ВЈЕШТИЦЕ КОД СРБА

Поделите:

Као и многи други народи, Срби такође имају легенде о вјештицама. Вјештице су жене које имају способност да се претворе у лептира или у црну кокошку и да тако лете ноћи. Наравно, вјештице су замишљане као старе, ружне жене. У Херцеговини су постојале приче да оне жене које затрудне уочи каквог великог празника постају вјештице. Вјеровало се да жена прво постаје мора, па тек онда вјештица. Вјештице су нападале људе, а поготово дјецу. Када би напале човјека, извадиле би му срце и појеле га. Ипак, жртва не би одмах умрла, већ би вријеме смрти одредила вјештица која је појела срце. У Црној Гори се причало да вјештице не могу наудити непријатељу, већ само оним људима које обману и који им постану „пријатељи“. Такође, у Црној Гори, да би жена постала вјештица, прво мора појести своје дијете. У Херцеговини су постојале вјештице које су могле погледом убити човјека. Поред људи, нападају и стоку. Вјештице имају и своје састанке. Да би жена потпуно постала вјештица и да би могла да присуствује тим састанцима, мора се намазати посебном машћу која се прави од људског сала, крви дјетета и трава. Ову маст могу искористити и обични људи и тако се ушуњати на вјештичји састанак. Шта се дешава на састанцима, не зна се. По неким легендама, ту се вјештице хвале колико су мајки завиле у црно и ту се одлучује коју ће дјецу напасти. По другим предањима, ти састанци су уствари гозбе гдје се вјештице госте најбољим јелима. Људи су се од вјештица бранили на разне начине, дјеци су давали имена као што је рецимо Вук јер се вјештице плаше вукова, бијели лук је био одлично оружје против вјештица. На Божић се рецимо пуцало како би се растјерале вјештице и демони.

Опет, постоје и потпуно другачије приче о вјештицама. У тим причама вјештице су духови који излазе из жена које спавају. Те жене се онда након буђења не сјећају ничега. Према женама које су осумњичене за вјештичарење поступало се окрутно. Убијане су, каменоване, а у случају Пауне из Жабара печене на ражњу. На крају је 1810. Карађорђе забранио овакве ствари, а убијање наводних вјештица је описано као „лудост за коју се Србима бели свет смеје“. Међутим, ни сам Карађорђе није био увијек против паљења вјештица, 1811. он је похвалио свог зета Антонија Ристића Пљакића који је у Карановцу испекао бабу-вјештицу. Кнез Милош је такође покушавао да сузбије убијање жена осумњичених за вјештичарење. Ипак, 7.4.1841. капетан Мачванског среза Никола Дробњак је извијестио да је у селу Црна Бара био помор дјеце за који је окривљена баба Стамена која је спаљена. Ипак, ово су били изоловани случајеви. Није било неког ширег прогањања наводних вјештица, као што је рецимо било током Тридесетогодишег рата у Европи.

ФБ страница Историја Срба

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here