Весна Пешић: Још једном о београдским изборима

Поделите:

За четири последње године имали смо четири избора: два пута републичке (уз једне локалне), председничке и београдске. Од београдских се очекивало да ће донети први велики пораз за Вучића. Kад се то није догодило, бројни аутори су пораз опозиције претресли до најситнијих детаља. Највише су се бавили критиком опозиције, њеним тактичким грешкама, бројем колона, непоштеним изборним условима, саветима какву политику би требало водити (од бојкота избора и парламента до трагања за новом политиком и новим људима), али и дубљим узроцима изборних пораза, који су приписани темељној пропасти српског друштва (Љубодраг Стојадиновић). Најдалекосежније закључке је изнео Дејан Илић („Заклали смо вола“): они су ме подстакли да се придружим расправи на Пешчанику.

Он је богохулно устврдио да изборни пораз опозиције и убедљиву победу режима не треба приписивати изборним крађама, куповини гласова и нефер условима што нико не оспорава. Бирачи су слободно изабрали Вучићеву власт за град Београд и поручили да њима не смета гажење демократије. На овим, као и на претходним изборима, у питању су елементарне демократске вредности. Режим их свакодневно гази. На ту очигледност, Београђани су одговорили пристанком. Они знају да их председник лаже и гласају за њега, јер им не смета да их неко лаже. Немају проблем с тим да председник узурпира све ресурсе државе и растура институције, све док очекују да ће и до њих стићи по нека мрвица са његовог стола. Чекајући да добију нешто материјално, бирачи су се одрекли права на демократску самовладавину.

Илић је погодио у мету. Имајући у виду тридесетогодишње искуство са клацкањем Србије између аутократије и демократије, и посебно период деведесетих кад је мобилизација грађана била врло висока, његова констатација да је већина бирача (било да је чине осиромашени и/или добростојећи слојеви друштва, о чему не знамо готово ништа) дигла руке од демократије – чини ми се тачном. До тога је дошло у периоду интензивиране транзиције после 5. октобра, када су се делови средње класе распршили и изгубили идеолошку и вредносну посвећеност демократији коју су неговали деведесетих година. Један део је добио прилику да користи државне ресурсе за стицање пословних и финансијских привилегија и постао зависан, увучен у режимске структуре. Они су релативизовали идеологију и демократске вредности, што је омогућило претрчавање из једне политичке партије у другу у зависности од тога која је на власти. То је постало доминантно понашање. Други делови средњег слоја су се разочарано измакли у приватност и дезертирали из политике, док је само мањи део остао политички активан у опозиционим странкама или активно подржава поједине политичке странке и покрете.

Слабљење и губитак идеолошки и вредносно дефинисане политике и „легализовање“ интересног шетања од једне до друге владајуће странке, довело је до слабљења политичке мобилизације грађана и неповерења у политику која се редуковала на партократију и личне интересе. Са доласком на власт Александра Вучића дошло је до удара на демократску опозицију (пре свег ДС): њој је приписана пропаст Србије и начелно је била схваћена као непријатељ који мора бити уништен. До тога је изгледа и дошло, јер су београдски избори покосили све странке које су прелазиле републички цензус и данас су у парламенту. Њихов положај у Скупштини је иначе био слаб, а сада је погоршан. Пораз на београдским изборима омогућио је додатни притисак на опозицију и парламент, који је ионако био нејак. Али и такво, нејако, постојање парламента колико га има у Србији, Вучићу је неподношљиво. Он не подноси да опозиција уопште постоји. Владајућа већина је на сопствене предлоге закона поднела 360 амандмана да опозиција не би добила реч. То је већ једном учињено и изгледало је као појединачни случај. Али није тако. Посланици већине отворено кажу да су поднели амандмане да не би слушали опозицију. А министар полиције је опозицији запретио изборима, чиме је хтео да каже да ће следећи избори (као и београдски) избацити странке опозиције из парламента. Неће више бити опозиције.

Објашњење за гажење демократије у Србији, и то не само у облику непоштених и режираних избора какве примењује Вучић, него и у једном фундаменталном смислу, као дефицит у идејама грађана и политичко опредељење, последица је чињенице да живимо у друштву које 30 година пропада и без перспективе је да се ситуација промени. Kоја се то ствар променила, е да би се нешто заиста догодило на београдским изборима? На шта смо мислили када смо очекивали да ће бити другачије? Јесте социјална структура повољнија у Београду, али дезертерство из политике и нестанак демократске свести су и даље ту. Друштвени слојеви који би могли бити ослонац демократских промена неће да се боре за политичку власт. Урушавањем државе, привреде и животних шанси, млади и образовани усмеравају се да оду из Србије. Њих Србија више не интересује. Нису млади подршка Вучићу, али им није у плану да се боре против Вучића. Планирају да оду. Остали слојеви друштва немају демократски капацитет. Сиромашни глођу кости државних и друштвених фирми, које већ 25 година не раде. Живе од милостиње власти, очајавају, али нису кандидати за организовани отпор. А нису ни радници по приватним фабрикама, у којима је забрањено синдикално организовање. Државни службеници и запослени у јавним предузећима, део су клијентелистичке мреже и главни су ослонац режима.

Београдски избори су потврдили да излаза нема, сем да се чека да се и овај владар негде саплете, као што се то догодило и његовим претходницима. Али то природно котрљање низ падину никад ништа није донело. Србија је са Милошевићем кренула погрешном улицом из које нема излаза. Нисмо успели да се отарасимо Милошевићеве националистичке политике која је поставила погрешне циљеве који се никада неће остварити. То дуготрајно труљење у атмосфери немогућег, ратова и злочина, оставило је у животу 20 до 30 посто антирежимских гласова на свим изборима. То су гласачи који подржавају демократију, али у конфузној ситуацији странака и покрета лутају од једних до других. Они редовно излазе на изборе и уредно гласају против Вучића. Али то није довољно, јер већина улизички гласа за власт о чему је писао Дејан Илић.

Његов реализам да се у Србији слободно и свесно гласа за личну моћ владара, јер су вредности демократије у друштву нестале и изгубиле социјални темељ, прихватљивији је него заваравања како ћемо извести на биралишта апстиненте или да је већина заправо против ауторитарног режима, само треба умети стићи до ње тако што се промене политичке методе и разумеју њихови социјални и животни проблеми. После београдских избора, још се мање зна како може доћи до расплета у Србији, не рачунајући спољашње факторе који су редовно односили победу на домаћем терену.

 

 

Пешчаник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here