VOJVODSTVO SRBIJE – Prva Serbska Vojvodina

Podelite:
I
Znanja naših savremenika o starom Serbskom vojvodstvu ili o prvoj Serbskoj vojvodini veoma su oskudna. Čak i sami Vojvođani o tome malo ili nimalo znaju.
O njoj se vrlo malo piše, u emigraciji nikako.Naš serbski velikan Laza M.Kostić objavio je jedan poduži članak u čikaškoj “Slobodi” krajem septembra i početkom oktobra 1954 (u početku izlaženja toga lista) u tri nastavka pod naslovom “Neki podaci o starom Serbskom Vojvodstvu”. Taj članak je posle preštampan u Palandačićevom kalendaru “Amerika”. Prema običaju tadašnjeg urednika “Slobode”, mnogi su pasusi u listu bili izostavljeni, među njima i najveći deo uvodnih.

Citat :
„ Beć mnogo godina tražim da doznam nešto više o staroj Serbskoj Vojvodini, koja je postojala pre ravno sto godina i koja je u životu Serbskog naroda odigrala jednu značajnu ulogu. Ali nije jubilarno raspoloženje koje me potaklo da te podatke tražim, nije ni istoriska radoznalost. Ovi su mogli da intenziviraju želju, ali ne da je izazovu. Podaci su potrebni zbog sadašnjosti, i zbog budućnosti. I sad postoji u Serbiji jedna Vojvodina, kao “autonomna oblast”, koja je bar ime preuzela od starog Vojvodstva. I kod budućeg razgraničenja serbskih oblasti valja svakako znati šta je pre bilo. He mora se uvek od toga poći, ali se ne sme ne znati kako je bilo ranije. Naročito oni koji ustrojstvo sprovode, ali i oni koji ga podvrgavaju kritici.“
Lazo M.Kostić, Vetingen – Švajcarska, u jesen 1961.godine, ,,Serbska Vojvodina i njene manjine“, SERBSKI PROBLEMI, SERIJA NACIONALNIH SPISA, II SVESKA, Toronto 1962., izdao Serbski kulturni krug “SVETI SAVA“ Kanada.
A baš što se stare Vojvodine tiče, nigde ni najudaljenijih dostupnih podataka nema. U Narodnoj Enciklopediji Stanoja Stanojevića, koja je bar u svom istoriskom delu veoma dragocena (i urednik i glavni saradnici bili su istoričari, velikim delom Vojvođani) uzalud ćete tražiti neki podatak o Serbskoj Vojvodini. Ni vreme nije označeno, kad je postojala, a kamo li njene granice i opseg. U drugim enciklopedijskim delima još manje ima o njoj pomena. Ovakve stvari se obično prepisuju, ali dok ih neko ne pronađe nema odakle da se prepisuje. I kada skoro rezignirano batalimo stvar, nailazimo na veoma detaljne i relativno precizne podatke u nemačkim (pretežno austriskim) priručnicima statističkim i geografskim koji su izašli u šestoj deceniji prošlog veka. Dalje podatke nalazimo i u domaćim i u stranim štampanim delima. Nailazimo toliko podataka da bi smo mogli da napišemo veliku opštu studiju. Ali to nije cilj: moramo se ograničiti na demografsko- etnografsko razmatranje, a istorijsko i političko prepustiti drugima. Samo ukoliko ovo demografsko-etnografsko prikazivanje pretpostavlja izvesna znanja okolnosti i fakata u vezi nastanka i nestanka Vojvodstva serbskog, oni će biti izloženi u nužnom opsegu.

​II
He može se utvrditi ni tačno vreme kad je nastala Serbska Vojvodina, njen dan rođenja. Srbi smatraju da je to bilo 1 maja 1848, na Majskoj Skupštini, kad je mitropolit Rajačić proglašen za patrijarha i kad je izabran Stevan Šupljikac za serbskog vojvodu. Po serbskom mišljenju ovo je bio konstitutivni akt, dok je docniji Kraljev dekret imao samo deklarativno značenje. Kraljev dekret (“Ćesarski patent”) je dat skoro godinu i po dana docnije: 18 novembra 1849.
Pre njega nije zaista postojalo administrativno područje niti formalna administracija Vojvodine; sve njene oblasti su ostale bile u sastavu ranijih tela (županijskih, državnih itd.). Tako se ipak 18 novembar 1849 ima smatrati danom rođenja Serbske vojvodine. U međuvremenu je bila uglavnom “Buna” i rat; vladale su skroz nenormalne prilike na području Vojvodine.
Bečki car je ipak, kanda, i ranije u dva maha izjavio svoju saglasnost sa osnivanjem Serbske vojvodine. Jednom, krajem decembra 1848, kad je potvrdio vojvodu Šupljikca, drugi put u kratkotrajnom tzv. “oktroisanom” Ustavu od 4 marta 1849. To nalazim kod Šišića koji kaže: “Sa § 72 (jamačno u Prelaznim naređenjima, J IMK) osniva se Serbska Vojvodina (Woiwodschaft Serbien) s glavnim zadatkom da Srbima obezbjedi vjeru i narodnost u smislu ranijih carskih privilegija”. (Iz knjige: Ferdo Šišić, Josip Juraj Štrosmajer. Dokumenti i Korespondencija. Knjiga I. Zagreb 1933. Izdanje Akademije znanosti i umjetnosti).
Jedino što bi se moglo bez straha reći, da bi se sve ove okolnosti i svi ovi datumi doveli u vezu i svakome priznala njegova uloga, da je prva Serbska vojvodina poranila godinu i po dana. Pa i onda: rođeno je nedonošče!
Sledeći redovi će dati potvrdu za ovo gledište.
Picture

„Srpska narodna skupština 1. maja 1848. godine“
autor Pavle Simić, ulje na platnu 88 h 115,5cm
Vizuelni dokument o stvaranju Srpske Vojvodine, je nastao u periodu 1848—1849. Učesnici skupštine su bili pripadnici različitih generacija, pola, staleža, poticali iz različitih oblasti i bili odeveni u građanska odela i graničarske uniforme. Na kompoziciji se nalazi novoizabrani partrijarh Josif Rajačić, kao jedina ličnost u gornjem registru. On u levoj ruci drži originalne carske privilegije, kojima su bila zagarantovana prava Srba u Habzburškoj monarhiji. Sa leve strane je nacionalna trobojka, a sa desne su carska i mađarska zastava. Patrijarha okružuju figure istaknutih ličnosti, a odmah ispod njega su Nikanor Grujić, sa leve i Sergije Kaćanski sa desne strane. U krajnjem desnom uglu je izdvojen polufrontalni autoportret.
III
Ipak, i mimo romantičkih preokupacija, za nas može biti interesantno potsetiti na proklamaciju Vojvodine sa serbske strane.Ha Skupštini oružanih Srba iz svih srpskih krajeva u Karlovcima, koja je bila sazvata u Novom Sadu ali se tamo zbog opsadnog stanja. nije mogla održati, govornici su narod potsetili na svoje stare koji su došli u punoj organizaciji, pod voćstvom patrijarha i vojvode. Tako je arh. Sergije Kaćanski grmeo:
“Nemamo patrijarha, jer nam oduzeše prava naša. Ali ta prava i ako su oduzeta, ona žive u nama i našim srcima a sad kad se svi narodi za svoja prava bore, zar da i mi naše pravo opet ne oživimo?”
“Neka mitropolit bude naš patrijarh! Živio patrijarh Josif!” odazva se govorniku dugotrajan i gromki usklik iz hiljada grla, a sedog mitropolita izdigoše u visinu, da novog izabranog Patrijarha svog sav narod vidi.
Kad se malo utiša radost i burno klicanje u narodu, izađe drugi govornik, arhiđakon Nikanor Grujić, potonji vladika:
“A pod čijim vođstvom pređoše ovamo one silne hiljade junaka naših, ne kao dobeglice da svoj život spasu no da sa mačem u ruci i krvlju svojom izvojuju sebi ovu novu domovinu? Zar to ne beše naš vojvoda Đorđe Branković, koga nam iz naše sredine odvedoše, da se više nikad ne vrati?
“Pa dobismo li posle njegove smrti drugog Vojvodu? Imamo li ga danas? Nemamo ga! Carska reč je pogažena, ali mi nismo zaboravili na svoje pravo, da biramo sebi Vojvodu.”
“Živeo Vojvoda, živeo narod i njegova prava!” zaori se na novo oduševljeni usklik iz hiljada radosnih grudi.
To saopštava profesor Karlovačke gimnazije M. Nedeljković u svojoj studiji “Stevan Šupljikac” pisanoj 1898 (povodom 50 godišnjice Majske skupštine). Sad ćemo navesti šta o tome dalje piše ruski istorik Nil Popov u svome delu “Rusija i Srbija”, izašlom 1869, a sledeće godine prevedenom na serbski. I tamo se govori o proglasu Patrijaršije, pa onda doslovno stoji:
“Kad se svi utišaju, zahte narod da se izabere despot ili vojvoda. Patrijarh, pošto je blagoslovio narod, zborio je narodu o važnosti zvanija i dužnosti koje će pasti u deo novom vojvodi, a zatim, lagano prolazeći kroz narod, pitao je:
“Hoće li da bude izbor sada ili će se odložiti za sutra”!
Narod viče: “S mesta se nećemo maći pre izbora”.
Tada patrijar rekne: “Prekrstite se! Hoćete li Srbina ili inostranca?”
Začuje se odgovor: “He treba ni pitati, naravno
Srbina”.
“Onda, želite li da izaberete vojvodu od građanskog ili vojničkog reda?”
Narod ujedan glas: “Vojenog reda”.
Tad patrijar počne po redu da imenuje sve najznatnije vojničke činovnike Srbe između austriskih Srba:
“Feldmaršal Živković?” Narod ćuti.
“Đeneral baron Jović?” Opet ćuti.
“Đeneral Todorović?” Pređašnja tišina.
“Polkovnik Stevan Šupljikac…?”
Sav sabor odgovori gromkim vikom: “Da živi vojvoda Šupljikac!”
Kad se sve umirilo, mitropolit produži: “Polkovnik baron J ović?”
Ho narod viče: “Šupljikac! Šupljikac!”
Izbor se svršio, ali samog Stefana Šupljicka, polkovnika graničarskog ogulinskog puka nije bilo na skupštini; on se nalazio sa svojim graničarima u venecijanskoj oblasti”.
Kako je sve to bilo prosto, neformalno, spontano!
Jedan glasni pronunćamento, i za sve prisutne, za sve Srbe uopšte, nije postojala sumnja da je Serbska vojvodina obrazovana.Vojvoda Šupljikac se kolebao da se primi ponuđene mu časti. Sasvim lojalan oficir hteo je da vidi reflekse Dvora i vrhovnog komandanta. Kad su ovi, usled madžarske revolte protiv samog Kraljevstva, bili pozitivni, on je preduzeo komandu nad serbskim inzurgentima. Ali je samo veoma kratko vreme bilo u funkciji: 27 decembra 1848 umre pri dočeku serbskih dobrovoljaca u Pančevu. Tog istog dana je stigla vest da ga je dar Franc Josif potvrdio za serbskog vojvodu, unapredio za feld-maršal-lajtanta, odlikovao najvećim ordenom itd.
Imenovanjem carskim pukovnika Šupljica za serbskog vojvodu konkludentno je potvrđena bila odluka Majske skupštine o ustanovljenju Vojvodine. Ali, kao što je rečeno, tek Patent od 18 novembra ovu uvodi formalno u život.Taj dekret ima mnoge odredbe koje ispoljavaju karakter provizornosti: Uprava he se poveriti privremenom poglavaru, docnije he se urediti “pokrajinsko zastupništvo” odn. narodno pretstavništvo, rešiće se pitanje eventualnog spajanja Vojvodstva Srbije sa “kakvom drugom krunovinom” itd.
Tada je formalno Vojvodina uvedena u život, ali, kako kažu naši istoričari, u toj Vojvodini malo je čega bilo serbskog do imena: podvojvoda (Nemac) je njom upravljao, nemački je bio zvanični jezik itd. Ho ne treba zaboraviti da je to isto bilo i u Zagrebu: i tamo je zvanični jezik bio latinski i nemački, ban je bio uvek tuđin (Madžar i Nemac) itd. Tako je bilo i u Češkoj.
Ko je očekivao nešto drugo u Srpskoj vojvodini, nije vodio dovoljno računa o stvarnosti.Važno je bilo priznanje serbskih prava i omeđenje serbske nacionalne teritorije. U samom Carskom patentu stoji da je Car “posvedočio svoje priznanje Serbskom narodu svoje Carevine, poštujući njegove narodne i istorijske uspomene”. A kad govori o teritoriji, Patent kaže da he “okrug Vojvodstva Serbskog” u okviru ukupne Vojvodine sačinjavati njeni delovi “u kojima poglavito Srbi stanuju”. To je Vojvodina u užem smislu.
​I
Izvor i naziv dela :
Titel: Josip Juraj Strossmayer
Untertitel: Dokumenti i korespondencija
Band: 1
Bandtitel: Od god. 1815. do god. 1859.
Von: Hrsg. von Jugoslavenska Akademija Znanosti i Umjetnosti <Zagreb>. Ferdo Šišić*
Verf./Bet.Person: Šišić, Ferdo
Institution: Jugoslavenska Akademija Znanosti i Umjetnosti
Ort: Zagreb
Verlag: Tisak nadbiskupske tiskare
Erscheinungsjahr: 1933
*
II
Naslov : Srbija i Rusija: od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine, Tom 1
Srbija i Rusija: od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine, Nil Aleksandrovich Popov
Izdavač : Državna štamparija, 1870
*
III
USTAV Austijskog carstva od marta 4, 1849. Godine, zajedno sa pratećim manifestom i osnovnim zakonom pod imenom PATENT
REICHSVERFASSUNG FÜR DAS KAISERTUM ÖSTERREICH
VOM 4. MÄRZ 1849
NEBST DEM DAZU GEHÖRIGEN MANIFESTE UND GRUNDRECHTSPATENT

(Allgemeines Reichs-Gesetz- und Regierungsblatt für das Kaiserthum Österreich, Jg. 1849. S. 148 ff.)

***

Picture

Autor : Krsto Krcun Dragović
Uredio: Stefan Srbski
srbski.weebly.com
Podelite:

1 komentar

  1. Savršen tekst, veoma poučan, spasiba! No nedostaje osvrt na parazite čifute.
    Evrei polьskogo proishoždeniя vedь razvalili 4 samыh bolьših imperii mira, kotorыe do эtogo rasčlenili ih evreйskuю Imperiю Ržečь Pospolitu – evrei razvalili Germanskuю, Avstro-Vengerskuю, Rossiйskuю i Osmanskuю Imperii! Kak razvalili? Iznutri! – Mestь!
    http://zarubezhom.com/may-1-2016.htm

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here