Љубан Једњак- свједочење о покољу у глинској цркви

Поделите:

– Тог 29. августа 1941. сједио сам код куће, у Селишту. Људи су у селу и околици били заплашени, јер су колали гласови, да усташе убијају све Србе изнад 16 година. Били смо сви на опрезу. Сваког су дана долазиле нове вијести о намјерама усташа. Говорило се, да су сад овђе, сад тамо некога убили. Али ништа се поуздано није знало, и људи нису вјеровали да су гласине истините.

29. августа нахрупили су изненада усташе у село. Настала је кукњава и плач. Из свих су кућа извлачили мушкарце. Успио сам се провуци и побјегао сам у Балинац. Тек што сам се малко смирио у једној кући, кад дође једна баба: „Бјежите, ево усташа!“

Опет сам побјегао, овај пут у Гређане. Тамо су ми рекли, да су ме усташе већ тражили. Из овог су села већ били одведени сви мушкарци изнад 16 година. Било је међу њима и стараца од 80 година. Страх и ужас завладао је селом.

Нико није знао, шта ће бити с одведенима. Мајке и жене су нарицале и проклињале.

Сакрио сам се био за неко вријеме и размишљао, шта да радим. Одлучих да потражим сигурније склониште и извучем се на цесту.

У зао час!

На крижању налетим на усташу. Он ме зграби и одведе у кола. Било је ту више ухапшених. Сви су били заплашени и један другог питали, шта намјеравају с њима усташе учинити. О, како сам био луд, што сам се дао од једног усташе хапсити! Требао сам на њ навалити и побјећи, па би ме можда мимоишле патње, које сам доживио.

Довели су нас у Топуско. Путем су нам псовали српску мајку, ругали нам се и говорили нам, уз намигивање, да нам спремају лијепу свечаност. Слутили смо зло.

Питали су нас, да ли хоћемо да нас смјесте у цркву или у опћину. Падали су разни одговори. И мене су питали. Видио сам, да је бесмислено бирати, па сам одговорио, да ми је свеједно.

Дали су ме у опћину.

Бјежати се није могло. Били смо окружени разбојницима, који су били до зубију наоружани. Режали су на нас као бијесни пси. Људи су дрхтурили и знојили се, неки млади још дијете, плакао је. Гледао сам кроз прозор и проматрао пред кућом како се усташе церекају. Неке сам од њих познавао. Били су ту Фрањо Буторац и Стево Мулац. Нисам вјеровао, да нас ови људи мисле убити. Та ми смо се познавали и никад се нисмо свађали! Дуго смо сједили у опћини, премјештали се с ноге на ногу, шапутали и довијали се, што ће се догодити. Осјетио сам глад, али хране није било.

Око три сата по подне забруји пред опћином камион. Провирих кроз прозор: камион је био крцат Србима из Старог Села, Катиновца и из Перне. Познавао сам многе, било је меду њима младића и стараца. Њихове су очи заплашено лутале.

Кад је камион стао, издере се усташа Тусић, да прегледају ухапшене, немају ли оружја. Почело је скидање с камиона, једног по једног. Ударци кундаком падали су по леђима и главама ухапшених. Запомагање и вика:

– Немојте, браћо! Спасите, кумим вас Богом!…

Псовке и ударци.

Нахрупише тада разбојници и к нама у собу и редом стадоше Туци кундацима, ногама, шакама. По леђима једнога старца лупао је један усташа као по пању, одзвањало је мукло, и чули су се уздаси јадног човјека.

Срушио се, али се опет придигао. Усташа га треснуо о врата и старцу је с чела прокапала крв на његови бијелу кошуљу. Један ђечарац вриштао је и зазивао мајку. Ударци су летјели са свих страна. Настала је гужва, дигла се прашина, људи су се склањали иза столова и ормара, крв је прскала на под. Простачке клетве и звјерски смијех усташа помјешали су се са виком и запомагањем беспомоћних жртава.

– Мајку вам српску, пишат ћете данас крв – урлали су подивљали усташе.

– Господине, па шта сам вам скривио. Немојте, ако Бога знате! Смилуј се! – заклињали су тучени.

Разбојници су тученима превртали џепове и отимали им новац. Људи су сами вадили и давали паре, само да их не туку. Меду усташама породила се свађа због плијена.

Код претраге једног човјека пронашли су 3000 динара и почели се за те паре тући.

Онда су нас извели пред кућу. Вратио се празан камион. Гледао сам наоколо, нећу ли наћи које познато лице, које би ме могло спасити. Опазих мог старог знанца Ђуру Вукиновца. Разговарао је с једним усташом. Приближих му се и замолих га тихим гласом да се заузме за мене, да ме спаси. Гледао ме је у недоумици, али одмах стресе главом:

– Спасио бих те, Љубане, кад бих могао. Али видиш и сам, да не могу и не смијем.

И окрену се. Пала је команда.

Око камиона усташе. Тјерају нас кундацима и цијевима од пушака у камион. Несретници су се послушно и без отимања пењали. Многима је било тешко, јер су били испребијани.

Кад је камион пошао, залетио се на мене Ђуро, којега сам малочас молио, да ме спасе. То ме је страшно изненадило. Али прије него што сам успио да било шта запитам, тресне ме Ђуро песницом по глави. У лицу се био промијенио, очи избецио као да се помахнитао. Машио се руком за мој шешир и отме ми га. То је било све, требао му је мој шешир! Запрепастио сам се, како се човјек у часу прометнуо у звијер. Нисам то схваћао, били смо стари и добри знанци и никад нисмо међусобно имали никакве препирке. Одакле наједном та мржња?

Нису нас далеко возили камионом. На жељезничкој станици у Топуском искрцали су нас. Ту је већ било нешто Срба из околних села. Гурали су их у вагоне. И нас су тјерали у већ пренатрпане вагоне. Нашао сам се стиснут у једном теретном вагону меду 150 људи. Газили смо један другоме по ногама.

Било је несносно вруће, и једва смо дисали. Што даље, све смо теже издржавали стиску и несташицу зрака. Ширио се страшан смрад. Старији су људи стењали, неки су пали након два сата у несвијест, дјечаци су запомагали и плакали. Све нас је морила страховита жеђ.

Вагони су стајали на прузи и чекали однекуда локомотиву. Вријеме је пролазило, чинило ми се, да све траје вјечност. Привукао сам се прозорчићу и угледао пред вагоном Станка Жужића из Гредана, који је држао стражу. Зовнем га по имену и замолим га, да нам малко отвори врата, да се не угушимо.

– Марш, свињо! – био је његов одговор.

– Станко, ако Бога знаш, воде ми додај – молио сам даље.

– Марш!

Спуштала се ноћ. Људи нису више могли издржати и почели су мокрити под себе. Загушљивост је постала још тежа. Људи су жељели, да вагони крену било куда, само да крену. Али локомотива није долазила.

Прошла је читава ноћ. У зору су почеле припреме за одлазак.

– Прикопчај овај вагон – чули смо команду извана – ови иду на присилни рад.

Наде су порасле код свих нас. На присилни рад, па добро! Вози, камо те воља, само нас не туци и не убијај! Сви су живнули и почели заборављати на своде муке и патње. Нека буде и присилни рад, неће ни то трајати вјечно. Наћи ће се правде и за нас у свијету.

У том расположењу довезао нас влак до Глине.

Врата се с буком отворише. Свјежи је зрак прострујао у вагон. По двојица смо скакали из вагона и постављали се у ред. Дочекао нас је нови ред усташа. Гледали су нас крваво.

Одведоше нас пред Глинску цркву.

Ту нас је дочекао глински усташки кољач Никица Видаковић:

– Дошли сте, мајку вам влашку! Де, уведи их, да се помоле свом српском богу. Бит ће им за душу. Тркни по кључеве, да све мрцине затворимо у цркву.

Уведоше нас у цркву. Било нас је око 160. Закључаше цркву и поставише стражу. Ту је било доста простора и могло се дисати. Били смо сами и тихо смо разговарали. Неки су од нас вртјели главом и говорили, да ће нас побити. Већина се надала, да ћемо на присилан рад. Били смо жедни и гладни. Полијегали смо.

Шкљоцну брава на вратима. Улазе неки Паја Крешталица и Милић:

– Дижи се!

Извршили су попис свих затвореника. Треба, кажу, тај попис, да би се могли распоредити за присилни рад у Лици.

Наде су поновно расле.

Око подне долази неки усташки натпоручник и пита нас, има ли кога, тко је прекрштен. Јавила су се двојица, и њих је натпоручник повео са собом.

– Биће, да ови не морају на присилни рад – тјешили су се неки.

Послије подне опет уђоше неки усташе.

– Тко је Перо Миљевић? Перо се јавио.

– Дедер, голубе, приђи ближе. Шта ти знаш о четницима? Говори све шта знаш.

– Знам, да има попис четника код биљежника – говорио је устрашени Перо.

– А јеси ли ти четник?

– Нисам.

– Ниси, бога ти твога! Ниси четник, је ли, курво влашка! А тко је године 1935. пуцао на Малинца, ха? Мајку ти твоју.

И залети се усташа на Миљевића. Из звоника су донијели дебели конопац и положили Перу на земљу. Тукли су га дуго, док није сав поцрнио. Најприје је викао, касније је само стењао.

И опет одоше.

Пред ноћ су дошли неки усташе:

– Тко има новаца, нека даде, купит ће им се храна.

Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду.

Али нико се није вратио са храном.

У сутон стао је пред црквом камион. Дошао је тихо и, тек кад су се врата отворила, зачуло се зујање мотора. Протрнули смо. Зашто нас у ноћи хоће одвести? Али, прије него што смо се снашли, нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле црквом.

– Палите свијеће!

Људи су ужурбано почели палити свијеће. Око неких свијећа дуго су се престрашени људи бавили. Нису хтјеле горјети. Нисам празновјеран, али сам добро видио, да велике свијеће нису хтјеле да горе. „То је неки знак“, шаптали су старци дрхтавим уснама.

Свјетло дрхтавих свијећа освијетлило је цркву и људе. Сјене су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава. А жртвама су срца тукла, те се чинило, да се у тишини могу надалеко чути.

– Вјерујете ли у нашег поглавника? – заурла један усташа.

– Вјерујемо – чуло се неколико гласова.

– Вичите: „Живио поглавник!“ Неки су викали.

– Јаце, мајку вам српску! Јаце

Одједном запуца карабин преко наших глава.

– Лези – виче један крвник.

Сложисмо се сви, ко један, на црквени под.

– Дижи се! Лези, дижи се, лези Неспретни су се људи дизали и опет падали Тако неколико пута, док није један разбојник рикнуо на усташе:

– Шта се играте, бога вам вашег! Скидај са себе све – окренуо се према нама – одијела, ципеле, све!

Ужурбано су на црквени под падали капути, хлаче. Људи су сјели и почели скидати ципеле. Нико није питао, зашто треба скидати. Сви су радили брзо као у некој грозници, све у страху, да ће бити зло ако не пожуре. Чули су се само уздисаји и убрзано дисање. Срце је тукло ужурбано.

Док смо се свлачили, разбојници су харачили и разбијали по цркви. Кундацима су лупали по олтару, иконе су покидане падале на земљу. Неколико кандила и других ствари бацали су бандити на нас пјенећи се од бијеса и псујући у сав глас.

Присилили су нас да лежимо. Били смо само у кошуљи и гаћама. Као помамни почели су по нама газити, туци нас кундацима и пушчаним цијевима, ударати нас цокулама, гдје стигоше. Настала је заглушна кукњава, плац и запомагање.

– Гдје је Перо Миљевић? – пита неки усташа.

Перо се јавља слабим гласом. Био је већ тешко испребијан и молио је, да га не туку. Опет су га испитивали о четницима.

У руци усташе бљеснуо је нож у освјетљењу црквене свијеће. Застао нам је дах.

Полако се усташа примакао Пери и што би тренуо, забио му нож у врат. Перо паде без ријеци. Крв је шикнула, и чуло се још само кркљање човјека, који је умирао. Виђело се, да је усташа вјешт свом крвавом занату.

Питали су и нас остале, знамо ли шта о четницима. Јавио се неки Стојан Бајић, да ће нешто рећи о четницима. Вјеровао је, јадан, да ће спасити главу.

– Све кажи, бит ћеш пуштен куци – храбре га разбојници.

– Све ћу реци, само ме пустите

Стојан је нешто причао, али није ни доспио своју причу довршити. Заклали су и њега.

Настало је сада свеопште клање. „Кољи, кољи !“ викао је један разбојник.

То се не може описати – застао је на час Љубан прешавши руком преко чела. Као да сада гледам, како људи клече и заклињу усташе, да их поштеде. Али – један дубоки ударац ножем у врат и један закретај налијево – и свршено. Жртва се још покушава придићи, али ударац кундаком у главу довршава крвничко дјело. Неки се отимају, дижу руке на обрану, други чекају на ударац као овце. Једноме је ударац ножем, мјесто у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао, а усташа нагнуо за њим и захватио га ножем пред зидом. Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу, текла према црквеним вратима.

Из почетка заглушна вика помало је јењавала. Али убијање беспомоћних људи трајало је читаву вјечност. Чули су се јауци оних, који су лежали у крви. Нису још сви били мртви.

Гледао сам призор шћућурен уза зид. У куту иза црквеног ормарића била је тама. Завукох се иза ормарића, чекајући да усташе сврше свој посао.

Све је више тишина овладавала црквом. Жртве су лежале поразбацане по читавој просторији. Понеки је још трзао ногом или руком, однекуда се још чуло стењање. Усташе су се одмарали, брисали крваве ножеве и кундаке. Неки су изашли пред цркву.

Једног момента, кад се све смирило, и кад су се разбојници скупили пред вратима, скочих нечујно из свога склоништа и бацих се меду поклане, у млаку још топле крви. За мном је скочио још један, који се био такођер сакрио. Испружили смо се као мртви меду мртвима. Али овај други, који је слиједио мој примјер, зло је свршио: Ушао је усташа, опазио је да се миче и пришао му. Гурнуо га ногом:

– Дижи се! Човјек се дигао.

– Дедер главу на стол!

Зграбио га за косу и притиснуо му главу на стол. Тада је ножем зарезао у врат и наредио јадном човјеку да пјева. Крв је шиктала из врата, а из грла жртве чуло се кркљање.

Други разбојник замахне страховито кундаком: глава је била размрскана, а немоћно тијело клону.

Тројица су се сакрила у олтар. Касније су се попели на звоник. Послије сам сазнао, да су тамо били два дана и двије ноћи и да се никаквим обећањима нису дали склонути да сиђу. Након два дана скинуо их је хицима из пушке усташа Стево Мулац.

Лежим ја тако у локви крви међу побијеним Србима и чекам даљњу судбину. Усташе разговарају о свршеном послу. Хвале се и церекају. Изненада један младић, који је крај мене лежао, диже крваву главу и застење.

– Није готово, мајку вам вашу! Уз псовку прискочи му усташа и убије га. И сада се лупежи досјетише, да би још неко меду нама могао бити жив, и почеше редом туци кундацима по жртвама и забадати ножеве. Добио сам неколико удараца кундаком, али се нисам ни помакао. Један од кољача ударао ножем редом. Приближавао се према мени. Заринуо је нож у тијело покрај мене, а затим клекнуо мени на леђа и ударио у тијело слиједећег. Мене је прескочио. Читаво вријеме није ме напуштало увјерење, да ћу бити спашен.

Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их на камион. Дохватише и мене. Вукли су ме за ноге по каменитом поду. На стубишту ми је глава ударила о камен, но и то сам подносио без знака живота.

Бацише ме на камион, који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима. И даље су усташе слагали своје жртве. Била је већ касна ноћ. Вребао сам прилику, да се извучем, али она се није указала. Како сам лежао наузнак, доживио сам тада још страшнију ствар: на мене положише леш убијеног човјека, а пререзани гркљан покрије ми уста.

Нисам вјеровао, да човјек може у тако кратком року преживјети такве страхоте. Но мени се усјекла тада у мозак мисао, увјерење, да нећу погинути. Можда ме је та сигурност и спасила.

Ево, како је било даље:

Нисмо се далеко возили. Ускоро сам осјетио, да камион иде по неравном тлу. Чуо сам команду:

– Вози ближе јами!

Ту су чекали крвници, који су и овђе, над јамом, обављали свој посао. Велика јама била је већ до половице пуна лешева. Бацали су нас с камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као цјепанице.

Ухватише ме за руке и ноге и заљуљавши ме неколико пута бацише ме у јаму. Пао сам на мекано, на лешеве. Вукли су ме још мало по јами и сложили ме на одређено мјесто. Имао сам срећу, нашао сам се опет при врху.

Читаву сам једну вјечност ту лежао. И даље су стизали камиони, и то са живим људима. Ту, над јамом, тукли су их сјекирама и чекићима по глави и бацали их у јаму. Није ту било много вике и запомагања. У ноћној тишини чули су се највише ударци сјекиром, који пригушени јаук и – усташке псовке. Искрвављена тијела мукло су падала у јаму.

Довели су једну младу жену. Мислим, да је то била учитељица из Бовића. Њу су ту, крај јаме силовали и затим је убили из карабина.

Касно у ноћи био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по лешевима тражили прстење и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја ја мајица. Почео ме натезати и превртати, да ми је скине. Соптао је, мучио се и коначно је скинуо. Није примијетио, да сам жив.

Постало ми је још хладније и дрхтао сам. Плашио сам се, да усташе не запазе дрхтање.

Над јамом су усташе гледале своје жртве. Нека жртва још се мицала. Запраштали су карабини и револвери по јами. Тада сам био рањен у ногу.

И коначно све се смирило. Крвници су се окупили подалеко од јаме око фењера разговарајући о својим подвизима. Скоро потпуна тама овладала је јамом и околицом. Почео сам се припремати на бијег.

Испитујући погледом околину и придигавши се малко, одједном запазих да се међу лешевима диже једна приказа. Допузала је до мене.

– Јеси ли жив? – питао је шапатом човјек. Шутио сам и нисам ни овој преживјелој жртви хтио признати да сам жив. Али човјек ме је гуркао и шаптао ми, да треба бјежати.

Споразумјели смо се и договорили.

Усташе су били забављени својим причама и били су подаље. Околина јаме била је у тами.

Извукли смо се нечујно један за другим према једној живици. Пекла ме је рана на нози, али могао сам ходати. Удаљавали смо се све више од свјетла фењера. Гласови кољача све су се више губили у тами. Растао сам се од мог сапатника и кренули смо сваки на своју страну.

Нисам знао, гдје се налазим, и лутао сам наоколо насумице, у жељи да што даље одем од јаме. Но како сам се запрепастио, кад сам се, након лутања од преко једног сата, опет нашао у близини јаме! Као помаман окренуо сам натраг главом без обзира. У ушима су ми оџвањали пијани гласови усташких кољача.

Долутао сам напокон до Мајских Пољана. Сакрио сам се ту код ујака Павла Лончара, гђе сам живио шест мјесеци.

Ја сам једини остао жив из оне јаме. Мог друга, који се заједно са мном извукао из јаме, усташе су врло брзо ухватили и убили.“

„ПРОСВЈЕТА – Загреб, број 584-5, јули-август 1969.

krajinaforce.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here