Освета Влада Дракула Султану Мехмеду II, освајачу Цариграда

Поделите:

ОЛЕГ ВАЛЕЦКИ

ВЛАД ТРЕЋИ ДРАКУЛ И СУЛТАН МЕХМЕД ДРУГИ

Византија је средином 15. века, ограничена територијама Константинопоља, Пелопонеским и Атичким полуострвима, а такође и са неколико острва у Мраморном и Јадранском мору, и даље представљала озбиљну препреку за Турке. Наравно, она је била опасна за Турке не сама по себи, већ као сила која би могла да одвуче део снага Турака у рату против много моћнијих непријатеља као што су то били Мађари, Ђеновљани, Венецијанци, Власи, Пољаци и Аустријанци, који су тада били у стању да потпуно униште турске снаге на Балкану. Тек после пораза крсташа у Варни 1444. године, Турци су напали Мореју 1446. године, опустошили је и заробили шездесет хиљада Грка…

vlad drakul mapa

Пад Константинопоља 1453. године проузроковао је те године пад осталих млетачких и византијских приморских градова Причерноморја, затим су 1462. године пале Босна и Влашка, 1464. Мореја, 1474. Албанија, 1477. Венеција, и 1481. Отранто.

Све су то биле карике у једном ратном походу који је трајао педесет година и очигледно је да су Турци савлађивали жестоке отпоре локалних хришћана.

Овај рат није био због било каквих политичких интереса, јер ни Влашка, ни Мађарска, ни Пољска, ни Венеција нису имале амбиције да граде велике империје на рачун освајања у Азији.

Овај рат је био због тога што је судбина Константинопоља била религиозно питање – то јест, истинитости ислама као религије.

Политички обрачун тадашње Европе довео је до тога да су европске државе губиле у 15. веку од Турака, захваљујући чему су они добијали наоружање и муницију, купујући их од тих истих Ђеновљана и Венецијанаца који су успешно користили превелики рационализам пољских и мађарских краљева, не много заинтересованих за заштиту „шизматика“ Грка, а заједно са њима ни за такве исте „шизматике“ Србе, Бугаре и Влахе.

Притом православни нису били узрок томе, јер Флорентинска унија, усвојена 1439. године, мало је шта дала Константинопољу, јер ниједна држава Европе није стала у његову одбрану.

Константинопољ је остао последња препрека за поход Турака у Европу.

vlad drakul mapa1

План Константинопоља

За заштиту Константинопоља стигло је само до две хиљаде добровољаца, чију је главнину, седам стотина људи, сакупио чувени ђеновски ратник и војсковођа Ђовани Ђустинијани Лонго . (Роџер Кроули, Константинопољ, последња опсада, 1453, Москва, Издаваштво Аct. 2008.).

Придружио се и нешто мањи одред ђеновске браће Антонио, Паоло и Трајло Бокјарди, и два одреда из Шпаније – један из Каталоније, а други из Кастиље (под вођством Франциска де Толеда).

У одбрани града учествовало је неколико венецијанских и ђеновских бродова, још и одред из мале ђеновске колоније Галате са друге стране залива Златни рог, свих странаца је било око три хиљаде.

Ентузијазам Турака је често преувеличаван, што потврђује и хроника Георгија Сфранцеса: „У Константинопољу је било око осам хиљада бранилаца, док су Турци имали од сто шестдесет до четири стотине хиљада људи“.

Освајали су град од 2. априла до 29. маја, што говори о томе да Турци нису били баш толико самопрегорни у освајању овог града.

Изненађује константно напомињање Британца Кроулија о толеранцији Турака, иако су према хроникама тих година Турци, због страха од смрти, сатерали хиљаде хришћана из освојених земаља под зидове града и присилили их да изливају топове од црквених звона.

vlad drakul3

Опсада Константинопоља

Константин XII Палеолог, као резултат Флорентинске уније, био је суочен са неповерењем према Грцима које је предводио Лука Нотарас и због тога се морао више ослањати на Италијане.

Са почетком опсаде, редови бранитеља су се консолидовали, а у одбрани града већ је учествовало и цивилно становништво.

Само четири ђеновска брода су успела да се пробију кроз строј турске флоте 20. априла у заливу Златни рог.

Неколико напада турских трупа одбијено је са великим губицима за Турке. Упркос чињеници да је артиљерија Турака, створена уз помоћ Мађара Урбана, под командом немачких артиљераца, срушила низ делова зидина, браниоци града су успели да га затворе земљаним насипом и оградама од прућа.

Крајем маја у турским трупама почиње да расте неповерење у снагу султана и појавиле су се гласине о приближавању Мађара Јаноша Хуњадија ка Константинопољу. Можда би његов долазак и довео до пораза Турака. Али 29. маја султан је бацио у борбу последње резерве гарде.

Мађарско појачање није стигло, а неминовни пораз Турака претворио се у њихов тријумф.

Изненађујућа је лакоћа са којом британски историчари оправдавају очигледно морално чудовиште султана Мурата, оца Мехмеда Другог, који је чак унео у закон неопходност султана да убије своју браћу уз одобрење исламских правника тог времена.

У књизи Роџера Кроулија невероватан пасус описује отимање посаде млетачког брода Антонија Рица, од стране Турака у новембру 1452. године, на којем су сви чланови посаде погубљени, а малолетног Рицовог сина, султан је узео у свој харем.

Кроули такође наводи примере из хронике Георгија Сфранцеса, службеника цара Константина XII Палеолога, чији су малолетни син и ћерка одведени у султанов харем, а потом је син био убијен а ћерка у четрнаестој години умрла од венеричне болести.

У истој књизи се наводи сведочење из хронике Грка Дуке, где је султан Мехмед Други, напивши се вина (сам Мехмед исламске законе није признавао), тражио да му константинопољски велможа Лука Нотарас да свог младог сина за сексуално задовољство, а када је овај то одбио, наредио је да му одсеку главу.

Кроули не види сав ужас датих доказа и злочинство Мехмеда, а диви се чињеници да Османлије у почетку нису присиљавале Хришћане да напусте своју веру. Одушевљен је дисциплином султанске војске и величином његових политичких планова. Заиста, неопходно је изгубити свако морално осећање које разликује цивилизованог човека од варвара, да би назвали Султана Мехмеда наследником идеја Рима, што је исто као и називање савремених сатаниста настављачима дела Православне Цркве.

Већ сам факат нечовечности са којом су Турци бацали у ропство становништво Константинопоља, упадајући у цркву Свете Софије, заробљавајући мушкарце, жене и децу, требало је да примора хришћане да се ослободе свих моралних ограничења по питању Турака.

У исто време, „Магловити Албион“ (Енглеска, прим.прев.), толико благонаклон према Османлијама и њиховим султанима, што је заправо добро познато, практично је све њихове непријатеље приказивао у „црном светлу“, као што су данас у САД-у прихваћени „лоши момци“.

vlad drakul5

Пример овога је Влад Дракул, витез „Реда Змаја“ и стога познат као Дракула.

Сада људи суде о његовој фигури по продукцији Холивуда, тој творевини умова малоруских паланки, којој треба признати да је веома успешна у остваривању постављеног јој циља.

Практично сви сценаристи филмова о Дракули су руковођени творевином Брема Стокера, човека са математичким образовањем на Тринити колеџу и са искуством новинара, али не и историчара, а такође, колико је познато, чланом масонске ложе.

Заправо, у суштини маштовити Стокеров роман „Дракула“ заснован је на разним клеветничким обманама против Влада Трећег, од стране разних Владових непријатеља, али до сада се у историјским радовима не наводе ни имена ни број жртава које је наводно мучио Дракул.

Једино што је сигурно познато јесте да су, после херојског напада 17. јуна 1462. године седам хиљада војника Влада Дракула на логор до тада непобедивог султана Мехмеда II, чија је војска достизала број од од сто до сто двадесет хиљада људи, заробљени Турци били набијани на колац.vlad drakul53

Ноћни напад Влада Дракула на турски логор

Према енглеском историчару Роџеру Кроулију, тада је Влад Цепеш (Дракул) набио на колац двадесет и пет хиљада Турака који су били под вођством адмирала султана Мехмеда II, Хамзој Беема.

У суштини, то је био потпуни пораз османске војске, који још увек не признаје такозвана „званична историја“, иако је број заробљених Турака, према војној логици, био ништа мањи од броја убијених Турака, а војска која је изгубила убијених и заробљених најмање половину свог броја и оставила бојно поље противнику, сматрала се уништеном.

При том, данас се заборавља да у то време појам „националних интереса“ још није постојао, а Влад Дракул је ишао, заправо у „крсташки поход“ да ослободи поробљене православне хришћане и да се освети за опљачкани Цариград, за чије се становништво показало да су у положају робова „османских дивљака“ .

То је било, сагласно погледима тих година, савршено праведна одмазда за пљачку Константинопоља од стране Турака. Говорити о томе да су Турци наводно само усвојили окрутност Европљана, значи или не знати или свесно мењати природу исламског морала и закона који се нису променили до данашњег дана. Дивити се Мехмеду, који се, чак и за исламски свет, одликује неморалом – виши је степен цинизма.

vlad drakul6

Судбина турских заробљеника.

Можда се, са добрим разлогом, треба дивити подвигу некаквог вође канибалског племена из Папуа Нове Гвинеје, или херојском делу неког од азијских војсковођа, они бар нису развраћали покорене својим насилним неморалом, већ су их једноставно јели или скидали са њих кожу или главу .

Међутим, у савременом друштву, само је Мехмед II, кроз разне турске телевизијске серије – објекат дивљења, а његов заробљеник и истовремено његов победник – Влад Дракул – је симбол зла.

vlad drakul7

Улазак Мехмеда II у Константинопољ

При том је Влад, заједно са својим млађим братом Радуом, од 1444. до 1448. године био талац Султана Мурата II, и заправо је имао потпуни разлог да се освети сину Султана Мурата II – Мехмеду Другом који је, по римском историчару Лаонику Халкокондилу, злостављао његовог брата Радуа.

Све у свему, и сам Мехмед Други и сва његова војска и све његове слуге заједно, заслужили су оно шта је Влад Дракул урадио са заробљеним Турцима 17. јуна 1462. године.

vlad drakul9

Извор: http://ruskline.ru/opp/2018/aprel/30/vlad_tretij_drakul_i_sultan_mehmed_vtoroj/&?print=y

Са руског: Радмила Благојевић, Православна породица, мај 2018.

Поделите:

2 Коментари

  1. nije Vlad Tepeš samo turke nabijao na kolac već i Vlaške knezove koji su se bili poklonili turcima……
    kod njega nije bilo vazala ni vazalnih ugovora sa turcima…..
    koji knez potpiše izdaju i prizna da plaća porez i desetak Sultanu još isto veče je završio naboden na kolac zajedno sa svojom svitom…..
    biti vazal kao Marko Kraljević iz Skoplja tačnije Marko Mrnjavčević kod Vlada Tepeša nije bilo ni malo prijatno zanimanje…..ne verujem da bi ga Vlad ostavio na miru kad bi saznao da se prodao turcima?????
    sve napade je vršio noću,silovito,pod svetlom konjanika sa bakljama…..
    opkolio bi selo,saterao seljane u jedan krug zajedno sa izdajicama knezovima i jednog po jednog nabijao na kolac……
    ujutro kad osvane dan samo su se čuli jauci i jecaji umirući izdajnika nekad i više dana jer smrt na kocu je dugotrajna i spora agonija..
    a ako neko i pokuša da skine nekog sa koca da ga spase ovaj bi ubrzo umro od krvavarenja ako se pre toga već nije onesvestio..
    njegova taktika je bila suviše brutalna i nije dala neke velike rezultate u borbi protiv nadiruće turske imperije koja je po svojim zakonima bila daleko liberalnija pa se narod ipak više okretao vazalima i ako vazalni odnos sam po sebi je značio dugotrajno robstvo i izgladnelost ali ipak nekakvu šansu za biološki opstanak nacije…..
    turci su to znali pa su u pojedinim oblastima gde su uveli svoju upravu stanovništvu davali određene povlastice koje su narod privlačile osvajačima na štetu drakonski rešenja od strane nepokoreni knezova….
    protiv poreske politike sultana Vlad Tepeš nije imao adekvatno rešenje tačnije tu se njegov princip nabijanja seljana na kolac pokazao kao potpuni promašaj,totalni fijasko….

  2. državni prihodi su se iz godine u godinu smanjivali,budžet je spao samo na golo održavanje u životu malobrojne vojske,praktično preživljavanje…..
    pa se u zadnjim godinama svoje vladavine povukao u visoke Transilvanske planine pokušavajući da održi koliko toliko dobre odnose sa susedima koji su svi manje ili više bili prihvatili Sultana kao vlast iz Carigrada ne omiljenu ali nužno zlo koje se diplomatski ili vojno moralo poštovati…..
    čak su ga u poslednjim godinama života bili napustili i najodaniji sledbenici u koje se mogao životom zakleti da ga neće napustiti a i zapadni saveznici su svoje donacije bili smanjili da su ga praktično doveli u situaciju bezizlaznu finansijski totalno inferiornu od zajmova i dugovanja zelenašima u međuvremenu izraslim u moćne činioce rata i mira na Balkanu a na sigurnoj udaljenosti da im profit i interes pomute sva diplomatska obećanja..

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here