Зашто су Немци спасили Србе у НДХ

Поделите:

Немачка окупациона управа у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници држала је мали део трупа на том подручју и није желела да допусти усташама да додатно провоцирају поражени српски народ како се он не би дигао на устанак, каже историчар Милутин Живковић.

Књига историчара др Милутина Живковића „НДХ у Србији 1941. — Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници (април-септембар 1941)“ у наслову открива чињеницу коју ни данас не знају ни образованији људи из тих крајева. На почетку разговора за Спутњик, Живковић објашњава како то да се ни данас не зна да је део Старог Раса једно време био у саставу НДХ.

„Постоје две ствари које су, по мом мишљењу, узроковале недостатак сећања на ту историјску епизоду. Прва је краткотрајност периода који је усташки режим провео на том простору, а на другој страни је политика послератног, комунистичког режима да се неке ствари не отварају ако то није потребно, јер са собом носе, неминовно, даље продубљивање ионако лоших међуверских односа између Срба и Бошњака на том простору“, каже Живковић.

Комунистички режим је трајао неколико деценија и зар у неком тренутку није дошло време да се расветли и та епизода из наше историје?

— Било је покушаја да се претресе тај историјски период. Међутим, комисија која је формирана педесетих година прошлог века да ради на томе дошла је до закључка да превише људи има потребу да се жали на комшије исте или различите вероисповести, па је онда на нивоу Савеза комуниста Србије одлучено да се то не дира, да се не би продубљивале међуверске трзавице. Са друге стране, написана је једна књига, аутор је комуниста из Нове Вароши Мирко Ћуковић. Књига се зове „Санџак“, издата је 1964. године у Београду и бави се овим периодом, али не доноси ниједну фусноту, што показује да је аутор користио грађу која је била под контролом Удбе, а то нам говори да је и са те стране постојала забрана да се пише о том периоду. Један пуковник у пензији ЈНА Станко Равић је 1982. године покренуо ту тему, али постоји документ СУБНОР-а у којем они кажу, да пошто он није на линији СК и „на путу који је зацртао Јосип Броз Тито“, то дело не треба штампати. Дакле, постојала је једна врло јака цензура која је трајала неколико деценија, а после пада комунизма та тема је прескакана, јер је архивска грађа била сувише далеко од људи који су на локалу хтели да се баве том темом.

Пошто се у комунизму та тема гурала „под тепих, да ли нам се историја по ко зна који пут осветила због гурања немилих догађаја „под тепих, односно да ли би рат између Срба и Бошњака деведесетих био мање крвав да смо се на време суочавали са таквим стварима?

— Као историчар не могу да говорим о томе шта би било да је било, али вероватно би суочавање било олакшавајућа околност. Не могу да тврдим да се не би десиле све те тешке ствари које су преживели и наш и бошњачки народ, али вероватно би неке ствари биле другачије да је приступ према историографији био другачији.

На једном месту наводите да су одмах по проглашењу НДХ, пре доласка Павелића у Загреб, усташки побуњеници већ кренули са нападима у Пљеваљском срезу. Како је једна неорганизована, вазална држава тако брзо упала на „италијанску територију?

— Кад је тај податак у питању, сматрам да је реч о страшном континуитету сукоба између хришћана и муслимана на том простору. То је простор оптерећен међусобним убијањима неколико векова уназад и то се потврдило и у Првом светском рату и много пута пре тога. Чим пукне пушка, кажем ово метафорички, одмах долази до разрачунавања. У тој конкретној ситуацији, вероватно се радило о неком нападу локалних муслимана подржаних од присталица Павелићевог режима на локалне Србе.

То подручје поделиле су нацистичка Немачка и фашистичка Италија. Како се ту убацио „млађи партнер НДХ?

— Кад људи данас говоре о Силама осовине, сматрају да су то биле две државе које нису имале ниједан проблем или међусобни сукоб. И оне су имале сукобе интереса, борбе за територије и томе слично и ова епизода — НДХ у Старом Расу, управо је одличан пример на којем се види како су функционисали односи између двеју кључних савезница Сила осовине. Немачкој није било важно то подручје, пре свега Полимље, али то није значило да ће они тек тако дозволити Италијанима, који нису освојили ту територију, да дођу до Нове Вароши и Сјенице, иако је такав договор постигнут у Бечу, већ су на тај простор пустили НДХ. Главни разлог, по мом дубоком уверењу, јесте урушавање престижа њиховог савезника. И све до септембра НДХ се одржавала на том подручју из два разлога. Први је благослов који су добили од Немаца, а други је недостатак довољног броја италијанских трупа да поврате те градове.

У књизи наводите да су на сваку жалбу НДХ према Италијанима, Немци званично подржали Италију.

— Наравно, званична политика је таква и не би се Немци због једне сателитске државе јавно супротставили Италијанима. Али ту је реч о тајној дипломатији да се једно прича, а друго ради. Немци су, заиста, у неколико наврата покушавали да подрже ширење НДХ на том простору, а на штету Италијана. Пре свега, навео бих немачког генерала у Загребу Фон Хорстенауа и посланика у Загребу Кашеа, који су контактирали и званични Берлин, дајући један ветар у леђа плановима усташког режима за ширење на просторе данашње Југозападне Србије. Интересантно је да ту причу углавном гурају политичари Трећег рајха пореклом из Аустрије, који су своју каријеру градили у време Аустроугарске и ту видимо спону између аустроугарске политике из 19. века и како се она средином 20. остварује преко НДХ.

Да је НДХ потрајала до краја рата на том подручју, имали бисмо је и на северу  у Срему и на југозападу Србије. Зашто је Аустроугарска имала интерес да окружи Србију на тим територијама?

— Кад је постало јасно да Аустроугарска не може више да се шири у Централну Европу, окренула се једином месту на којем је могла да се шири, а то је Балкан. После Берлинског конгреса, једини пут којим је могла да прође јесте подручје некадашњег Новопазарског санџака, који је остављен да као територијални коридор води Аустроугарску ка топлом, Егејском мору и Истанбулу, док је са друге стране, тај коридор одвајао две српске државе на Балкану — Србију и Црну Гору, чије би уједињавање представљало јаку баријеру ширењу Аустроугарске.

Зашто на подручју Старог Раса није дошло до стравичних злочина према Србима каквих је било на осталим територијама НДХ?

— Срећом, није било масовних злочина над Србима, иако су расистички закони НДХ били примењивани још од маја. Забрањени су ћирилица и ношење шајкаче и опанака, контролисан је рад СПЦ, Срби су масовно отпуштани из државне службе, котарске власти из Нове Вароши избациле су квоту да се за једног Хрвата, римокатолика или муслимана погуби 50 виђенијих Срба и слично. Језичак на ваги који је то спречавао била је немачка окупациона управа, која, сходно томе да је држала мали део трупа на том подручју, није желела додатно да провоцира поражени српски народ како се он не би дигао на устанак. Поред тога, ни НДХ, баш због политичке неодређености да ли ће ту територију узети Италијани или не, није имала довољан број војника.

Зашто су италијанске окупационе трупе и Срби и муслимани дочекивали као ослободиоце?

— За Србе је јасно, они су били потпуно притиснути расистичким законима, без наоружања и народ који је апсолутно подржао устанак 13. јула у Црној Гори. Прво, ту имамо заштиту од НДХ, а онда потребу да се избегне одмазда Италијана. Што се тиче муслимана, њима је већ у августу било јасно да се НДХ неће дуже одржати на том простору и био им је потребан нови патрон, а такође и заштитник од Срба, који су, због подршке коју су муслимани пружили НДХ, тражили одмазду.

На једном месту наводите да већина муслимана није подржала усташку идеологију, али су показивали јасне симпатије према режиму Анте Павелића.

— За муслимане је НДХ значила пут којим се они уједињују са својом браћом у БиХ. На другом месту, НДХ је гарант да ће се обновити, овде говорим пре свега о елити, економске повластице које су они уживали за време Османског царства. Положај муслимана у Османском царству је константа на основу које они одређују каквоћу тренутног живота. А како је НДХ одговарала на њихове захтеве, говори одлука од 20. августа којом су Срби поново постали кметови. Тако је ревитализован феудализам половином 20. века, што је својеврсни историјски феномен. На трећем месту, НДХ је гарант да се неће обновити држава у којој су Срби доминантни. То не значи да није било оних који су били против НДХ, али требало би рећи и да је формиран усташки стожер за Санџак, четири усташка логора (не концентрациона) и неколико табора, чак и једна усташка јединица. Више власти усташког покрета, пре свега из Сарајева, биле су врло задовољне темпом којим се развија усташки покрет Старог Раса. Водио га је студент Мурат Бајровић из Прибоја, који је, иначе, био секретар омладинског покрета Јерезе и познавао је Милана Стојадиновића, али му то није сметало да 1941. године стане на чело усташког покрета.

Помињете муслиманску милицију која је остала и после повлачења НДХ, све до краја рата. Како је та паравојна јединица надживела „државу која ју је створила?

— Милиција је формирана почетком јулског устанка у Црној Гори и његовим ширењем у долини Лима. Бројала је неколико хиљада људи и била је наоружана од стране НДХ, мада је народ на том простору, поготово у Сјеничком срезу, био изузетно добро био наоружан и пре тога. Задржала се и после одласка НДХ, зато што су у њој Италијани видели колаборациону јединицу која ће им служити за борбу против комуниста, а са друге стране за контролу четника, који су врло брзо после тога ступили у колаборацију. И ту имамо један замршен сплет околности који се своди на ону латинску изреку — завади, па владај.

Зашто се НДХ повукла са тог подручја?

— НДХ се повукла почетком септембра кад су Италијани у Црну Гору допремили више хиљада војника који су им помогли да силом избаце Хрвате, али и Немце, са простора који им је био загарантован за њихову окупациону зону још од априла 1941. године. Кад говоримо о изласку НДХ, морамо да поменемо и која је највећа последица боравка усташког режима у Полимљу, а то је, свакако, један дубоки расцеп између хришћана и муслимана који они остављају за собом. Врло брзо после њиховог изласка долази до масовних сукоба на верској основи који ће трајати до краја рата, а током којих ће масовно страдати цивили са обе стране.

Милутин Живковић.

Спутник

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here