ЋИРИЛИЦА као Спас и Покајање! (Фото)

Поделите:

Ауторка ових слика нас подсјећа да слова нису само графеме, већ и иконички записи који поседују сопствени дух и носе сажетак порука које су старе колико и наша свест и које нам помажу да сагледамо наш есхатон. Са ових слова нас посматрају преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили.

Олгица Стефановић се бави ћирилицом и, као чувар Грала, бди над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.

Она је одавно замађијана мистеријом слова. За њу слово није само форма и шифра, или амбалажа за звук; слово је моћан симбол, преносник поруке, гласник почетка и краја постојања.

Зато му приступа са страхом и поштовањем, рашчишћава простор око њега и форму слова као графеме испуњава иконичким ликовима оних који живе по Слову, постоје у Слову и славе Слово.

Али, исто тако, Слово је овде заштитник, залеђе и одбрана светости, знак у коме се постоји, нека врста сенке голготских крстова, на којима су разапети Спас, Покајање и неокајани Грех. Слово је иконостас и црква, хоризонт и брод, део отвореног неба, кроз које нас посматрају они који су се прославили пред Творцем, и огледало у коме настојимо да се препознамо и да спознамо своју тежину на теразијама правде.

У овом пролазном и ефемерном тренутку садашњости, ауторка ових радова нас подсјећа да је у почетку била Реч и да је Реч била у Бога! И да се Реч отелотворила, и да нам се посредује и предањем и писмом, и да се предање и писмо бележе словима, и да та слова нису само графеме, већ и иконички записи који поседују сопствени дух и носе сажетак порука које су старе колико и наша свест и које нам помажу да сагледамо наш есхатон.

Отуда ова слова, слично иницијалима древних писара и илуминатора, имају двојни идентитет. Један је онај који проистиче из гласовног кода који заступају, други је онај који није везан за звук већ за значење поруке коју та слова предводе, као што добар пастир предводи стадо које му је поверено и стара се о њему.

Зато ми слово читамо, али зато и свако такво слово чита нас. Као огледало, из слова нас гледа сопствени лик, понекад као одраз истине, понекад као заводљив израз и илустрација наших јуначних хтења, а не слабости нашег бића.

Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили.

То су она иста пламена слова која је у Вавилону Данило тумачио Белшазару, они исти орнаменти којима су поплочане дворане вечности, иста створења природе, која нас окружује и коју видимо, и оне природе коју не видимо, али је слутимо и радујемо јој се, или од ње стрепимо, према дубини сопствене спознаје и у мери страха да ћемо се једног дана срести очи у очи са истином!

Поделите:

3 Коментари

  1. Кад Срби у коначном замене своје ћириличко писмо, не остаје им ништа друго до да се упуте стазом којом су отишли у асимилацију, тј. у нестајање католички Срби.

  2. ko „slovi kao“, izdvaja se time za sta slovi i pojavljuje u mnostvu, kao neko izuzetan, po onome po cemu slovi.Slovo je dakle pojava i u ruskom je sinonimno za sojuz, dumu, dakle okupljanje sabornost gde se jedni pojavljuju drugima da bi doneli odluke za sve.N saboru se zbori, a ne razgovara, ne vodi dijalog.Zboriti znaci skupiti se oko onoga sto skuplja, a to je predaja, kao skupljanje svega sto je bilo i sto zborenju ne dopusta da bude razgovor, dijalog, bez obaveze predaje.Dakle slovo okuplja u sabor, ali kao pisano ono okuplja kroz vreme, ogranicavajuci odluke sabora onim predajnim, sto se predaje kroz slovo i rec.

  3. pisani znak,ono izranja iz nistavila i jeste pojava same pojave, koje zadrzava da izgovorena rec ne nestane u razgovoru i cuva je za ubuduce, kao zapisaoi, ali i tada ono stavlja zapisano na slobodu tumacenja buducim generacijama i to je smisao predaje, davanje proslosti na volju sadasnjosti, a da li volja sadasnjosti moze da odbaci predanje ili ima obavezu prema njemu, da li ga dozivljava kao proslost od koje se treba okrenuti ka buducnosti ili kao nesto sto obavezuje i iz cega obaveznost zapravo i izvire, muka je danasnje Srbije i njenog pisma.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here