза није све“, бодрио је своје слушаоце Владимир Путин.

На крају, председник је именовао и једног од главних адресата свог обраћања, руководиоце западних земаља или конкретније – САД: „Док смо вам то мирно говорили, нико нас није слушао. Послушајте нас сада“. И све машући суперракетама и морнаричким дроновима, обраћајући се тобоже присутној публици, он као да им поручује: „Уразумите се и покорите; још увек није касно“.

„Надам се да ће све ово данас речено и приказано отрезнити било ког потенцијалног агресора. А свима који су у последњих 15 година усавршавали своје наоружање, који су покушали да од Русије изнуде разне сагласности и да јој кршећи међународно право уведу санкције, између осталог и у области војне индустрије, сада поручујем: све што сте хтели да спречите – управио се догодило. Спутавање Русије није успело“.

Овај председников говор је без преседана по својој отворености. Део говора посвећен руској армији и међународној политици веома концизно и јасно показује слику света Владимира Путина, то јест како он види Русију у односу на земље западног света. Та слика укратко изгледа овако: запад, који је (ваљда по дефиницији) непријатељски расположен према Русији, дуго времена је злоупотребљавао њен ослабљени положај и није хтео да слуша шта говоре њени истакнути руководиоци. А када је наша земља почела да се „придиже с колена“, запад је против ње увео санкције да би спречио њен војни развој. По мишљењу нашег председника, војна сила и моћ су за све земље света апсолутно примарне.

Углед у свету се ту такође разуме на један, благо речено, специфичан начин: моћном и до зуба наоружаном се све опрашта, па и да отима делове туђих територија ако му се прохте. За то није неопходно имати развијену економију и грађане којима је омогућен живот достојан човека. Путин је Kим Џонг Уна назвао „зрелим“ политичарем. На лудачку храброст ове мале земље чије становништво живи испод критичне линије сиромаштва, Америка нема чиме да одговори. Јер шта ако неку од тих својих ракета стварно испале? И све то у условима када се њихова пробна лансирања тешко могу назвати успешнима. Или се можда ради о неким најновијим тајним пројектима, о ракетама за које је њихов председник рекао да још увек „нису за показивање“. Да, модел понашања Kим Џонг Уна је крајње узнемирујући и опасан, али изгледа да се Путину баш он чини оптималним.

„Сада је више него неопходно схватити да је наступила нова реалност, разумети да све што сам малочас рекао није никакав блеф и послати на заслужени одмор све који нису у стању да се суоче са будућношћу. Они треба да престану да љуљају чамац у којем сви седимо, на чијем прамцу стоји исписано Планета Земља“, завршио је он своје излагање омиљеном метафором западних дипломата и новинара.

Наш председник је очигледно одлучио да крене у игру ва банqуе, на „све или ништа“ и сада чека реакције споља. На пример, љубазан позив за преговарачки сто или укидање санкција против Русије. Можда ће и сам Трамп, сазнавши за наше хиперзвучне ракете, доћи у Москву да му се поклони.

Наравно, и наш грађанин покорни је такође адресат Путиновог обраћања. Живописна видео демонстрација нашег најновијег наоружања сведочи о томе да све недаће којима је у последње време био изложен, све његове материјалне и нематеријалне муке имају дубљи разлог. „Зато ми умемо да правимо ракете“, без трунке шале каже Путин грађанима. И додаје: „Сада ћемо наћи мало времена и за вас“. Истина, ако се испостави да су западни партнери у својим тајним војним бункерима за нас сачували и неко непријатно изненађење, мораћете опет да се стрпите. А за то време „наши момци ће већ смислити нешто ново“.

Руско друштво је од Путиновог говора несумњиво очекивало нешто друго. С највише говорнице у земљи нису се чули предлози реалних политичких и економских реформи, ни рецепти за бољи живот осиромашеног становништва. Популистичких мамаца типа „ускоро ће бити боље“ и „ево, само што није“ је наравно било, али где је тај који ће се данас на то упецати? „Ми смо од бога створени зато да плашимо друге“, главна је парола предизборног програма који нам је Kремљ пуна два месеца обећавао. Прошлогодишњи наступ Владимира Путина пред руским парламентарцима режимски експерти су окарактерисали као „повратак у Русију“. А сада нам је наш председник показао у какву Русију се он враћа.

 

 

Андреј Перцев, Сноб.ру

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here