Зоран Чичак: Ламент над Београдом: узроци и поуке једног изборног (не)успеха

Поделите:

Ти, међутим, стојиш над широком реком

Над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.

Ти певаш ведро, са грмљавом далеком

и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.

(Милош Црњански, “Ламент над Београдом”, 1956)

Исход битке за Београд: математика против психологије

Kalemegdan

Пре недељу дана завршена је политичка битка за Београд. По дужини те битке, ресурсима које су обе стране ангажовале и страшћу са којом су је водиле, она је, на први поглед и бар понекад, изгледала као много више. Неко би рекао, као битка за Србију, али би такво објашњење било помало поједностављено. Као битка за сопствену визију Србије, звучало би помало претенциозно. Нешто између, рекао би вероватно мало мудрији посматрач. И, углавном би био у праву.

Политички пејзаж је наставио да се мења. Некима те промене делују трагично, некима опет сувише споро, трећи их уопште не примећују или их сматрају безначајним. Како је Фридрих Ниче написао:

“Предност лошег памћења је у томе што неко по неколико пута ужива у истим добрима стварима као и први пут.”

Математика је, међутим, прецизна: у односу на изборе 2014. године агрегат гласова странака (директно или индиректно) на власти смањен је за нешто мало више од 90.000 (са 537.169 на 446.489). Агрегат гласова опозиционих странака (у целини или претежно, и свих идеолошких опција) повећан је за око 105.000 (са 223.634 на 328.174). Разлика између владајућег и опозиционог блока је за четири године смањена скоро три пута, са око 314.000 гласова на 118.000. Број изашлих на гласање повећан је за нешто мање од 10.000 (са 805.046 на 814.477).

Тумачење ове, као уосталом и сваке друге, политичке математике ће, наравно, бити различито – код сваког који ће то чинити оно ће остати превасходно у зони психолошке перцепције и представљаће прилично сложену резултанту очекиваног и оствареног. Искуснији су већ научили да се радују малим стварима, они други не знају да се радују ни великим – и зато не чуди да ће песимиста, и овог пута као и увек до сада, бити више него оптимиста.

У овом тексту не бавимо се појединачним добитницима и губитницима, нити имамо амбицију да прве хвалимо а друге тешимо – то би ионако био бесмислен посао. Уместо тога, покушаћемо да одговоримо на питање које нам се чини значајнијим: зашто је овај резултат на крају испао такав какав је испао и шта је (све) било неопходно да би он био другачији. Или – ако хоћете – шта је све неопходно да тај резултат, на неким наредним изборима, заиста буде другачији.

Исто тако, нећемо се бавити ни анализом бројних појединачних злоупотреба државних ресурса учињених у корист две изборне листе владајућег естаблишмента. Многе од њих су документоване, више или мање квалитетно, и тиме ће се, кад се стекну политички услови, бавити надлежна јавна тужилаштва.

Дакле, бавићемо се превасходно анализом два доминантна дискурса у којима је кампања вођена, покушавајући да и у једном и у другом идентификујемо њихове јаке и слабе тачке.

II

Одбрана и последњи дани

bowler_hats

Естаблишмент је, поново али много бруталније него икада раније, експлоатисао једноставну бинарну логику да је свака власт добра из простог разлога зато што је власт и да свака опозиција – из истог тог разлога – није добра. Као и сваки нормативни а не реални суд, ни овај није био, нити је уопште претендовао да јесте, заснован на било каквим чињеницама.

Овако постављена, дихотомна хипотеза је представљала јак одбрамбени механизам: неизвесно ново се увек перципира као нешто ризичније, па самим тим и опасније од извесног старог, па макар и лошег. Уосталом, одбрана је по правилу лакша од напада: приликом напада на опседнуте градове у Средњем веку нападач је морао, да би имао икакве шансе на успех у директном сукобу, да рачуна са отприлике три пута већим снагама од браниоца.

Естаблишмент је, исто тако, вешто користио чињеницу да Београђани, свему упркос, ипак живе много боље од својих сународника у остатку Србије. Па ако они, којима је много горе него вама, нису незадовољни, зашто ви хоћете преко хлеба погаче?

Не можемо рећи да то баш нисмо знали: још у децембру, из необјављених истраживања јавног мнења у Београду, које је спровела једна америчка фондација, било је очигледно да је степен незадовољства Београђана квалитетом сопственог живота ипак мањи него што се очекивало. Већ тада је пажљивом читаоцу морало да буде јасно да незадовољство, превасходно, треба политички а не социјално артикулисати, али о томе ће бити више речи нешто касније.

Коначно, естаблишмент је (и) овог пута, сасвим свесно, жртвовао неколико политичких странака са којима је иначе био у сталним савезима, стратешким или тактичким, да би тим преливањем компензовао ону количину гласова које је, иначе, његова матична листа изгубила.

Упркос свему томе, естаблишмент у целини имао је нето негативни ефекат на овим изборима: агрегат гласова власти мањи је за 90.000 или око 17% у односу на стање са којим је завршио изборе 2014. године.

III

Клице пораза у Пировој победи

Pyrrhic

Међутим, листа парадокса се овде не завршава. Победа заснована на илузијама у себи носи клице будућих стварних пораза. Три такве клице су за естаблишмент посебно опасне.

Прва се тиче стандарда самог демократског процеса, који су по свим упоредивим параметрима знатно нижи не само од оних 2014. него и од оних 2017. године. Третирање целог Београда као ратне зоне месецима, упорна јурњава за тзв. капиларним гласовима (што је само еуфемизам за купљене, уцењене или на други начин отете гласове), фактичко потчињавање државних институција (укључујући ту и полицију и тужилаштва) парадржавним формацијама владајуће странке, поновни незаконити састав изборне комисије, манипулације измишљеним и фантомским листама, физичко ометање својих противника у току изборне кампање, непоштовање изборне ћутње – све су то каменчићи који заједно дају гротескну фреску једне наказе која већ опасно осликава обрисе фашизма.

У избору између количине власти и квалитета државе Александар Вучић је, опет и предвидиво, изабрао количину власти – државу, као скуп институција и процедура које би морале да ограничавају његову самовољу, он ионако презире и, негде дубоко у себи, мрзи.

Друга клица пораза тиче се међународних последица ових избора. Александар Вучић је поново пошао од просте једначине: што имам више унутрашње власти то је и моја међународна позиција јача. Та једначина је, међутим, суштински погрешна – више власти значиће и већа (а не мања) очекивања његових међународних партнера, краће рокове који ће му бити постављени за извршавање обавеза које је преузео, веће притиске у погледу свега онога што је тим партнерима заиста важно: разрешења односа са властима на Косову, пацификације Републике Српске, смањивања руског, турског и кинеског утицаја.

Да је, на пример, ове изборе изгубио он би имао лагоднију међународну позицију и могао би да добије дуже рокове и блаже услове. Он, међутим, очигледно није у стању да ову дијалектику схвати и тако ће се, као са колатералном штетом ове Пирове победе, већ у остатку ове године суочити са много јачим притисцима него на њеном почетку. Ти притисци већ полако постају јавни и све више ће то бити.

Трећа клица пораза се односи на ситуацију створену после самих избора. Да ли су друштвени конфликти смањени? Нису – као што смо видили, на многим тачкама су и додатно повећани. Да ли је, на основу ових резултата, естаблишмент у стању да изврши нову кооптацију елита и повећа ефикасност вршења своје власти? Није – напротив, ми већ преко месец дана имамо неке оставке у влади које још нису јавно саопштене, и које ће, наредних недеља, покушати да се замаскирају као тзв. реконструкција.

У једном дубљем смислу, ми се суочавамо и са једним потенцијално много опаснијим феноменом. Београдски избори су, много више него прошлогодишњи председнички, потврдили већ уочљиви тренд стварања два друштва у Србији. Разлике између два доминантна дискурса – званичног и алтернативног – постају толике да се они више готово нигде не пресецају. Више не постоји дискурс – не само вредносни него чак ни чињенични – који би био заједнички за читаву Србију.

Свако од два друштва је усвојило сопствени политички и етички систем вредности, сопствене хероје, културне обрасце, па чак и сопствени речник, и херметично се у њега затворило. Комуникација више не постоји, узајамна емпатија још мање, а одавно празан простор између та два друштва готово да је постао вакуум. Трансфери из једног у друго друштво баш зато се све више доживљавају као нешто више од обичне издаје – као бласфемија.

Та два друштва само заузимају исти физички простор. Али духовно, она живе једно поред другог, а не више једно са другим.

IV

Неподношљива лакоћа фрагментације

puzzle-matrix

Хајде да сад погледамо и резултате тзв. опозиционог блока. Кажемо такозваног, јер он, поново, није постојао. Стратегија фрагментације, која је од почетка била једно од главних оружја владајућег режима, резултанта сложене калкулације међусобних сујета и интереса, претеране идеологизације, пропагандних спинова и дискретне стране подршке, још прошлог лета онемогућила је креирање и експлоатацију тзв. синергетског ефекта, и самим тим стварање победничке атмосфере. То смо, уосталом, сви одавно знали.

Па ипак, упркос интензивној губитничкој стигматизацији, тзв. агрегат опозиционих гласова повећан је за око 105.000 или скоро 47%. На свака два опозициона гласа из 2014. године пре недељу дана у кутије су убачена три. Како су они распоређени сасвим је друго питање које нас тренутно не интересује.

Али, да ли је укупан број тих гласова могао да буде већи? Чини нам се да је, упркос свим почетним стратешким дефицитима, могао – да су они који су обликовали опозициони дискурс кампање (ако је то, уопште, неко озбиљно и радио) имали нешто већи мисаони капацитет и шире хоризонте размишљања.

Где су, у обликовању кампање, почињене кључне грешке? По нашем мишљењу било их је четири.

V

Грешке поновљене историје

The-Lovers-2

“Историја се дешава као трагедија а понавља као фарса”, написао је Карл Маркс 1852, полемишући са Хегелом, у “Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте”.

Маркс је, међутим, после ове, у литератури иначе често цитиране, реченице додао и следеће две:

“Традиција свих мртвих генерација притискује као мора мозак живих. И управо кад изгледа да су заузети тиме да себе и ствари преокрену, да створе нешто чега још није било, управо у таквим епохама револуционарне кризе они бојажљиво призивају у своју службу духове прошлости, позајмљују од њих имена, бојне пароле, костиме, да би, прерушени у то пречасно рухо и помоћу тог позајмљеног језика, извели нови светскоисторијски призор.”

Прва грешка била је упорно, готово тврдоглаво, инсистирање на тзв. поновљеној историји. Режим Александра Вучића је исто што и режим Слободана Милошевића. Пошто смо овај други победили 2000. године, то значи, mutatis mutandis, да ћемо победити и овај први, само ако будемо довољно упорни. Ако уклонимо неке старе компромитоване људе а доведемо неке нове који то нису или су то мање; ако залепимо довољно плаката, одржимо довољно трибина и поставимо довољно штандова; ако добијемо довољно секунди на телевизијама; ако сакупимо довољно пара; ако се видимо са довољно страних амбасадора…

Читава ова механицистичка парадигма је, међутим, пропустила да уочи ону најбитнију чињеницу: режими Александра Вучића и Слободана Милошевића једноставно нису исто.

Најпре, постоје крупне објективне разлике. Два режима функционишу у потпуно другачијим унутрашњим и међународним околностима. Владају Србијом чија је демографска, социјална, економска и психолошка структура за двадесет година битно промењена. Налазе се у потпуно другачијим међународним окружењима и суочени су са потпуно различитим изазовима. Имају на располагању сасвим другачије технолошке ресурсе, и квантитативне и квалитативне.

Поред тога, не смеју се пренебрегнути ни оне субјективне разлике. Док је режим Слободана Милошевића био склон да злоупотребљава државу зарад политичких интереса, режим Александра Вучића уништава државу зарад интереса различитих криминалних група од којих суштински зависи. И док је, у време Милошевића, опозиција имала релативно једноставан задатак – да се потруди да држава, у политичким сукобима, буде колико год је то могуће неутрална – опозиција у време Вучића има много сложенији задатак – да државу заштити од уништења у које је води владајућа политичка супраструктура.

Према томе, почетна парадигма је била погрешно постављена, и као што су, када се крене погрешним возом све даље станице на тој прузи погрешне, тако су, из ове погрешно постављене почетне парадигме произилазили и сви други погрешни закључци. Они о коалицијама, бојкотима, техникама, мотивационим паролама, стратешким савезима и тако даље.

Исто тако, и погрешан закључак да ће промена београдске власти довести до промене власти у Србији представља најфинији пример грешке до које је довела илузија о историји која се понавља. Да су архитекте опозиционих кампања ово боље проучиле схватиле би да ће се десити управо супротно: промена власти у Србији довешће до промене београдске – као и сваке друге локалне – власти.

Да, Београд више није свет, какав је био пре двадесет година. Београд је сада исти као и свака друга паланка у Србији, само што је, ето, мало већи.

VI

Богатство у лидерима, сиромаштво у идејама

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

“Мој Хорације, има више ствари на земљи и небесима но што се и сања у вашој филозофији…” каже Хамлет свом пријатељу у петој сцени првог чина.

Друга грешка односила се на недостатак смислених одговора на практично свако фундаментално питање са којим је Србија данас суочена и на којем је владајући режим могао да се ефикасно нападне.

Модели друштвене (ре)интеграције – национални, грађански или комбиновани, типови модернизације, проблем успореног привредног развоја и заостајања за светом у којем живимо, нарастање екстремизма и насиља, погубне последице систематске ревизије историје – сва ова питања су у већини опозиционих кампања била једноставно игнорисана а озбиљни одговори замењени поједностављеним, површним и често тривијалним асоцијацијама, метафорама, не ретко и јефтиним досеткама.

Отклањање последице је, по правилу, нуђено уместо решавања узрока. Промена система је нуђена а да сам систем није ни био дефинисан. На идеологији су, код бирача којима до идеологије није било претерано стало, инсистирали они који у ту идеологију ни сами нису претерано веровали.

На целом спектру, од клерикалне деснице до анархистичке левице, политичари опозиције, ништа мање од политичара на власти, потцењивали су интелигенцију својих бирача а прецењивали сопствени утицај за који су многи од њих, све до недеље увече, и даље олако веровали да је харизматичан.

Ово богатство у лидерима, а сиромаштво у идејама директно је утицало да, прошле недеље, код куће остане чак сто хиљада бирача у Београду који су прошлог априла гласали на председничким изборима. Тих сто хиљада, сада знамо, нису били гласачи естаблишмента. Они су очекивали нешто више и то више што су очекивали, очигледно, нису нашли у понуди.

***

Трећа крупна грешка тицала се олаког односа према самој држави. Наша опозиција је, grosso modo посматрано, упорно и тврдоглаво, третирала целу државу, en bloc, као приватну прћију Александра Вучића и његове дружине, као скуп неких необразованих, страначки постављених људи, хохштаплера које ћемо ми лустрирати чим будемо могли, и довести младе, стручне и способне којима, ето, обилујемо…

Овде се не ради само о увредљивој ароганцији него, пре свега, о недопустивој површности. На друштвеним мрежама су самозване судије јавно лицитирале листама за лустрацију, без довољно чињеница и играјући се прегрејаним емоцијама.

Међутим, већ и аналитичари почетници били су дужни да опозиционе лидере упозоре на процесе који се одигравају ту, пред њиховим очима. На судије Апелационог суда који, по цену високих личних ризика, одбијају да осуде невине људе само зато што је то у интересу Вучићеве пропагандне машинерије. На судије Касационог суда који одбијају политички мотивисане предлоге промена Устава. На чланове Фискалног савета који јавно упозоравају на фалсификоване податке о паду незапослености. На новинаре Јавног сервиса који, иако уцењени губитком посла и черечењем по насловним страницама таблоида, бар понекад успевају да објаве и оно што се Вучићу не допада.

Одговорна опозиција би, јавно и гласно, подржала сваки онај део државног апарата који се супротставља самовољи и залаже за поштовање устава, закона и правила струке. Што је то залагање ређе, оно је и вредније па би и подршка морала да буде већа. Наша опозиција је, на жалост, била толико заокупљена својим сопственим нарцизмима малих разлика а да би могла да посвети пажњу било чему што се догађало у стварном свету, изван њених кула од слоноваче.

Тако, онај део државе који је против диктатуре Александра Вучића не само да није био охрабрен у свом одговорном понашању, него га је друштво, чије је вредности бранио и чији је природни савезник био, оставило на цедилу. Заједно са прљавом водом, опозиција је из корита избацила и дете.

VII

Комплекси ниже вредности

Kremlin WH

И коначно, четврта крупна грешка тицала се (не)разумевања читавог међународног контекста у којем се Србија налази, у оквиру којег се обликује (и) њена судбина као и правила по којима њени политички актери морају да се понашају. Већ смо видели да Александар Вучић суштински није разумео тај контекст и да је погрешно проценио кључне међународне токове у последњих четири-пет година доводећи тако Србију у изузетно тежак положај. Међутим, занимљиво, те токове изгледа није разумела ни већина опозиционих првака – и то она која за себе воли да говори како је образованија, паметнија, искуснија и проницљивија од њега.

Читава њихова комуникација са међународном заједницом сводила се на патетично закукавање и запомагање како, ето, Вучић крши демократске стандарде, правила и процедуре – као да њихови саговорници то већ и сами, одавно, не знају. Како је попустљив према руским, турским и кинеским интересима, војним, обавештајним и економским – као и да то већ не знају. Како вештачки изазива регионалне кризе да би могао после да их вештачки смирује – а томе се и они сами већ смеју.

Кључну поруку међународној заједници – на којим тачкама, са којим људима и којим техникама Вучићев режим штети њеним (а не нашим) интересима опозиција није умела (или можда није смела?) да формулише. Уместо тога, она се узајамно надгорњавала – да употребимо овај леп архаични израз – мерећи минуте и секунде које ће провести у разговорима са амбасадорима, врло често се и међусобно оговарајући код тих истих амбасадора, и остављајући – у целини – суморан утисак једног неозбиљног и некредибилног потенцијалног партнера.

Проблем се, међутим, не исцрпљује само у њиховој комуникацији са амбасадорима, она је само врх леденог брега. Иако су рецимо добро знали (чак и по имену) који су амбасадори већ унапред били изгубљени случајеви за њихову ствар (неки их објективних, а неки из врло субјективних разлога) наши опозициони лидери углавном нису ништа учинили да их заобиђу и своју поруку пренесу њиховим државама и јавности користећи друге канале – пословне људе, аналитичаре, новинаре, бивше дипломате, политичаре, свакога чија реч има тежину.

Неко би рекао да је корен проблема био у организационој неспособности, недостатку времена, стручних кадрова или новца. Такво објашњење не би било сасвим нетачно али би свакако било непотпуно. Проблем је, на жалост, била и једна дубока интелекгуална лењост – односно неспособност и недовољна заинтересованост да се формулише убедљива и разумљива порука, да се она пренесе језиком који је примаоцу јасан, без непотребних понављања, фраза и патетичних емоционалних испада. Једном речју, да се остави озбиљан утисак.

Нашу опозицију ни Запад ни Исток неће узети за руку и довести на власт – као што смо рекли, историја се не понавља, а и онда када се понови, да парафразирамо Маркса, понавља се као фарса. Исто тако, њен комплекс ниже вредности у односу на тзв. велики свет одвео ју је у погрешан закључак да је мишљење тог света објективна датост, која се не може променити, па то није ни покушала да учини.

Штетни ефекти таквог приступа нису се, на жалост, ограничили само на тај међународни контекст. Они су се прелили и у неке доминантне линије у самим кампањама. Створен је, на пример, утисак као да многи опозициони лидери једва чекају да Александар Вучић потпише шта год му тај велики свет буде наредио да потпише око Косова, како они сами не би после морали то исто да учине. Можда је тај приступ исувише циничан, можда није потпуно тачан, вероватно је поједностављен – али то је сада сасвим свеједно. Исувише много људи није било сигурно шта је око тога истина. Није сигуран ни аутор овог текста, уосталом.

VIII

Приватни пороци, врлине јавне

leonid-sokov-marilyn-monroe-and-joseph-stalin (1)

“У политици глупост није хендикеп” рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта, баш оних новембарских дана 1799. пре него што су бајонети његових гренадира растерали непослушне посланике у париском предграђу Сен Кло.

Наше садомазохистичко јавно мнење – сви они који уживају у самообмани како је Александар Вучић непобедиво биће натприродних способности, да би тако сами себе поштедели поражавајућег сазнања колико су њихови сопствени домети мали – почело је са ловом на главе тзв. опозиционих лидера.

Тај хистерични danse macabre медија, дежурних аналитичара и друштвених мрежа већ је однео своје прве симболичке жртве и њихов број никако није коначан. У наредним недељама и месецима многих старих, готово вечитих, лица више нигде неће бити, а уместо њих доћи ће нека мање позната, па чак и нека сасвим нова. И само по себи, то није ништа лоше – јер, већину лидера је свакако требало одавно заменити неким способнијим људима – али, исто тако само по себи, то никако није довољно.

Нови боксери у рингу – а подсетимо се, већ шест година се ти боксери троше брже него ципеле по кишном времену, све време борећи се против истог противника – без другачијег и озбиљнијег тренинга не могу донети победу у мечу.

Победа захтева боље тренере, боље кондиционе припреме и бољу технику. Захтева, дакле, претходне одговоре и на она питања која смо покушали да проблематизујемо у овом тексту, али и на многа друга која нисмо. За почетак, она захтева способност да се права питања формулишу. То, у политици, значи да се, бар понекад, размишља и о свету око себе а не о себи самом. И, наравно, али тек на крају, захтева људе који ће у оно што говоре и сами веровати и остављати такав утисак. Али победа, исто тако, захтева и оно што се у спорту зове вољни моменат. За почетак – жељу за победом.

Али, неће бити промењене само личности, мартовска кошава погодила је, неповратно, и многе политичке организације, од којих су неке биле институције. Неке од њих ће та кошава само проветрити, неке ће и помести – на њима је, уосталом, да виде могу ли, и да ли је уопште потребно, да опстану.

То, уосталом, није претерано ни важно – и то из два разлога. Прво, не постојимо ми сви због тих организација, него оне постоје због нас. И друго, ионако се налазимо у прелазном периоду, у којем ће организације настајати и нестајати, као печурке после кише, све док се не буде формирао један трајнији политички пејзаж. Јер, као што смо већ видели, онај из деведесетих је неповратно промењен.

Политичке организације и елите око њих окупљене можемо само да подсетимо на стихове Бранка Миљковића:

“Све што нема ватре у себи сагори
Што сагори постаје ноћ
Што не изгори рађа дан
Треба запалити све што може да гори
Треба срушити све срушиво, све што није вечно
Треба у свему и после свега пронаћи наду…”

На самом крају: ми сви знамо да се промена, до које овог пута није дошло, неће десити на изборима, али смо се опет сви, некако прећутно, договорили да јавно причамо како ипак хоће. Тако, сами себи, изгледамо фини и пристојни, наше врлине остају јавне а пороци приватни. Међутим, то не значи и да у ту причу треба да стварно верујемо.

***

Slobodan Tanaskovic

Овај текст посвећен је успомени на Слободана Танасковића (58), ноћног чувара из Савамале преминулог 25. маја 2016. године од последица везивања и мучења паравојних формација које су месец дана раније срушиле објекат који је он био задужен да чува. Вољом власти, Слободан Танасковић био је спречен да гласа у недељу 4. марта 2018. године – његов листић је у гласачку кутију убацио аутор овог текста.

zorancicak.wordpress.com

Поделите:

2 Коментари

  1. овај чичак је јуловац и глобалиста
    сад је заклети опозиционар који мрзи Вучића
    превише је ово натегнуто и опозиционарски
    није убедљив

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here