У јами жртве комуниста?

Поделите:

Подгорички „Дан“ тврди да је, захваљујући свом фоторепортеру Жељку Шапурићу и новинарки Биљани Брашњо, на локалитету Дубраве изнад горњепољског села Шуме, десетак километара од Никшића, откривена јама, масовна гробница из Другог светског рата у коју су комунисти – партизани у периоду од 1941. до 1943. године, наводно бацили више од 300 невино побијених, углавном цивила и претежно из никшићког краја.

Оживеле приче о ликвидацијама (Фото: Илустрација) pixabay.com
Оживеле приче о ликвидацијама
(Фото: Илустрација) pixabay.com

О јами необичног имена „Котор“ одавно се говоркало, али све до сада никад нико, чак ни од најближе родбине страдалих није ни покушао да је пронађе и завири у њену утробу, иако је била сасвим доступна и надомак насеља.

Учинио је то тек ових дана Шапурић, који је уз помоћ специјалне фото-опреме, завирио у јаму и на дубини од 31 метар снимио остатке људских костију, одеће и личних предмета.

Тако су оживеле приче о ликвидацијама које су крајем 1941. и првих месеци 1942, односно до почетка маја и коначне одступнице из Црне Горе у Босну вршили партизани по пресудама и налозима штаба смештеног у Горњем Пољу.

Како је настало име

По сазнањима подгоричког листа „Дан“, прва жртва која је почетком новембра 1941. године завршила у овој јами био је радник Јовић Јово А. Лазаревић, родом из Котора. По њему, односно његовом родном месту је, наводно, јама касније названа „Котор“ и кад год би некоме од осумњичених или приведених у партизански штаб рекли да ће да га спроведу у Котор, тај је завршавао у јами изнад села Шуме.

„Дан“ тврди да је у јами завршило више од 300 грађана, да су углавном убијани маљем и бацани у јаму, неки и полуживи, па су потом данима из јаме допирали јауци и запомагања, али јами нико није смео прићи и пружити им помоћ.

Трагом сензационалног открића, објављено је и 27 имена наводних жртава, које су завршиле у овој јами, али је сасвим јасно да ће права истина избити на видело тек кад посмртни остаци буду извађени и извршене стручне медицинске и ДНК анализе.

На томе инсистирају и надлежни полицијски и правосудни органи, али и родбина оних за које се сумња да су завршили у гротлу јаме „Котор“.

Оно што већ сада изазива недоумице и сумње јесте неспорна чињеница да партизана на овом терену није било од маја 1942. године и да четничка власт која је, након одступнице партизана, „отворила“ све сличне гробнице и сахранила жртве комунистичке власти, није завирила и у ову јаму, иако се, ако су тачни подаци подгоричког листа, ради о несумњиво најмасовнијем комунистичком губилишту у Црној Гори.

Сумње и подозрење изазивају и сами снимци са дна јаме, који не указују на толику „масовност“.

Додатну невољу представља и то што сада, после 76 година, готово да и нема никога ко зна и памти шта се на том простору догађало у првим ратним годинама, а велико је питање да ли и где постоје и неки писани трагови и докази.

У свему томе се, по свему судећи, крије и евидентна опрезност надлежних, који се не истрчавају са изјавама, већ инсистирају на озбиљним анализама, а пре свега да стручне службе и истражни органи обаве свој део посла, да сиђу на дно јаме и прецизно утврде колико се људских скелета налази у њој.

Списак имена

Поменуто друштво за истраживање злочина из Колашина, тачније Милош Војиновић и Тадија Бошковић, аутори недавно објављене књиге „Комунистички злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941-1942. године“, тврде да су у овој јами завршили: Ристо Бјелетић из Грахова, Ристо Бјелица из Убала, општина вучедолска, Радоје Благојевић из Кочана код Никшића, Милета Божић из Милочана, Јошо Бојанић из Дуге код Видрована, Јакша Бурић из Заграда код Даниловграда, Милисав – Миња и Момчило Вишњих из Вишњића Дола, Душан Војиновић, родом из Хрватске, Борислав Вучуровић из Злоступа, Новак Ђурђевац из Лукова, Михајло Ковачевић из Трепача, Обрад Кокољ из Плужина, Јакша Костић из Жупе никшићке, Блажо – Бањо Крулановић из Кута, Анђа и Крстиња Крушчић из Драгове Луке, Јован Лажетић из Гацка, Данило Мартиновић из Голубоваца код Подгорице, Чедомир Милић из Мостара, Михаило Мићуновић из Трепача, Васо Поповић из села Цркавице, срез никшићки, Васо П. Поповић из Баошића, Михаило Поповић из Мокре Њиве код Никшића, Блажо Турчиновић из Заврха и Миливоје Турчиновић из села Гредице код Кочана.

Аутор: Б. Симовић

Извор: Вести онлине

Поделите:

2 Коментари

  1. Када је Црвена Армија ослободила логор Матхаузен, тамо је затекла логораше изгладнеле до смрти спремних за убијање и гомиле лешева испред пећи за њихово спаљивање.

    Руси су из околних места привели на стотине Аустријанаца и натерали их да негују преживеле логораше и да сахрањују мртве.
    Вечина приведених Аустријанаца је тврдила да није знала шта се дешаваа у логору.

    Сада би требало да натерати синове и унуке комуниста, који су се клели у Тита, Ђиласа, Блажа Јовановића…да они дођу и ваде кости тих Светих Мученика које су њихови преци побили.
    Наравно и они ће тврдити да нису знали за злочине њихових очева и дедова.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here