Све свађе Србије и Црне Горе

Поделите:

Који су Вековни неспоразуми и размимоилажења двеју братских држава. Иако се грађани мешају и орођавају, вео неспоразума лебди над њима

ДРАМА која је настала после избора у Црној Гори, у којима ће Србија, по ко зна који пут, бити у епицентру догађања, није ништа ново. Неспоразума, трвења, размимоилажења, отворених сукоба, подметања, оптуживања између Србије и Црне Горе било је одвајкада. Није ништа почело од Мила и Слобе, ни од Тита и Ранковића и Блажа Јовановића, ни краља Александра Крађорђевића, његовог деде краља Николе Петровића, Обреновића…

Све је заправо почело још од времена када није ни постојала свест о националној припадности, када је у првом плану била искључиво борба за превласт, тамо негде од средине 11. века, у време Зете и Рашке. Када је на власт дошао Стефан Немања, Зета, као самостална држава, потпуно је нестала. Али борбе, вођене између Зете и Рашке, нису престале. Кад је Немањин старији син, Вукан, добио Зету на управу, а млађи, Стефан, Рашку, између ове две српске земље поново је дошло до борбе. Вукан се дигао на Стефана, уз помоћ папе у Риму и Мађара. За овај сукоб историчар Владимир Ћоровић тврди да је био један од најранијих и најдужих грађанских ратова међу Србима уопште.

И без обзира на то колико су се житељи са ових простора, у сталним балканским миграцијама, мешали, саживљавали, орођавали, помагали једни другима, генетски вео неспоразума лебдеће над црногорским брдима и валовитом Шумадијом.

У 19. веку, када и Србија и Црна Гора добијају обрисе модерних држава, тај латентни сукоб добиће само “нову храну”.

ТАЧНО је да је кнез Данило, крштен као Зеко, писао кнезу Михаилу Обреновићу, “да би био најсрећнији кад би видео Српство уједињено, под његовим скиптром, и да би му држао стражу, пред двором…”.

Тачно је 5. октобра 1866. године закључен уговор између Србије и Црне Горе и ударен, како је то написао Дуро Јелинић у књизи “Нова Србија и Југославија”, “чврст темељ не само за заједнички рад Србије и Црне Горе на ослобођењу српског народа, већ и за јединство будуће српске државе. Књаз Никола беше се овим уговором обавезао, да у корист српскога идеала абдицира на свој престо” и да омогући стварање једне европске државе. Као компензацију за одрицање на свој суверенитет имао је да и убудуће носи титулу српског принца, и да као такав прима од Србије годишњу апанажу од 20.000 дуката.

Крунисање краља Петра Карађорђевића

Ко је био кривац? На Цетињу се углас тврдило да је то двор у Србији, а у Београду да је то књаз Никола! Намах су се заборавили односи Илије Гарашанина и Петра II Петровића Његоша и одлука српске владе о сталној помоћи најпре од 1.000, а потом од 3.000 дуката. Основни камен спотицања у историјском развоју односа ових држава је само један – која ће династија понети барјак уједињења српског народа. И Петровићи и Обреновићи су били убеђени да то припада управо њима. А ту су били и Карађођевићи који су из прикрајка чекали своју шансу.

НА ЦЕТИЊУ су тврдили да се државници у Србији служе свим средствима да династију Петровића и Црну Гору омаловаже, да јој не допуштају да се увећа. Гавро Вуковић, министар књаза Николе, у Мемоарима пише: “Србијански агенти крстарили су свуд унаоколо наших граница, да маме и мите народ да не гледа на Црну Гору, већ да тражи помоћ и себи спас у Србији…”

Књаз Никола је од устоличења Милана Обреновића био опседнут да дође на српски престо у Београд. Али начин како је он хтео да оствари овај циљ није био ни његовим савременицима лако разумљив. Удаја његове најстарије ћерке, Зорке, за Петра Карађорђевића, можда је најбољи пример.Николина идеја је била да за кума позове владара Србије, краља Милана Обреновића.

Удајом ћерке за једног од претендената на српску круну није постигао ништа. Није успео да будућег краља Србије придобије и само је погоршао односе са Србијом. Није му успео опокушај да ћерку Ксенију уда за Александра Обреновића, ма колико су га у томе подржавали Руси.

ВРХУНАЦ сукоба са зетом Петром настао је 1885. у време српско-бугарског рата. Тада се на Цетињу десило нешто невероватно. Тада су Никола и сви његови главари, изузев Гавра Вуковића, били на страни Бугарске, прижељкујући њену победу.

– Петар Карађорђевић је хтео да са добровољцима крене у помоћ српској војсци, али Никола није дозволио…- записао је историчар Васа Казамировић. – Петар Карађорђевић је сматрао да је једини позван да заузме место на српском престолу. У том смислу он је учио и своју децу, његов првенац Ђорђе је на Цетињу, као деран, стално понављао црногорским главарима да је његов отац “прави краљ Срба” и да је њему дужан да се покорава и сам књаз Никола.

По доласку Петра Карађорђевића на престо, зет и таст постају главна сметња покушајима да дође до каквог-таквог уједињења. Од четири покушаја да се направи унија ових земаља, није успео ниједан. Последњу реч у одбијању имао је увек и искључиво краљ Никола. Последњи предлог за уједињење који је поднео председник црногорске владе Андрија Радовић и који је предвиђао да се мушки потомци и једне и дуге династије наизменично смењују на престолу српско-црногорске државе, краљ Никола није прихватио и рекао да уједињења не може бити до истребљења једне куће.

Краљ Никола са синовима и унуком, регентом Александром

У АУСТРИЈСКИМ архивима има много оптужујућих докумената везаних за понашање краља Николе и његових синова у току Великог рата. Тако је главар Петровић, напуштајући Цетиње, наредио да се у његовом радном кабинету на видном месту постави портрет аустријског цара, да би и тиме доказао да његова династија није непријатељ Двојне монархије. Помиње се и да је краљ Никола 13. јануара 1916. године упутио писмо аустријском цару, молећи га за “частан мир”, а да је четири дана потом, 17. јануара, понудио “безусловну капитулацију”, до чега је и дошло шест дана доцније.

До уједињења ће коначно доћи 26. новембра 1918, одлуком Велике народне скупштине у Подгорици. Сам овај чин у историографији биће тумачен на разне начине: као окупација Црне Горе од стране Србије, као безусловно уједињење, али и као добровољно сједињење двеју самосталних држава. Таква објашњења су, нажалост, последица завађених политичких снага и наравно пре свега династија. То ће у јануару 1919, у другом месецу постојања Југославије, довести до такозване Божићне побуне. Највише побуњеника било је у Старој Црној Гори. У питању је било неколико хиљада људи. Опкољено је тада више градова – Цетиње, Никшић, Ријека Црнојевића, Вирпазар…

ПОСЛЕ осамостаљења Црне Горе на јавној сцени ће се појавити плејада самозваних интелектуалаца који ће сва зла овога света видети само у Србији и Србијанцима. Попут Секуле Дрљевића, они по Подгорици говоре да су Србијанци људски деформисани, неспособни “за правду, хуманост, смисао за државу”. Они ће чак Божићну побуну поредити са Блајбургом. Заборављајући да свака прича има и другу страну, да је већина војника и жандарма била из Црне Горе, а да је главнокомандујући снага које су заводиле ред, био из Бјелопавлића. Биће то, нажалост, увод у велики братоубилачки покољ између партизана и четника у току Другог светског рата.

Многи данас у Црној Гори су заборавили да је у ноћи између 26. и 27. јануара (односно 8. и 9. фебруара) 1913. године, на Брдицу код Скадра погинуло 2.000 србијанских војника из седам батаљона Дринске дивизије другог позива и из три батаљона првог позива. Овом јединицом која је послата као помоћ црногорској војсци командовао је пуковник Дамјан Поповић.

На ултимативни захтев посланика Велике Британије, да Србија сместа прекине опсаду Скадра и повуче своје трупе, Пашић је одговорио: “Жалим, јер су нам енглеске симпатије необично драге, али нам је још дража част, која нам налаже да у критичном тренутку не издамо нашег савезника…” .

Краљ Никола улази у Скадар

НА СРЕЋУ, нико у Србији није заборавио Мојковачку битку.

Откако су Србија и Црна Гора ослобођене југословенског баласта и саме стоје на светској позорници свакакве су их невоље снашле. Природно је да се намеће потреба и за једним озбиљним погледом на историјска кретања који није оптерећен пропалом комунистичком идеологијом и пропалим југословенством. Само они који буду добро познавали модерну, објективну двовековну историју обе државе моћи ће да разумеју шта се то учинило са нама и шта нам ваља чинити.

ПАРТИЈА ТУЖИ И СУДИ

НАЈНЕГАТИВНИЈА оцена уједињења Црне Горе и Србије изречена је на оснивачком конгресу КП Црне Горе, у октобру 1948. на Цетињу, када је речено да је “такозвано уједињење Црне Горе са Србијом извршено не само против воље и расположења црногорског народа, него и уз помоћ бајонета српске војске и то на најгрубљи начин путем силе и преваре…”

О многобројним сведочанствима да су прве јединице војске Србије у Црној Гори, Други југословенски пук и четници Косте Пећанца, свуда биле одушевљено поздрављене, нигде ни речи. Ни тад, а ни данас, нико не спомиње спонтано и масовно изјашњавање за присаједињење са Србијом – у Васојевићима, Братоножићима, Кучима, Никшићком округу…

 

 

 

Вечерњеновости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here