Vuk Karadžić preprodao stotine starih srpskih knjiga strancima

Podelite:

Vuk Stefanović Karadžić bio je veoma revnostan u sakupljanju starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga, ali ne da bi načinio dragocenu zbirku, nego da bi ih prodavao strancima i od tog novca živeo. Manji deo rukopisa je dobijao na poklon ili u zamenu za svoje spise i ruske crkvene knjige, a najveći deo je otkupljivao „na prevaru, za male pare, po srpskim manastirima“, a zatim ih prodavao po znatno većim cenama. U pitanju je blizu hiljadu starih srpskih rukopisnih i štampanih knjiga koje je Vuk uz pomoć organizovane mreže saradnika u Srbiji preprodao pojedincima i institucijama u Nemačkoj, Austriji i Rusiji.

U tom poslu imao je veoma razgranatu mrežu pomagača ili sakupljača u Srbiji, Crnoj Gori i širom srpskih prostora. Među pomagačima bili su Vuk Vrčević i kotorski sveštenik Vuk Popović. O tome da je Vuku preprodaja starih srpskih knjiga i rukopisa bila osnovni izvor prihoda pisao je i Stanoje Stanojević.

Vuk Vrčević

Stare rukopise i knjige prodavao je po Nemačkoj, Austriji i Rusiji i pojedincima poput M. Pogodina i A Šiškova i institucijama poput ruske i berlinske akademije, bečke dvorske biblioteke, Rumjancovskog muzeja… Danas u Berlinu postoji velika biblioteka koja nosi ime Vuka Karadžića, zbog toga što njen fond čine upravo one srpske knjige koje Vuk preprodao. Austrijska biblioteka takođe sadrži veliku zbirku srpskih rukopisa zahvaljujući Vuku Karadžiću.

A reč je o blizu hiljadu starih i vrednih knjiga koje predstavljaju veliko kulturno bogatstvo srpskog naroda. Na primer; jedan od četiri primerka Rujanskog četverojevanđelja, rađenih ksilografijom ili ručnim rezbarenjem u drvetu koje je Vuk poklonio Pavelu Josifu Šafariku danas se čuva u Pragu.

Rujansko četvorojevanđelje; Foto: Wikipedia

Vuk Karadžić je samo od oktobra 1846. do marta 1854. godine, ruskom profesoru i kolekcionaru Mihailu Pogodinu prodao starih knjiga za oko 9.430 rubalja. U pošiljci od 22. juna 1847. godine Vuk je između ostalih knjiga poslao: Triod posni (Venecija, 1561), Pentikostar (Venecija, 1561), Psaltir (Cetinje, 1495), za koje Pogodin kaže da su prekrasne, a za dva zbornika (Venecija, 1538. i 1563), Triod posni (Venecija, 1551) i Psaltir (Venecija, 1638) da su odlično očuvane

Minhenski psaltir

Iz Pogodinovog pisma od 30. januara 1848. godine saznajemo da je količina knjiga koje je Vuk poslao bila velika.

Pogodin javlja Vuku da u svojoj biblioteci ima već po nekoliko primeraka iste knjige i kaže: “Za sledeće knjige, od kojih ste Vi meni poslali po pet i više primeraka, Oktoih (1537), Minej (1538), Služabnik (1554), Triod (1561), Triod cvjetni (1563), Molitvenik ili Trebnik (1570), ja mogu ubuduće dati samo 35, odnosno 20 rubalja.

Dragocene podatke o sudbini knjiga iz Župskog manastira u Crnoj Gori nalazimo u prepisci iz 1853. godine između Vuka Karadžića i Vuka Vrčevića. Vrčević,, koji je u ime Karadžića kupovao razne crkvene knjige, a ovaj ih prodavao po Austriji i Nemačkoj, obaveštava svog imenjaka da mu je jedan đak iz Župskog manastira ponudio četiri knjige: Žitije Svetog Save pisano na hartiji 1617, Moleban presvete bogorodice pisan na pragmanentu 1351, Jevanđelje iz 1561. pisano takođe na pergramentu i Prolog, bez datuma, na pergamentu…

Oktoih

Prema rečima akademika Mile Stojnić, SANU je u nekoliko navrata tražila od stranih muzeja da se omogući pristup ovim fondovima, ali sve što je od strane muzeja bilo ponuđeno jesu kopije, bez dozvole da se uporede sa originalima. Zbog toga se odustalo od takvog ponižavajućeg preuzimanja kopija, bez mogućnosti provere autentičnosti i celovitosti dokumenata.

Ljubomir Stojanović navodi da je Vuk „prodavao ili jednu po jednu ili poveće kolekcije bečkoj i berlinskoj biblioteci, a četrdesetih godina (XIX veka) razvio pravu trgovinu sa Pogodinom, koji mu je propisao i taksu pošto će mu ih otkupljivati. Kad mu je Pogodin smanjio cenu, počeo se obraćati Sreznjevskom, Knjaževskom, Božanskom i drugim, nudeći im knjige na prodaju“

Po propisanoj taksi, knjige je prodavao od 10 rubalja po komadu (za odlomke), do 150 rubalja za rukopis na koži sa označenom godinom. U Srbiji, Vuk je knjige otkupljivao za četiri do deset rubalja po primerku.

Vuk Karadžić; deset dinara iz 2000. godine

Prva pošiljka Pogodinu, iz oktobra 1846. godine, vredela je 1.155 rubalja, druga 985, treća 1.400, a četvrta 1.205 rubalja. Za sledeću pošiljku Pogodin je snizio cenu, pa je Vuk posle isporuke ponovo počeo da se obraća drugim kupcima.

Vuk Karadžić

U ono vreme, 1.000 rubalja menjalo se za oko 430 austrijskih srebrnih forinti. Ruska penzija od 100 dukata, koju je Vuk primao svake godine počev od 1826, vredela je 1.140 forinti. Od 1835. dobijao je i srpsku penziju, u visini od najpre 200, a onda 300, i najzad 400 talira godišnje.

Posle bezbroj zahteva, knez Mihailo odobrio mu je 1844. godine godišnju pomoć od 600 talira. Vukove prihode činili su, zatim, austrijska pomoć, brojni pokloni i prilozi za štampanje knjiga, kao i dobit od pretplate i prodaje knjiga.

Na drugoj strani, jeftin stan u Beču plaćao se 20-tak forinti mesečno, a dobar 50 do 100 i više. Cipele su koštale oko 3 forinte, haljina 10, poseta lekaru 10, prevoz do Vojvodine 4, jedna svinja 3-4 forinte, itd.

Tako se iz poređenja prihoda i cena vidi da je tokom većeg dela života Vuk Karadžić bio prilično bogat čovek, i ne računajući 70 hektara očevine u Tršiću. (Tu zemlju su njegova žena i deca rasprodali odmah pošto je umro, teško se sukobljavajući; porodičnih sporova bilo je i oko objavljivanja posmrtnih izdanja Vukovih knjiga.)…

Vatroslav Jagić je 16. decembra 1883, godine pisao Franu Miklošiču o tome kako je Vukov sin Dimitrije došao kod njega da traži preporuku za kraljevsku biblioteku u Berlinu, a sa sobom je nosio vredan paket sa rukopisima.

Prema prikupljenom podacima, Vuk je zarađivao više od prodaje starih srpskih rukopisanih i štampanih knjiga nego od prodaje svojih knjiga. Ironija je utoliko veća, što se Vuk prilikom sprovođenja jezičke reforme i rata „za srpski jezik i pravopis“ često ponašao kao da ove stare srpske knjige ne postoje, ili da nisu vredne, ali se zato veoma dobro umeo cenkati oko njihove vrednosti prilikom prodaje.

Iako mu to nije bila namera, ovim svojim poslom Vuk je učinio uslugu srpskom narodu. Mnoge od ovih knjiga su kroz brojne ratove prošle bezbedno i netaknuto u evropskim bibliotekama i muzejima, daleko od balkanskih tragedija. Budućim generacijama ostaje zadatak da pronađu one knjige koje nedostaju, popišu ih, otkupe ili makar pribave autenitične kopije. A budućim autorima udžbenika i biografija ostaje opomena da je skrivanje važnih delova biografije poznatih ravno laganju i nanosi ogromnu štetu istinskom poimanju nacionalne istorije.

Dalibor Drekić

Izvor:
Miloslav Samardžić, Tajne „Vukove reforme“, Pogledi, Kragujevac 1997.

Literatura:
LJ. Stojanović, Život i rad Vuka Stefanovića Karadžića, Beograd, 1924.
Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija Srba, Hrvata i Slovenaca“, pokretač i urednik, Beograd 1925.
Vatroslav Jagić, Spomeni mojega Života II, Beograd 1934.

 

RASEN

Podelite:

5 Komentari

  1. Bez svake sumnje je da je Vuk Karadžić bio veliki lopov! Prvo, bio je lopov simulirajući svoju invalidnost da nebi bio od strane Vožda Karađorđa mobilisan za rat protiv Turaka, a evo, (kako se ovde vidi) još jednim oblikom lopovluka se bavio što i nije čudo za jednog kvazi intelektualca i primitivnog lopova! Inače, (čini se) da je po karakteru veoma sličan Tomi majmunu Nikolić-u, i taj Toma majmun (Nikolić) veoma je visoko se uspeo u srbskom društvu, u politici je „dogurao“ i kao „predsednik države“, ali je postao i član „intelektualne elite“, tj. akademije SANU, to je velika stvar za prave umove ali mali korak male umove a velike lopove!

    • OK. Svojevremeno, špekulisalo se nešto o Dobrici Ćosiću kao mogućem „nobelovcu“ ali, da li neko po Beogradu „baca koske“ i za Tomu majmuna kao potencijalnog „nobelovca“? To je ipak (bilo bi) previše! No, „čuda“ se događaju“, samo ih mi ne razumemo, i za to su ta „čuda“ nama čudna!

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here