Зашто акцизе не треба смањивати

Поделите:

Тренутни протести и политизација расправе о акцизама и цени горива манифестација су јефтиног популизма на погрешној теми. Бука у вези са ценом горива прикрива много веће проблеме од оних који су на површини.

Семе данашњих проблема посејано је на самом почетку транзиционих процеса у Србији. Без икакве стратешке идеје о томе куда и како даље, а суочене са нестрпљењем јавности која жели бољи живот и то брзо, транзиционе власти су одлучиле да грађанима омогуће куповину јефтиних половних аутомобила нудећи им тако илузију просперитета.

Сви они који су до јуче возили скромне домаће аутомобиле (или нису возили ништа), наједном су могли да купе возила познатих светских произвођача. Већина грађана није имала новца за ново, па је кренула да купује старе или прастаре половне аутомобиле који се масовно увозе у Србију. Сви су били задовољни, а најзадовољнији су свакако били становници држава западне Европе. Уместо да троше новац на рециклирање отпада (аутомобила и гума), они су га извезли Србији и на томе чак зарадили.

Од 2001. до данас, број становника Србије је смањен за више од пола милиона душа и тај тренд се наставља и додатно појачава исељавањем. У истом периоду број регистрованих путничких аутомобила се повећао за око 600.000. Ни мала примања, ни економска криза, ни резање плата и пензија нису зауставили ову, бар у економском смислу, ненормалну појаву.

Породице које у рационалном систему и при здравој памети не би могле да помисле да купе аутомобил, сада поседују бар један, а понекад и два половна аутомобила купљена за мале паре. Али како половно гориво још није измишљено, грађани својим јадним платама морају плаћати високу цену горива.

Ефекти ове кратковиде државне политике видљиви су на сваком кораку. Само у Београду је регистровано преко 550.000 путничких возила – више него у целом региону Војводине. Паркинг- простор и ширина саобраћајница недовољни су за толики број аутомобила, па то додатно појачава нервозу и бахатост возача. Саобраћајне гужве у Београду су несношљиве, док су еколошке последице погубне по здравље људи. Друмовима јуре стари аутомобили које власници не могу да одржавају или то чине штапом и канапом. Цена тога се плаћа животима, готово свакодневно.

Домаће цене горива и висина акциза нису неразумне и осцилирају око регионалног просека. Узгред, захваљујући бесмисленој политици јаког динара, цене горива у Србији исказане у еврима изгледају више него што јесу.

Јефтино гориво не спада у гарантована права грађана, нити су акцизе инструмент социјалне политике. Смисао акциза је да се њима пуни буџет и/или дестимулише потрошња оних производа који штете здрављу, загађују околину итд.. Додано, за Србију која увози нафту и плаћа је дефицитарним девизама, врло је важно да се горива што рационалније троши.

Ако је грађанима гориво скупо, они увек могу смањити потрошњу тако што ће мање и рационалније користити аутомобил. На другој страни, за људе којима су возила средство рада или производње, држава пореском политиком може ублажити ценовне ударе када до њих дође. За невоље овог сегмента становништва држава мора имати слуха.

У великим европским градовима све већи број људи одустаје од куповине кола, иако их може приуштити. Пажљивија рачуница ће показати да се мало коме исплати да у великим градовима поседује аутомобил. И сви технолошки трендови и промене до којих ће доћи већ сутра полазе од тога да је за већину грађана поседовање сопственог аутомобила непотребно и нерационално.

Држава би морала да стимулише грађане да се што више крећу, да користе бицикл и градски превоз. Kада је Београд у питању, можда би се могла увести наплата уласка колима у ужи центар града (како се то већ ради у неким светским метрополама).

Било би лепо видети и српске политичаре како ходају улицама, возе бицикле или градским превозом долазе на посао и први дају пример. Наравно, ова врста политике подразумева инвестиције у бициклистичке стазе и градски превоз, али и другачију организацију урбаног живота. Оваква политика би морала бити конзистентна, јасно предочена грађанима и морала би се одвијати кроз осмишљене кампање и сарадњу са грађанима.

Не само да држава не треба да снижава акцизе, већ би требало и да пореском и непореском политиком драстично дестимулише увоз старих возила. Циљ одговорне политике би морао да буде како да се смањи број возила у Србији, поготово у великим градовима, и да се тиме поправи квалитет живота грађана.

Актуелна власт својом политиком, методом владања и реториком оставља огроман простор опозицији за утемељену и конструктивну критику на великом броју фундаменталних фронтова. Скок цена горива није такав фронт, без обзира колико то популистички било привлачно.

Небојша Kатић

nkatic.wordpress.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here