ЗАБРАЊЕНА ПРИЧА О ХЕРОИНИ МИЛУНKИ САВИЋ: Kо су људи који су јој дошли пред смрт и украли НАЈВРЕДНИЈЕ ШТО ЈЕ ИМАЛА

Поделите:

Последњи интервју са Милунком Савић урађен је 1971, две године пред њену смрт. Међутим, ова прича је забрањена, проглашена националистичком и објављена тек 24 године касније. У тим редовима откривено је како је најхрабрија жена-ратник у Првом светском рату живела пред смрт.

Милунка Савић, некадашња жена-бомбаш, четири пута рањена, носилац Kарађорђеве звезде са мачевима, две Легије части, француског Ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања, живела је у трошној кући са ћерком Зорком која је као дете прележала тешку болест, па је остала полуинвалид.

Две жене преживљавале су у хладноћи. Шпорет се није ложио, нити се кувало на њему, па су јеле само суву храну: јабуке и хлеб или шљиве и хлеб. Kада је оболела, иако је имала осамдесет година, кретала се одсечно, а када је поздрављала људе замахнула би руком као војник кад хоће да отпоздрави. На испуцалим зидовима једине просторије у којој је Милунка живела видели су се трагови однетих рамова.

– Долазили су грдни људи да ме виде, па кад пођу, понесу и слике. И не само то, однели су и ордење. Долазио један човек, па каже: „Дај баба, ја ћу их лепо очистити и уредити“. И више се није појављивао – тужно је тада рекла Милунка. Није им то било довољно. Милунки су однели и сва документа и примерке новина у којима су о њој писали. Ти, који су се представљали као њени пријатељи.

– Покупише ми сву моју лепоту. Сад ми је као да сам умрла кад сам остала без свега тога – говорила је најхрабрија српска жена. Милунка Савић умрла је 5. октобра 1973. године, у 81. години живота. Без свог ордења, оног највреднијег што је имала. У три рата је била бомбаш, била је увек тамо где је најтеже.

– Уништити непријатељску осматрачницу, разорити митраљеско гнездо, ја сам то некако лако радила. Мени је највише помагало што сам имала урођени осећај да бацим бомбу тамо где сам наумила и то јако далеко, јер сам била врло снажна. Сви су се томе чудили. А ја заправо нисам ни учила како се баца бомба – присећала се Милунка.

Телеграф

Поделите:

3 Коментари

  1. МИЛУНКИНА ОДЛИЧЈА

    „Милунка Савић носилац је два ордена Карађорђеве звезде с мачевима,
    златне и сребрне Медаље за храброст „Милош Обилић“, Споменице рата
    1913, Албанске споменице,
    Споменице рата за ослобођење и уједињење од 1914. до 1918, два ордена
    француске Легије части, британског одликовања Ордена Светог Мајкла,
    руског Крста Светог Ђорђа Победоносца. Једина је жена на свету која је
    одликована француским орденом – Ратним крстом са златном палмом,
    који се додељује искључиво високим официрима.“
    Французи су јој понудили да се пресели у Француску, где би бобила
    статус ВИТЕЗА ЛЕГИЈЕ ЧАСТИ и пуковничку пензију, а наши Срби,
    Њени саборци – посао спремачице, чистачице… и собичак?!
    Од комуниста је добила стан, онда када су РИВ из Првог светског рата,
    били “изједначени“ са РИВ из НОР-а.
    У Краљевини Србији је постала хероина, а у Краљевини Југославије –
    – сиротица?!
    Драган Славнић

  2. Ево, данас, лета Господњег 2013., дана 10. новембра спустила се киша над
    Београдом?!
    Али, то као да није киша, то више подсећа на сузе Милунке Савић и њених
    сабораца који себе, и телом и душом, предадоше за Бога, Србију и СРБство!
    Ето, данас, она бива “прекомандована“ уз своје старешине – војводу Радомира
    Путника, војводу Живојина Мишића /парцела 28. /, војводу Петра Бојовића
    /парцела 6/, ђенерала Павла Јуришића Штурма /парцела 3/… и као да се састају,
    као некада, када је било“ БИТИ ИЛ` НЕ БИТИ!“, да се одлучи о одсутном Боју на
    Косову, као у јесен 1915!
    Да Ње и Њених сабораца /наших дека и прадека/ није било, данас ни ми не бисмо
    били у прилици да заједно плачемо са Њом над овом несрећом која се надвила
    над Православну Србију и Православни србски народ.
    Вечан спомен нека је нашој СРБСКОЈ баки и прабаки – Милунки Савић!
    Нека на њеним грудима почивају и наше сузе покајања што је заборависмо, као
    бисерна одликовања Њених потомака који ће је носити у срцу, док год је Србије и
    србства.

    Драган Славнић

  3. Како су пролазили најзаслужнији Срби и Српкиње који су били најхрабрији у борби за слободу српског народа и Србије најлепше је описао велики српски књижевник Лаза Лазаревић у приповеци „Све ће то народ позлатити“. Потресна судбина храбрих српских јунака, а после рата инвалида који су морали да просе да би живели у слободи за коју су они били најзаслужнији.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here