PISMA SRPSKIH KONZULA IZ PRIŠTINE: Odmazda na Ramazan 1899. godine.

Podelite:

Stari Mitrovčani dugo su pamtili turski praznik Ramazan 1899. godine. Čaršija je noću bila jako osvetljena i dućani otvoreni.

Četiri mladića, koji su pravili nekakav karneval, bili cy maskirani, pa krenu sokakom kod komšije. U tome ih sretne turska patrola, koju je vodio kaplar Mehmed Onbaša, pa iako ih je poznavao, odvede ih kod kajmakama (upravitelj grada). Istog časa Ombaša izađe i počne buniti Turke po čaršiji lažnim rečima, da je našao preobučene ljude iz Srbije, koji su doneli bombe da bace u neku džamiju i varoš spale. Drugima je govorio, da je uhvatio Srbe obučene u ženske feredže, pa da su ulazili u hareme i plašili bule. Turci odmah dohvate puške i jurnu prema kajmakamatu (upravi grada). Troica od onih mladića pobegnu na sprat, a četvrti –Gligorije Kostić – sakrije se pod kanabe. Kad Turci upadnu, zlikovac Isija Ferat Agić primeti Gligorija i ubije ga; zatim nastavi da traži i drugu trojicu. Ali njih je kajmakam zaštitio, preobukao u drugo odelo i sklonio kod vojske.
Bilo je to kpajem meseca janyapa. Cytpadan y varoš je došlo oko 4.000 naoružanih Arbanasa. Srbima je pretio pokolj. U međuvremenu hitno je iz Skoplja došao valija sa dva bataljona vojske. On pozove arbanaške starešine i kaže im da oni tu nemaju posla, jer ako oni mladići budu krivi, odgovaraće pred sudom. Nakon dva dana valija se vrati u Skoplje, a Srbe u Mitrovici ostavi u amanet (besu) Arbanasu Isi Boljetincu.
Isa Boljetinac (prvi z desna), sa 14 godina se pridružio Prizrenskoj ligi.

Vest o mogućem pokolju Srba u Mitrovici i pogibija jednog dobrog i poštenog Srbina iz sela Čaglavice, munjevito se pronela Kosovom. Izveštena je srpska vlada i njen poslanik u Carigradu Stojan Novaković. Zavladala je teška atmosfera. Srbi nisu izlazili iz kuća. U Prištini, Gnjilanu, Mitrovici pripremani su telegrami turskom caru – sultanu. I, upućeni su.“ A po haremima bule su sa uzdahom govorile „da mira nema dok Srbi ne dođu da uvedu red“.

I u ovom delu primećujemo neke zapanjujuće sličnosti. lažima da su Srbi nameravali da izazovu opasnost, na njih je navučen gnev i počela su ubistva. Ubrzo je i vest o ubistvu “jednog dobrog i poštenog Srbina u selu Čaglavica” izazvala nemir. Može se pretpostaviti da je ubistvo Srbina u Čaglavici “odgovor” na lažnu vest o srpskim “napadačima”. Upravo isto dogodilo se marta 2004. godine. Lažnim vestima u tome da su Srbi krivi za davljenje albanskih dečaka u Ibru, na hiljade Albanaca se diglo na noge polazeći u opštu kaznenu ekspediciju. Prva srpska žrtva i te 2004. godine, pala je upravo u Čaglavici. U bombaškom napadu iz automobila ranjen je jedan mlađi, po svemu se može reći “dobar i pošteni Srbin”. Ubrzo su sve srpske sredine napadnute i “Zavladala je teška atmosfera. Srbi nisu izlazili iz kuća.” Međutim, ovaj put su se na terenu nalazili bataljoni stranih vojnika ali umesto pomoći ugroženim Srbima, najčešće su pomagali baš albanske zlikovce.

Jedan od uništenih srpskih domova nakon pogroma marta 2004. godine

“Nešto docnije, ali iste godine, dogodio se težak požar u selu Veriću, u pećkoj nahiji. Izgorelo je celo selo od deset srpskih domova, sa 106 drugih raznih zgrada i ostalo bez krova nad glavom 115 duša. U ovom selu živeli su i imali svoju kulu Arbanasi Fetah, Sulja i Maksut – Fetaovići, koji su vršili mnoga nasilja nad Srbima u Veriću, da bi im oduzeli seoski pašnjak. Međutim, Srbi u tom selu bili su čipčije drugog Arbanasa Sejdi Sake. Ovaj Sejdija zapadne jednog dana u zasedu, u nameri da ubije Fetaha. Ali ga ne usmrti već samo rani.

Da bi se osvetio Sejdiji brat Fetahov Maksut zapali kuću Sejdinog čipčije Jovana Vidića. U taj mah dva brata – Suljo i Fetah – ospu paljbu na ljude koji su pošli da gase vatru. Uplašena čeljad se razbegnu iz sela, a plamen nošen vetrom, zahvati sve zgrade, te sve izgori: kuće, posuđe, posteljina i ostalo. Bez čobana, ostane u životu 135 grla govedi, 328 ovaca i 14 konja.

Agalari (prvaci) arbanaški iz Peći – Mula Zeka i Zejnel beg Mahmudbegović – obaveste o ovom slučaju valiju skopskog. Valija je s vojskom došao u Peć, pohvatao neke arbanaške zlikovce i porušio devet njihovih kula. A pogorelci Srbi, bez lične i imovinske zaštite i bez nadoknade štete, odselili su se u Srbiju.“

Bez obzira na “kažnjavanje krivaca”, koje danas predstavlja apsolutno nepostojeću praksu, Srbi su oduvek ostajali bez ikakve nadoknade štete i kao takvi, na najsuroviji način suočeni sa “mogućnostima” života na Kosovu i Metohiji, selili se ka centralnoj Srbiji. Teško je oteti se sumnji da se danas ne primenjuje identičan metod u proterivanju Srba koj ise, eto, vekovima unazad pokazuje kao najefikasniji.

 

KM novine

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here