Стаљин, Мусолини и Тито о Косову

Поделите:

ИСТОМИШЉЕНИЦИ Милан Стојадиновић и гроф Ћано на београдској железничкој станици / Фото Архив „Борба“

Какви су били Српско-албански односи пре и после Другог светског рата. Кардељ у Москви о плану уступања српске покрајине Албанији

Свенационални дијалог о Косову и Метохији, којим се покушава да се дође до одговора да ли је могуће наћи неко, сад већ закаснело, компромисно решење за ову нашу јужну покрајину, можда је још један пригодан тренутак да завиримо у архиве и прелистамо мање познату историјску грађу. У њој су сведочења о томе како се гледало на овај болни проблем Србије и како се покушавало да се он реши у Краљевини и Титовој Југославији.

Јануар је 1939. године. Иво Андрић је заменик министра иностраних послова. Пошто је Милан Стојадиновић истовремено председник Владе и министар иностраних послова, Андрић је, као дипломата од каријере, био први човек Министарства.

Тих дана гроф Галеацо Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова, посетио је Југославију. У сусретима с Миланом Стојадиновићем вођени су званични и незванични разговори у Београду и Бељу. На тапету су била многа питања из односа двеју земаља. У Бељу, Стојадиновић и Ћано ће водити тајне преговоре, а Мусолинијев зет је понудио поделу Албаније (тај предлог кнез Павле ће доцније одбити). За ту пригоду, на Стојадиновићев захтев, сачињен је службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарству. Аутор је наш једини нобеловац Иво Андрић. На првој страни тог подсетника, који се налази у Архиву Србије и има 20.734 словна знака, пише: „Реферат г. Андрића 30. I. 1939.“

У том документу, који се бави хронологијом историјских прилика и односа, Андрић пише: „При процени целог овога питања (подела Албаније), треба имати у виду да на сваки начин морамо гледати да избегнемо било отворен, било прикривен сукоб са Италијом. Исто тако треба избећи и то да Италија сама окупира целу Арбанију и да нас угрози на врло осетљивим местима, према Боки Которској и према Космету…“

ОБЕЛОДАЊЕНА 1977.

Студија Иве Андрића, нашег јединог нобеловца, о албанском питању, први пут је обелодањена 1977. године у загребачком „Часопису за сувремену повијест“. Непосредно после тога стигао је захтев Албанаца са Косова и Метохије да се Андрићева дела избришу из програма за наставу књижевности.

„Поделом Арбаније“ – пише даље Андрић – „нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.000-300.000 Арбанаса, али су они већином католици, чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.“

У закључку се каже: „Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза северне и јужне Србије са Јадраном“, писао је Андрић.

У архивској збирци докумената кнеза Павла из Колумбија универзитета, до које смо дошли уз велику помоћ и подршку историчара и књижевника Миодрага Јанковића, могу да се пронађу писани трагови о напорима кнеза Павла усмерени ка једном циљу – сачувати земљу од ратних страхота. Једно од решења проблема – како избећи рат а да се избегне непосредни савез са Хитлером и не приступити Тројном пакту – била је иницијатива из Рима, да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству са Италијом. Вођа италијанских фашиста хтео је по сваку цену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био председник Владе.

Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године. Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало уверење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.

ДИПЛОМАТА Иво Андрић у Берлину / Фото Архив "Борба"
ДИПЛОМАТА Иво Андрић у Берлину / Фото Архив „Борба“

Специјални изасланик први пут се сусрео само са грофом Ћаном, а други пут и са Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију, и дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:

– Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата, и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав… – рекао је Мусолини.

Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писменој форми у којој Мусолини дословце пише кнезу намеснику:

– Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море – излазак на Егејско море, и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун – писао је Мусолини.

– Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији… – пише Мусолини.

Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију, наводећи да он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун. Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Уместо савеза са Италијом, влада Цветковић-Мачек почела је преговоре с Немачком о приступању Тројном пакту.

ДОГОВОР Енвер Хоџа и Јосип Броз
ДОГОВОР Енвер Хоџа и Јосип Броз

Заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неколико година је публикован „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. У овом издању објављено је неколико стотина, нашим истраживачима углавном недоступних докумената, који откривају нову димензију сложених односа између две бивше земље. Публикована документа омогућавају и објективно сагледавање не само комплексних односа СФРЈ и СССР, већ и многа унутрашња питања у Југославији и планове Титовог режима, нарочито око судбине Косова, најболније тачке Србије.

Посебну пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином и Вјачеславом Молотовом, Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић. Састанак је углавном био посвећен привредној сарадњи, али је Стаљин у једном тренутку показао интересовање за број Словенаца, Срба, Македонаца и Црногораца у Југославији. На дневни ред су дошли и Албанци:

Стаљин: – А како иде са Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?

Кардељ: – То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.

Стаљин: – Каквог су порекла Албанци?

Кардељ: – Они су потомци Илира.

Стаљин: – Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.

Кардељ: – Да, то је тачно.

Стаљин: – Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.

Поповић: – Али су врло храбри и верни.

Стаљин: – Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.

Кардељ: – Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.

Стаљин: – Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?

Кардељ: – За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.

Стаљин: – Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?

Кардељ: – И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.

Поповић: – Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.

Стаљин: – Која је вера у Албанији највише заступљена?

Симић: – Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.

Енвер Хоџа је у својим „сабраним делима“ објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије, пошто мало примири српске националисте“. Југословенски дипломата Јосип Ђерђа, који је од 1945. до 1948. године био амбасадор у Тирани и преводилац приликом разговара Тита и Хоџе, пред смрт 1990. године потврдио је да је тврдња првог човека Албаније била тачна.

По свему судећи, предаја Косова Албанији није се тих година десила захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албанија.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Поделите:

2 Коментари

  1. ТЕШКО ЈЕ ДАТИ НЕКОМЕ НЕШТО АКО ТИ ТО ОТИМА И АКО ТИ У ТОМ ОТИМАЊУ ТВОЈЕ ЉУДЕ УБИЈА

    Најтеже је дати нешто своје некоме који то хоће на све начине, па и силом да ти отме. Кад нас неко за нешто најуљудније замоли, без покушаја да нам отме и да нам у томе отимању није никога убио, тада се лакше за поклон одлучимо. Овако, не може се територија никако передати. Може се само насилно присвојити, окупирати, па то поново ослобађати и тако све у кругу страхота, неправде и смрти живети и умирати…

  2. Како су белосветске пропалице, крдо Кумуниста крчмили Српске светиње.

    Оно што Мусолуни није смео ни да изговори, то је комунистичка багра крчмила (Стаљин, Броз, Кардељ, Евнер Хођа, Миладин Поповић).

    Причамо о Апелу за спас Светог Косова а чувамо аветињски гроб Српског Сатрапа на Дедињу.
    Уместо да унука Бронзаног Вампира, пропалог кафеђију, најуримо из државе, шок Даћи га држи као посланика Социјалистичке странке у парламенту Србије. Добро кад није и Павелићеву унуку увео у парламент.

    Не знам чиме је Миладин Поповић задужио Србију па да има своју улицу у Београду. Ваљда му је највећа заслуга што је помагао Кардељу и Бронзаном Сатрапу да предају Косово Шиптарима.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here