Đinđićev kum: Zorana je iskvarila moć, bolovao od cezarizma

Podelite:

Dragoljub Marković nekada jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji, vladar iz senke, Đinđićev kum i nosilac kovčega na njegovoj sahrani otkriva kako je izgledalo njegovo poznanstvo sa pokojnim premijerom, kako su se upoznali, šta se dešavalo na sastanku sa Legijom u Limunovom džipu ali i neke stvari koje su mogli da znaju samo najbliži prijatelji poput one da je „Zoran bolovao od cezarizma“.

„To je ono kad imaš toliku moć i kad ne možeš da veruješ da neko ili nešto može da se okrene protiv tebe. Pa tek ona privatizacija, tu su mnogi uzeli velike pare, a Zoran je podlegao toj atmosferi. Ne možemo ovako, dajemo penzionerima pedeset maraka. On kaže, nema para. A ima kada ovi oko te be treba da kradu“, kaže između ostalog Marković.

Bili su jako bliski

Marković priča koliko je voleo da provodi vreme sa Đinđićem.

„Ja sam voleo sa njim da provodim vreme. Kažem vam, Zoran je bio jedan neverovatan tip. Onda me uvukao u tu političku priču i ja sam bio uz njega sto odsto. Bila je to toliko čvrsta veza da smo, kada smo bili u ratu sa Miloševićem, jedan drugom obećali da ako se nekom od nas nešto desi, da će onaj drugi voditi računa o porodici ovog drugog. I nije to ona klasična srpska kafanska priča. Ono, brate mooooj! Ne. Mi smo bili ozbiljni ljudi i imali smo vrlo ozbiljan, krajnje racionalan i težak razgovor. Ja sam tu obavezu ozbiljno shvatio, a i on. Nije tu bilo zezanje. Mislim, to je išlo dotle da sam ja znao gde on drži lovu, gotovinu, i on je to znao za mene. To vreme je bilo baš teško“, kaže Marković i dodaje kako je prijateljstvo sa pokojnim premijerom vuklo za sobom i velike probleme, ali i daj e Milošević hteo da ga ubije.

– Ja sam uvek imao problema zato što sam prijatelj Zorana Đinđića, kad smo se tukli s Miloševićem i posle kada smo kao bili na vlasti. Ja sam stalno imao probleme. Ono što se nikada nije desilo je kvalitetan Zoranov demanti toga da je Dragoljub loš tip. On je samo u nekoliko emisija spomenuo kako sam ja, eto, ok.

U jednoj TV emisiji, kad je bio predsednik Vlade, rekao je:

Dragoljub je čovek sa kojim bih danas voleo da provodim više vremena. A napad na mene je počeo zato što je trebalo naći nekog iz Zoranovog okruženja za koga ćemo reći da je ekstremno loš pa onda ako sam ja ekstremno loš, a Zoran se druži sa mnom, pa onda mora da je i on sumnjiv. Ja sam se sa Zoranom družio potpuno bez interesa. On je meni nudio ministarsko mesto koje sam ja odbio, jer moje obrazovanje, po mom mišljenju, nije bilo adekvatno za poziciju ministra poljoprivrede.

I kasnije, u svim našim odnosima je to bilo sa moje strane potpuno bez ikakvog interesa. Zoran je to, naravno, sve vreme shvatao i naše prijateljstvo je do poslednjeg dana bilo iskreno, čvrsto, toplo. Ono što je nas vezivalo, to je prijateljstvo, da ne kažem ljubav. Nije bilo interesa. Meni nije trebao ni namešten tender, ni da budem ministar. Nije mi trebalo ništa od toga što je on bio, osim samog našeg odnosa, to mi je trebalo.

A pre 2000. godine Milošević je hteo da me ubije i to nekoliko puta.

Njihovo prijateljstvo je, kako u intervjuu za Ekspres otkriva Marković, bilo obeležino i mnogim neslaganjima, najviše onim oko, kako navodi, lopovluka kojim su se bavili premijer i ljudi u njegovoj najbližoj okolini.

„Imali smo takav odnos da sam mogao svašta da mu kažem. Vikao sam na njega i on na mene, čak i pred drugim ljudima. Sećam se jednom kada je Zoki slavio rođendan u vili na Dedinju. Dođem u užičku, ispred parking pun skupih automobila. Pomislim d aje možda pozvao diplomate, Montgomerija i ostale.. Ulazim u kuću, nema diplomata, sve stara ekipa. Shvatim da su to njihovi automobili. A samo godinu dana pre na njegov rođendan smo kolima došli jedino Kole i ja. Čeda je došao trolejbusom, ne znam, Kolesar tramvajem, Čanka je dovezao neki komšija koji je imao gorivo ili taksista…

Sad ispred vile vozni park, nijedan auto ne vredei manje od sto hiljada. Zoran puši tompus, prilazi mi i kaže: „A, kako napredujemo?“ Punim gasom u lopovluk, odgovorim. On pozeleneo, ljudi me gledaju, vidim svima neprijatno. On me odvede u drugu sobu. „Jesi normalan? Zašto želiš da imaš pedeset neprijatelja“ Ja ga pitam, jesi video automobile ispred kuće? Odakle? Okrenem se i odem s rođendana“, priča Marković..

Mogao sam da mu kažem šta sam želeo. Stalno je pravio kompromise sa ministrima. Kao, nemoj da ih diramo, pašće vlada ako ga uhapsimo. Strašno smo se svađali oko takvih stvari. Onda ta privatizacija. To je bilo užasno. Tu su privatno uzete velike pare. Nažalost. Zoran je podlegao atmosferi. Umesto da on promeni tu Srbiju, ona je promenila njega. Kada samo to shvatio plakao sam kao kiša. Sve što je sledilo bilo je logično Zoran se veoma nemarno odnosio prema svojoj bezbednosti.

Nije uvažavao upozorenja, bio je ubeđen da niko neće pucati u njega , čak ni kada su mu predočavali konkretne dokaze. „Zašto bi mene neko ubio, pa ja sam motor Srbije! Mene Srbija voli! Njegovo ponašanje je ličilo na veoma opasnu bolest koja se zove cezarizam. To je ono kad imaš toliko moći da prosto ne veruješ da nešto ili neko može da se okrene protiv tebe. Kad si na takvoj funkciji, tvoja obaveza je da brineš o sopstvenoj bezbednosti, ali on to nije tako doživljavao.

Kurir.rs / Ekspres

Podelite:

2 Komentari

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here