Слободан Осмокровић: Осврт на карактеристике Устава из доба Kнежевине и Kраљевине Србије

Поделите:

Размишљајући о чему бих писао, а од мноштва разних тема и садржаја, одлучио сам, да се осврнем на Уставе из периода историје Србије, закључно са уставима пре настанка друге југословенске државе. То је период од неких сто година, а основне карактеристике устава по годинама изгледају овако.

1) Устав из 1835. године – „Сретењски“ –

Први српски устав, Сретењски донет је у околностима извесности буне старешина и народа против Милошеве власти. Проценивши да није време за сукоб са старешинама и народом, Милош обећава устав и исти се доноси. Устав је био последња реч либерализма и демократије онога доба, израђен по савременим узорима. Био је то акт испред свога времена, егзистирајући само шест недеља. Сретењски устав иако прекратког века, оставио је дубоког трага обзиром да је Србија закорачила у европске уставне токове.
Устав није поштено ни заживео а већ је био суспендован.

2) Устав из 1838. године – „Турски“ –

За три деценије трајања устава Србија је формирала државну администрацију, организовала судство одвојивши га од управе и на тај начин ударила темеље модерној владавини. Под Уставом се доносе закони који замењују акт самовоље кнеза и сама идеја законитости почиње да продире, супротстављајући се кнежевој самовољи. Иако је био недоречен, устав се показао као погодан основ за успостављање трајније организације власти и механизама уставности. Турски устав је политичким механизмом укинуо апсолутизам (Милошев) и скромније него претходник, али ипак штитио грађанска права појединаца.

3) Устав из 1869. године – „Намеснички“ –

Овај Устав имао је дуг, буран политички живот променљиве среће. Укидан и оживљаван, овај Устав је први који је Србија самостално донела. У његовој изради учествовало је Намесништво, Уставни „светоникољски“ одбор, неколико чланова владе, а понајвише намесник Јован Ристић, да би га коначно донела Велика народна скупштина која је заседала у Kрагујевцу од 10-29.јуна 1869. године. Ипак, за овај Устав, може се рећи да је донешен у условима где је друштво било политички диференцирано, те су настали компромиси између тежњи владара и осталих политичких чиниоца. Намесничким уставом није била задовољна ни грађанска десница, конзервативци и кругови око двора, али ни грађанска либерална левица. Иако немодеран по савременим критеријумима, Намеснички устав је имао свој неоспорно велики значај за развој парламентарног живота у Србији.

4) Устав из 1888. године – „Радикалски“ –

Сматран је победом српских радикала над краљем Миланом, одлучним притивником парламентаризма. Тај Устав који је био највиши домет уставности Србије XИX века, донео је у најчистијој форми поделу државне власти па и парламентаризам. Скупштина добија право законодавне иницијативе, али и даље остаје јака монархова власт, задржавши је даље од апсолутистичког карактера. Поред одлика парламентаризма, вредности Устава огледају се у питању права и слобода грађана, локалне самоуправе, чиме носи заслужени епитет једног од најнапреднијих грађанских устава Европе тога доба. Овако модеран, демократски Устав није трпео оне који то нису – тако је краљ Милан, после два месеца абдицирао…

 

Слободан Осмокровић, Видовдан

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here