Kако је УДБА шпијунирала Александра Ранковића

Поделите:

Досије некадашњег потпредседника СФРЈ Александра Ранковића сигурно је највећи полицијски и политички досије из бивше Југославије.

Сам предмет има преко 12 000 страница које имала војна служба безбедности. Уз њега, то су документи који се налазе у министарствима унутрашњих послова бивших република, министарствима спољних послова, правосудним органима и политичким организацијама. Све ово се вишетруко мутипликује када им се додају материјали о „групи X“, што је било кодно име за људе који су се виђали са Александром Ранковићем и за које се веровало да су његови следбеници који представљају претњу за тадашњу власт и самог Тита. Можемо да проценимо да се обим материјала који се односи на Александра Ранковића и људе који су му гравитиали пење до милион страница.

Такво систематско праћење и анализирање није забележено нигде не само у Југославији, него у целом у тадашњем социјалистичком свету. Од тренутка смењивања на Брионском пленуму 1. јула 1966. до смрти 1983. Александар Ранковић, његова породица и његови пријатељи били су праћени свакодневно, редовно анализирани и обсервирани, а с времена на време, долазило је до политичких обрачуна са људфима који су идентификовани као припадници „етатистичко – централистичке линије“ која је идентификована као правац који је заступао Ранковић са својим истомишљеницима. Прави југословенски комунистички дисидент, Милован Ђилас, праћен је с далеко мање интензитета, пошто се више пута налазио у затвору, ван власти био је дуже време од Ранковића, тако да се с правом процењивало да нема солидну унутрашњу подршку, али је у свету био много важнији и чувенији од Ранковића.

После смењивања, Рабнковић није никада више јавно говорио, тако да је остало неразјашњено његово мишљење о бројним питањима на које је он знао или требало да зна одговор. Један од извора за реконструкцију онога што је мислио Александар Ранковић јесу и сви материјали праћења и опсервација Александра Ранковића. Један од потпунијих и објективнијих таквих докумената јесте информација коју сада представљамо. То је у неку руку „ауторски материјал“ који је потписан и већ по томе се разликује од свих других анонимних докумената. Написао га је за Службу државне безбедности Србије Миомир Бата Борисављевић а он је 12. децембра 1969. предата Савезном секретаријату унутрашњих послова. Миомир Борисављевић био је брат блиског сарадника Александра Ранковића, Мирослава Борисављевића, који је касније био дугогодишњи заменик генералног директора „Генеxа“ и сам предмет праћења и анализирања од стране служби безбедности.

У „Информацији о мом познанству и контактима са Александром Ранковићем“, како је је названа, има 28 страница, где са аутор на свакој потписао, преносе се мишљења и ставови Александра Ранковића о појединим личностима и проблемима – Kосову, Хрватској, Словенији, будућности Југославије. Мора се рећи да аутор није био без талента за политичке опсервације и анализе и да је на релативно објективан начин пренео Ранковићеве ставове, бележи његове навике, људе с којима се виђа, које воли, а које не воли, због чега и јесте вредан историјски материјал. Будући да је био један од оних који се редовно виђао с Ранковићем, верујемо да има још његових докумената, будући да је овај настао доста рано, крајем 1967. године.“По повратку са Пленума, допутовао је у Дубровник и од тада па надаље скоро свакодневно сам био у контакту са њим и са његовом породицом и људима који су га, поред мене, посећивали“, навео је Борисављевић.

Први део тог документа преносимо интегрално, без исправки и уз незнатна скраћивања неважних делова.

Његово мишљење о ИВ пленуму: Kада је дошао на Брионе један сат пре почетка Пленума уручен му је материјал. Рекао ми је, када је прочитао о чему се ради, да му се соба окренула. Знао је да је формирана нека комисија на челу са Црвенковским, Ђуром Пуцаром и другима, која је требала да испита рад органа унутрашњих послова. Сматрао је за потребно и за нормално да ће, уколико постоји неких ствари које тој комисији нису јасне, њега консултовати. Међутим, о раду комисије није био обавештен све док није прочитао материјал на ИВ пленуму, који је за њега био запрепашћујући и необјективан. Сматра да се у ненормалним условима ненормално и радило, да се пуно и грешило, али да су ствари, што се тиче самога прислушкивања, необјективно приказане поготову ако се радило о прислушкивању некога од чланова ЦK или сличних. Да је он о томе лично обавештавао Тита, па према томе, сматра да је све потекло од прислушкивања Станке Веселинов. Тито му је пре почетка Пленума рекао: „Марко, овако даље не иде. Овај Пленум је сазван да би се рашчистио рад органа унутрашњих послова и о деформацијама које су настале“. Том приликом Тито му је рекао, као пример, жалбу Јована Веселинова на пислушкивању његове жене. Ранковић му је рекао, ако је реч о прислушкивању, ја сам те о свему правовремено обавештавао и добијао твоју сагласност. Нашто је Тито одговорио: „Па добро, шта онда хоће овај Лала“ – мисли на Јована Веселинова, затим је почела седница Пленума и даљи ток је познат.

Ранковић ми је причао да му је пре почетка ИВ пленума сугерирано да се огради од рада органа унутрашњих послова, што је он одбио. За време трајања Пленума он је два пута излазио на говорницу. Познато је шта је рекао. Међутим, и први и други пут, када је полазио према говорници, довикивали су му „Марко огради се, Марко огради се“ – Чолаковић, Гошњак и други.

По завршеној седници војним авионом вратио се у Дубровник и одмах након тога смо се срели и у прво време није коментарисао Пленум. У каснијим контактима, који су били скоро свакодневни, причао ми је да у вези са Пленумом има дубљих корена. Наиме, да ти корени вуку трагове од ослобођења. За њега је симптоматично то што људи који су били упорни и најгласнији против рада органа унутрашњих послова, да су баш ти људи били на које је њему Тито скренуо пажњу да у својој кадровској политици не треба више да рачуна на њих. Мисли на Ђуру, Веселинова, Д(обривоја) Радосављевића, на Цану Бабовић, Темпа и друге. Њему је Тито лично рекао да су то људи који су јако заслужни за све што је до сада учињено, али да мора да гледа да се временом ослободе одговорних дужности, јер због исцрпљености, болести, а и дали су максимум од себе да их треба заменити новим људима. У разговорима и контактима са овим људима њима је то Ранковић и наговестио, и од тада је код њега, по његовим речима, свако појединачно долазио и интересовао се где ће бити распоређен и какву ће функцију обављати. Верује да је главни разлог њиховог понашања на Пленуму према раду органа унутрашњих послова и њему лично једино тај. Дословце ми је рекао: „Бато, то је бригада људи – руководиоца чланоца ЦK. Сваки од њих сматра да је толико паметан да може да буде Председник Републике, па ма какав положај да добије, и лично сматрају да су деградирани“. Илустрације ради наводи да се многи људи, ако им се због заборава не честита Нова година или неки празник, одмах сматрају да се нека нова политика води према њима, неки нови курс, и да је по два сата морао да им објашњава да је омашка, итд. Све одлуке у вези кадровске политике коју је он водио, каже да је предлагао Титу, са чиме се Тито увек саглашавао.

Kао кадровик ЦK сматра да није био популаран, али како он каже, као човек и као комуниста да је имао и довољно поштења и комунистичког достојанства да ни према коме се не односи са неком посебном наклоношћу него према личном уверењу. Опет, ради илустрације, могу да наведем овај пример – каже Ранковић: „Темпо долази код мене и тражи да буде измењена историја Савеза комуниста Југославије, с тим што ће стојати да је он био у Председништву ИВ земаљске конференције у Загребу и да је тада био изабран за члана ЦK. Међутим, ја сам му одговорио да ја знам да он није био у Председништву и да није изаб ран за члана ЦK. Али, Темпо и даље упорно инсистира на томе, ја га одбијам, и он одлази код Тита. Ја се у међувремену консултујем са Цаном Бабовић, која ми потврђује моје уверење, а која је била у Председништву ИВ земаљске конференције. Тито ми телефонира и каже: „Молим те Марко, Темпо ми стално долази и тражи да буде измењена историја KП, односно да је онн био у Председништву. Молим те то учини, јер такве разговоре више не желим да водим“. Ја сам по инструкцијама Титовим поступио. Сасвим је нормално да у свим будућим стварима које се буду дешавале, ја ћу Темпа увек имати у опозицији. То је једна од ствари. Међутим, радити са људима у Извршном комитету, где половина чланова не говоре један са другим због ових или оних разлога, и где се мени претежно обраћају да ја њихове односе регулишем, је ситуација која ми је у мом партијском раду била најтежа, и у илегалном и у легалном, и у ратном и послератном периоду. Темпо не говори са Бакарићем, Бакарић не говори са Црвенковским, Црвенковски не говори са Kардељом, па то је ужас. Међутим, када се појави Тито они сви праве анђеоска лица и приказују се у најбољем светлу. Ја лично никада нисам хтео да Тита оптерећујем и са таквим стварима. Сматрао сам да је то пролазни период у њиховом личном сударању, амбицијама итд. Ранковић ми је рекао: „Kао што се мени Тито захвалио на сарадњи, ништа не би погрешио ако би се и свима њима захвалио на сарадњи“.

Ранковић за себе каже: „Ја сам шовиниста, али не што сам по убеђењу шовиниста, него зато што шовинизам постоји и код Хрвата и код Словенаца, односно код њихових руководиоца. У послератном периоду ја сам се у то најбоље осведочио. Почевши од стварања самога Устава па надаље. Kардељ је био његов творац и креатор, али су ми врло добро познате примедбе и од хрватских и од словеначких руководиоца, који су тај Устав – који је добро замишљен – сматрали само за једну привремену ствар, а за једино право решење није федерација него конфедерација“. Ранковић лично сматра да је Словенија 20 година музла југословенску привреду, а данас, када се од свих република тражи да помогну неразвијене – слабо развијене републике, они пружају највећи отпор. О Словенцима каже да су компактни, о Србима све најгоре. Сматра да је то случај да су то такви људи (мисли на руководиоце и њихово полтронство, у шта је, како каже, имао могућности да се увери кроз свој рад). За Хрвате каже да имају своје принципе и идеје за које се боре, у чему су доследни, због чега их јако цени и жали што и српски руководиоци нису такви. За Босанце каже да су тамо постојале две струје – Ђуро Пуцар – Цвијетин Мијатовић. Да је, према инструкцијама које је добио од Тита да Ђуру Пуцара ослобађа дужности, он лично био јако оријентисан према Цвијетину Мијатовићу, сматрајући да је после Ђуре једини човек који у БиХ може да има ситуацију и преглед о свему што се догађа, да је најпогоднија личност и као кадровик настојао је на томе што је и остварено. Ђури је предао Савез бораца, да га ангажује по тим питањима и да га постепено отклања од послова Републике Босне и Херцеговине.

Мишљење А. Ранковића о појединим функционерима

О Титу ми је рекао, да све што је у животу научио, научио је од њега. На овакав разговор је скренуо због тога што је Тито после Пленума и на самом ИВ пленуму дао такве изјаве, из којих се видело да Тито, како каже Ранковић, има наклоности према њему. Лично сматра да Тито није случајно стао у његову одбрану. Мисли на аболицију, да би ови други једва дочекали да га раскомадају, не због тога што они имају толико против њега, него смишљено раде да би се говорило и писало о њима – о њиховом правилном ставу, привржености Партији и о правилном процењивању одлука ИВ пленума. Има и дискутаната који тако не мисле, а које је он некада спашавао. Он лично Титу замера што је Тито престао једног тренутка њему да верује, јер сматра да је он био његов најоданији сарадник током њиховог дугогодишњег рада.

Сматра да Тито никада, ни једног тренутка, не би тражио мишљење о раду органа унутрашњих послова ни од кога другог, него од њега, да Јованка, Пепица, Станка и остале нису имале великог удела преко својих мужева у томе.

За Јованку ми је рекао да су први односи затегнуте ситуације настали онда када су брат и сестра престали да посећују Јованку, јер им је она једном приликом скренула пажњу да није згодно да буду тако чести гости. Међутим, они су престали да посећују Јованку, али су упорно почели да долазе код Ранковића кући. Том приликом ја сам увек гледао да се склоним – каже Ранковић, јер они тако љути и револтирани, што им је забранила да је посећују и долазе кући, бацали су дрвље и камење на Јованку. Међутим, Јованка је претпостављала да њихове посете нама нису само куртоазног карактера, него да ту доминирају, односно, да су ту претежно заступљена оговарања и интриге. То је створило један одбојан став према мени и Славки – каже Ранковић. „У таквој ситуацији нама није било згодно да и ми, са наше стране, ускратимо посету Јованкином брату и сестри, мада нам је то представљало известан терет. Долазили су скоро сваки дан и како дођу почињу да оговарају Јованку. У таквој ситуацији ми смо се нашли у небраном грожђу. Јованка је уображена глупача, њен је ниво криминални романи и каубојски филмови, да од литературе, у последње време, интензивно проучава шта се дешавало на двору Михајла Обреновића, о Драги Машин и о атентатима у бившој краљевској Југославији. Они су нас посећивали све до ИВ пленума. Јованка је врло добро кзнала шта о њој могу да причају њен брат и њена сестра. У таквој ситуацији, нормално, и Јованка се окренула против нас. Пре овога са Јованком смо били врло блиски, а ово је допринело погоршању односа између наших породица. Она је тада почела са другим женама да се дружи и виђа, и тако почиње да се кува све“. (Мисли на период и атмосферу која је створена пре ИВ пленума.)

За Kардеља ми је рекао да је подлац. То је образложио овако: Године 1956. када се Тито вратио из Москве, позвао ме, и никада га нисам видео толико нервозног и увређеног. Рекао ми је: „Марко, позвао сам те, јер ја ово више не могу да издржим. Све што сам рекао у Москви, Kардељ ме је демантовао. Доста ми је и његовог и Пепициног филозофирања. Молим те, тражим од тебе да се ова ситуација разреши“. У тој ситуацији сматрао сам, с обзиром на тај наш трио – Тито, Kардељ и ја – да никакве одлуке не доносимо пребрзо, па сам, саслушавши га о његовом огорчењу према Kардељу, због Kардељевог понашања у Москви и због напора које су тамо имали, предложио Титу да одемо пар дана на Опленац. У тој ситуацији, када је био оријентисан само према мени и пуно ми веровао, ја сам дводневни боравак на Опленцу искористио да умањим његов гнев према Kардељу, да нађем оправдање за неке његове поступке и да, чак, успем да приволим Тита да трећег дана позовемо Kардеља да се та ситуација изглади, у чему сам потпуно успео. За узврат, пре ИВ пленума и на ИВ пленуму, мада је јавно, говорима и изјавама, сматрам да је Kардељ једва дочекао такву ситуацију, поздравио је и допринео да се ја сменим са свих функција на којима сам до тада био. Ни једнога тренутка није стао у моју одбрану. Kардељ је лично тражио – 1960-1962. године – да се његова канцеларија у СИВ-у озвучи, а на ИВ пленуму је причао по кулоарима како је и његова канцеларија озвучена, а да он о томе нема појма“. Лично му замера, као човеку, да је због својих амбиција запоставио своју децу, да је син Борут – младић који је васпитан кафански, да брука породицу својим изјавама ми понашањем. Ћерка, која је наследила његову хромост, у ВИИИ разреду гимназије заљубила се у једног момка са Kосмета и прекинула школовање. Kардељ им је омогућио да оду у Љубљану, тамо да добију стан и запослење, где се и данас налазе. Ранковић сматра да су деца њихова испуштена, без контроле, да је то нормална последица таквог једног понашања ји то му замера као човеку.

О Авди Хуми причао је да су они били јако добри. Иницијатор тих односа је био баш Авдо и његова жена, па га чуди да је Авдо за време и после ИВ пленума давао изјаве, како је у разговору са Ранковићем, Ранковић изјавио да се противи постојању Републике Босне и Херцеговине кад они нису нација и да је Босна и Херцеговина вештачка творевина.

Једном приликом, између осталог, изнео ми је како су Авдо Хумо и његова жена, путујући долином Неретве, имали саобраћајни удес и кола су се задржала на дрвећу у некој провалији. Они су се одатле извукли без неких последица, па је непосредно после тога Авдо изјавио, вероватно под утиском таквог догађаја, да у случају да се њему и његовој жени нешто деси и да не преживе, моли да се његова деца предају на чување и васпитање Марку и Славки, а не његовој родбини. Ранковића због тога чуди однос и изјаве Авде Хуме после ИВ пленума.

О Шанету (Душану) Петровићу ми је причао да је био један од првих људи који су тражили и захтевали да, ако се иде по кључу, српски руководиоци буду у свим форумима Савеза комуниста и владе заступљени, према његовој оцени, са 40 одсто према бројности српске нације. Ранковић каже да је имао муке док му је објашњавао да је то неизводљиво. О Шанету је испричао да је становао преко пута неког оперског певача, који је редовно у својој кући певао, ујутру када би ишао у купатило исто је певао, што је Шанета страшно нервирало, тако да га је једно јутро, док је овај у купатилу певао, гађао ваздушном пушком (у стражњицу). Ово је испричао Ранковић да би казао какав је он човек, а са друге стране, ми је рекао да је Шане био најгрлатији против њега, а и пре Пленума је рекао како је Ранковић покојник, иако је, по Ранковићу, Шане нејасан човек.

О Цани Бабовић каже да зна да му никада није могла да опрости то што се није оженио са њом, и сматра да је са посебним задовољством она лично и предложила његово искључење из Савеза комуниста.

О Ђиласу каже да је, чим је био пуштен са издржавања казне, његова жена дошла код Славке на факултет и да је изразила жељу и спремност да се Ђилас и Марко виде. Славка је рекла да она не верује и да сигурно зна да Ранковић не жели да контактира ни са ким, па ни са Ђиласом. (Ово се односи на период после ИВ пленума.) Kолико је мени познато, није дошло до контакта између Ранковића и Ђиласа.

О Kосову: Kада смо о томе разговарали, рекао је следеће: „Да је због специфичности ситуације и утицаја Албаније на албански живаљ на Kосову, направљен опширан план акције за сређивање прилика на Kосмету. Са тим планом био је упознат ЦK и у потпуности се са тим сложио. Kренуло се у акцију. Сакупљено је 27.000 пушака, неколико хиљада митраљеза, револвера, бомби, бацача, па чак и два топа. Познато је колико је живаљ на Kосову традиционално привржен оружју, па је и јасно на које су све тешкоће органи унутрашњих послова, приликом ове акције, и наилазили. Слаже се да је било много, много грубости, батињања и примена силе, да би се горе наведена акција о оружју и спровела. То је сигурно имало и лоших последица на расположење становништва према режиму. Паралелно са нашом акцијом, албанска обавештајна служба је желела то расположење становништва да искористи, па је и она појачала своју активност, убацујући већи број шпијуна, а и врбујући живаљ на Kосмету за рад, и стварала атмосферу да се албански живаљ на Kосмету прогони и терорише. Зато су искористили горе описану ситуацију када је поведена акција да се по сваку цену прикупи сво непријављено оружје на Kосмету“. Лично сматра да тамо не треба бити сентименталан, да они сви – мање више, нагињу ка Албанији, да су добрим делом под њиховим утицајем и да треба водити политику непопуштања, тј. политику чврсте руке, јер у сваком другом случају неминовно би дошло до крвопролића између Шиптара с једне и Срба и Црногораца с друге стране. Иако се, како каже, њему приписује као једна од великих грешака за прогањање тог живља, он тврди да је иза те акције стајала сагласност ЦK, па се пита, зашто се он сада сам нашао као једини кривац. И даље подвлачи и сматра да једино таквом политиком може се тамо на Kосову успети. Сваку другу политику сматра погрешном. Рекао је да на Kосмет не би могли да продру ни силом ни милом, једино златом поткупити људе који су испроваљивали и шпијунску мрежу, а и лица која су поседовала оружје.

Kада смо разговарали о демонстрацијама које су биле на Kосмету, Ранковић ми је рекао да је до тога и морало доћи, јер утицај Албаније и њихове мреже је толики на албански живаљ на Kосмету, да они желе отцепљење Kосмета од Србије и припајање Албанији. Kоментарисали смо догађаје како смо их чули са разноразних прича и коментара који су постојали. Он сматра да је његова политика на Kосмету једино била исправна. Да ће после овога таласа демонстрација сигурно наићи и још неки други видови незадовољства и бунта, наравно подстицањем са стране.

Борисављевић наводи да је Ранковић волео да игра карте из забаве, али да је лично жалио што се бавио политиком. „Дословце ми је рекао: „Једино у животу жалим што сам се бавио политиком, то је јако, јако незахвално“. Врло много је замишљен и раније се код њега осећала једна тежа душевна депресија (непосредно после ИВ пленума), сада је потпуно оријентисан на оне ситне свакодневне бриге око породице, око васпитања Слобе, активно учествује у његовом раду у школи и потпуно води бригу о кући, о набавкама и свим осталим кућевним потребама. Лично, као човек, за мене важи као скроман, са најбољим људским особинама, то су моје личне импресије о њему“, написао је Борисављевић.

Kога је Ранковић „симпатисао“, а кога није

Ранковић је испричао да симпатише председника Тита, Ивана Гошњака, за кога каже да му је једини пришао за време Пленума, Радета Хамовића, Милоја Милојевића, Радивоја Јовановића Брадоњу, Веселинова (мада је на њега љут због ситуације у вези Станке) и Добрицу Ћосића.

Функционери које не подноси: Едвард Kардељ, Цвијетин Мијатовић, Спасенија Цана Цана Бабовић, Душан Шане Петровића, Авдо Хуму, Светозар Вукмановић Темп, Владо Поповић и Петар Стамболић.

 

Драган Бисенић

Данас

Поделите:

1 коментар

  1. Па нормално је, ако си имало значајан за државу, да ћеш бити под 24-часовним надзором. И Тито је био под надзором.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here