Зоран Чворовић: Предлог новог Устава СПЦ бомба која има потенцијал да разори јединство Цркве

Поделите:

Само је један корак да садашње недоречено и неоправдано решење са титуларним митрополијама у новој ревизији Устава прерасте у пуни митрополитански систем

Да ли предлог Устава СПЦ има потенцијал да разори јединство и измени духовно-национални идентитет наше помесне цркве?

Предлог новог Устава СПЦ није ништа друго до једна бомба која има такав потенцијал. При томе је тај разарајући потенцијал видљивији у Преамбули предлога Устава, него у његовом нормативном делу.

Пре него што докажемо ову тврдњу, ваља подсетити да се током вишегодишњег рада Комисије за промену Устава СПЦ већина њених чланова залагала за радикалну промену историјског идентитета и устројства наше помесне цркве, од њеног расрбљавања до увођења митрополитанског система. Пошто су заговорници овакве радикалне ревизије били свесни да ће њихов концепт Устава наићи на снажно противљење не само верника већ и појединих епископа, па и самог патријарха Иринеја, они су већ током рада Комисије предложили да се у овој фази изради нацрт Устава који ће представљати компромис између затечене „традиције“ и револуционарне визије.

Да ли постоји теоријска основа за разбијање јединства Цркве?

Добили смо предлог Устава са револуционарном Преамбулом и компромисним нормативним делом. Револуционарност Преамбуле је пре свега дошла до изражаја у дефиницији Цркве, према којој „Црква Божија је Једна, Света, Саборна (Католичанска) и апостолска и постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија“. Изједначавање Цркве са литургијском заједницом окупљеном око једног епископа је основни постулат од кога полази тзв. евхаристијска еклисиологија формирана од стране богослова-модерниста који су били окупљени око Института Св. Сергије у Паризу. Један од њих, свештеник и професор Николај Афанасијев, истицао је да „Католицитет, као пуноћа у јединству Цркве и јединство у пуноћи, припада свакој локалној Цркви коју возглављује Епископ… Католицитет не припада заједници локалних Црква, него свакој локалној Цркви“.

Треба подсетити да је таква теорија Н. Афанасијева у време почетка Хладног рата послужила његовом ученику, свештенику и професору Александру Шмеману, као аргумент за оправдање самовољног одвајања Западноевропске епархије Руске цркве и њено припајање Цариградској патријаршији.

У Руској цркви постоји синтагма шмемановштина, као израз за либерализацију богословља и превладавање разлика између цркава. Где је она видљива у предлогу новог Устава?

У Журналу Московске патријаршије тзв. евхаристијску еклисиологију, која је уграђена и у Преамбулу Устава СПЦ, подвргао је канонској оцени један од највећих руских и српских каноничара 20. века професор Сергије Тројицки. Он јасно показао да је за Шмемана помесна или аутокефална црква само савез локалних цркава, под којима он подразумева епархије. „Ове Цркве-епархије“, како примећује С. Тројицки, „могу међу собом да ступају у савез и да тако стварају аутокефалне Цркве, али могу остати и потпуно самосталне, аутокефалне.“ Овакво Шмеманово свођење црквене пуноте, а последично и изворне аутокефалије на епископа, по Тројицком „нема ничег заједничког са православним учењем о Цркви, а блиско је учењу индипендената и баптиста“. У Православној цркви пунота Цркве никада није изједначавана са епископом како су то сугерисали Афанасијев, Шмеман и њихови следбеници међу писцима предлога Устава СПЦ, већ са сабором епископа помесне аутокефалне цркве и то „једног народа“, како истиче 34. апостолски канон. Шта у црквено-правном смислу крије еклисиолошки концепт који Цркву поистовећује са епископом постаје кристално јасно из поређења које је дао Тројицки, упоредивши епискополатријско уређење помесних цркава са тадашњим уређењем СССР-а, „по чијем Уставу, чл. 17, свака савезна република задржава право слободног иступања из СССР-а“.

Предлог Устава, истичу писци акта, не предвиђа митрополитански систем већ стварање титуларних митрополија. У чему је разлика?

Када одредбе нормативног дела предлога Устава СПЦ о митрополијама тумачимо одвојено од Преамбуле, измаћи ће стварни смисао и домет предложених измена. Према предлогу Устава бројне епархије се подижу у ранг митрополија, а њихови епископи добијају титулу архиепископа и при томе се не зна због чега, јер се не уводи митрополитански систем, отуда што митрополије немају своју аутономију и саборе подручних епископа. Следствено, реч је титуларним митрополијама налик оним из Грчке, али за разлику од Грчке предложене српске митрополије немају оправдање у историјској традицији, а титулу архиепископа су код Срба носили само предстојатељи аутокефалне Српске цркве. Оно што на први поглед делује као скоројевићка инфлација титула, у светлу теорије из Преамбуле која Цркву поистовећује са епископом добија сасвим другу димензију. Ако епископ отеловљује пуноту Цркве и ако је он као такав изворни носилац аутокефалности, онда преостаје само један корак да садашње недоречено и неоправдано решење са титуларним митрополијама у новој ревизији Устава прерасте у пуни митрополитански систем, са аутономним митрополијама у границама бивших југословенских република. Да до нове промене Устава дође потрудили су се писци Устава СПЦ састављањем недоречених и контрадикторних норми.

Да ли је то пут ка расрбљивању наше помесне цркве?

И када је питању брисање националног идентитета Српске цркве, оно је видљивије у идејама истакнутим у Преамбули него у нормативном делу предлога Устава СПЦ. Најпре треба рећи да је по Божијем промислу аутокефална црква на православном Истоку била историјски оквир за преображај гентилне свести једног етноса у христијанизовану националну свест једног лаос-народа Божијег. Отуда је христијанизована национална свест православних народа рођена вековима пре него што су западни народи кроз сукоб са папским универзализмом стекли секуларизовану националну свест. Мада је Устав организациони акт помесне цркве, ништа од ове везе између аутокефалије и националног није видљиво у овом предлогу. Насупрот томе, истиче се један антиисторијски глобалистички концепт помесне цркве у којој „нема више Јудејина ни Јелина“. Анационално одређење идентитета наше помесне цркве сасвим је у складу са модернистичко-екуменистичким богословљем, јер је и помињани А. Шмеман често истицао како је национално обична „историјска љуштура“ на телу Цркве. Како што су чланови Комисије за промену Устава СПЦ мишљења да је садашње име наше помесне цркве променљива бирократско-политичка категорија, коју као и постојеће устројство не треба „догматизовати“.

Да ли се као израз таквог анационалног карактера помесне цркве и проглашавања епископа за носиоца црквене пуноте и аутокефалије и рођење наше помесне цркве смешта у далеку недовољно познату историју апостолских времена, уместо да се искључиво веже за Светог Саву и 1219?

Позивање на апостолско прејемство уочи прославе 800 година од канонски стечене аутокефалности нема никакво црквено-равно оправдање, већ само може да се објасни релативизовањем светосавског и српског идентитета наше цркве. Исти циљ релативизације националног идентитета Српске цркве има и уношење историјских атрибута у назив помесне цркве и у титулу патријарха. Као што показују ставови чланова Комисије, назив „Пећка патријаршија“ се не уводи због одбране Космета већ да би у службеној комуникацији потиснуло српско име цркве. Додавањем титули патријарха средњовековног територијалног атрибута „поморске земље“ из владарске и архиепископске титуле, атрибута који је потицао из најранијег периода српског државног развитка у коме је српска краљевина била састављена од удеоних кнежевина, насилно се потире каснији историјски развитак у коме су се услед државне и националне хомогенизације изгубиле раније партикуларне удеоне традиције.

Током историје Срби су своју веру исповедали и у условима када нису имали националну аутокефалну цркву или када им је црквена организација била разбијена на више самосталних целина. Такво стање није било плод воље народа и његовог клира већ силе поробљивача. Уколико би се усвојио садашњи предлог Устава СПЦ, догодило би се први пут у историји да српски епископат, противно вољи народа, у име модернизма и „реалности“ добровољно цепа јединство аутокефалне помесне цркве, прилагођавајући га наметнутим политичким границама. Када се позивају на обавезу помесне цркве да свој рад прилагоди новој политичкој „реалности“, наше владике би морале да знају да 12. канон IV Васељенског сабор забрањује да се црквена организација прилагођава политичким поделама и да се сходно томе деле поједине црквене области. Осим тога С. Тројицки је показао да је тврдња богослова-модерниста према којој је постојање довољан доказ нужности и са становишта логике погрешна, јер „кад престане узрок, престаје и последица“ (cessante causa cessat effectus).

 

 

Стање ствари

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here