Иво Андрић: На латинској ћуприји

Поделите:

„Ми Срби живимо растурени по Аустро-Угарској, Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, и Старој Србији, дакле у пет разних управа и владавина. Да бисмо се ујединили ми би морали оружјем у руци сузбити Аустрију са Балкана, истерати Турке из Европе и победити Бугаре” и у немирне летње месеце године 1878. кад је Сарајево врвило од оружана и усплахирена људства, Архимандрит Сава није напуштао свој обичај да свако вече прошета овом утрином, не левој страни Миљацке, поред Латинске Ћуприје.

Висок, сув, пргав и плаховит, али навикао да се савладава, он је имао намет која је прелазила круг његова живота у Сарајеву, и амбиције којима ни он сам није знао границе.

Био је астетска природа, опора и строга према самом себи и према другима. Имао је само две страсти: политику и дуван. Политика му није дала да постане владика а дуван му је уништио здравље. Патио је с времена на време од тровања никотином и од срчаних грчева који су га сатима држали на граници између смрти и живота.

На прстима, у бради, на кожи лица, свуда се Архимандриту налазило то никотинско жутило. Само су му очи, велике и сиве, биле бистре и пуне неког чистог, хладног сјаја.

Ова његова поподневна шетња поред Миљацке била му је једина разонода и једнини прави одмор, јер за време шетње није пушио. Али та шетња била је у исто време и нека врста аудијенције коју је Архимандрит и будући владика давао пријатељима и познаницима.

Само што сада није било никог од познаника да му приђе. Газде, Срби и Јевреји, који су волели да прошетају са Архимандритом и да кроз куцање арна на бројаницама измене по коју реч, празну и готово без значаја али достојанствену, љубазну и газдинску, повукли су се у своје куће и нису излазили никако.

Доктор Кечет, замишљен и рано остарио човек, са лицем тужног мађионичара, није се ових дана појављивао никако, као ни доктор Галантај, румени Мађар, даровит и добар алкохолик са блеском делиријума у очима. Нестало је ситног, бистрог фра Грге, „љубезнејшег противника“, кога је Архимандрит подругљиво звао фра Кирилом али чије је италијанске цитате ценио и волио више него што је хтео да покаже.

Латинска ћуприја у Сарајеву (Фото Дарко Ћирков)

Једини је остао поп Ристо Новаковић, сталан пратилац Архимандритов на тим шетњама. Крупан и добричина, он је иако необразован и припрост човек, ценио и волио Архимандрита и био му је слепо одан и послушан. Он је био једини живи човек у Сарајеву коме је Архимандрит Сава могао да каже по неку своју мисао. Не зато што би га поп Ристо, сиромах, разумео, него што је Архимандриту понекад долазило да свисне и што је морао, па ма црној земљи, да каже нешто од онога што му је ломило душу и од чега је хтео да му прене мозак.

Од како се почело преговарати о повлачењу турске и доласку аустријске војске и од како је ушао немир у народ Архимандрит је имао брига и послова које није ником поверавао.

И овога јулског дана, пред вече, Архимандрит је шетао као увек, прав и достојанствен, у десној руци му је дуг, црн штап покован сребром а у левој црвене бројанице. Уз њега поп Ристо.

У неко доба, појави се из Мерхемића сокака чиновник аустријског Конзулата Херкаловић или „Господин Тома“ како је звала чаршија.

Понемачен Личанин, бивши подофицир, он је имао ону природну личну даровитост ограничену али јаку, којом Личани продиру и успевају свуда у Бечу, у Цариграду, у Русији или у Америци.

Он је сам, својим знањем и својом муком успео да дође до овога положаја, што није мала ствар за сељачког сина из Лике, Тому Ркала. Он био свестан свога успеха грејао се на њему као на јединој срећи која је довољна да испуни цео живот. Није се никад женио. Радио је са одушевљењем и ревношћу свој посао. Као сви сељачки синови и самоуци, био је довољан сам себи, неначет сумњом ни пороком, једноставан, истрајан и лукав.

За Херкаловићем је, у прописном размаку, ишао драгоман Консулата, Мато Кулнер.

Поп Ристо се накашља. Архимандрит се се тргну из мисли, и одмах му се чело смрче, јер није волио тога речитог Личанина. Поздравише се одвећ љубазно и гласно. Отпочеше разговор у коме је Архимандрит намерно и у инат употребљавао немачке изразе и читаве реченице на немачком. Говорили су о свему и свачем, али Архимандриту је било јасно да је Херкаловић послан да сазна његово мишљење о буни и догађајима који наступају.

– Нису лака времена, пречасни. Данас има свак своју бригу, и војник и чиновник, и – свештеник.

Иво Андрић – цртеж Зуке Џумхура 

Ту се у Архимандритовом лицу трже као неприметна и зла муња, осмејак какав се виђа само код људи који дуго живе међу нижим од себе. Али одмах му се лице сложи у неки замишљен и миран израз. Загледа се некуд, за једну подланицу изнад Херкаловићеве капе и прекинувши га, изговори као да чита:

– Шта ћете господине; ми свештеници морамо да водимо бригу о овом нашем народу; нарочито у оваквим приликама, кад се спремају велике промене и важни догађаји.

Херкаловић га прекиде провокаторски и невешто:

– О, ја мислим, пречасни, да Ви не треба да се плашите за судбину вашега народа који ће се ујединити пре или после.

– Ја се бринем за његово одржање а што се тише уједињења, не бринем се ни најмање; и то је за то, господине, јер је оно – немогућно и неоствариво, и као такво, не може бити предмет разговора између озбиљних људи.

Ово последње му је рекао немачки. Ту Архимандрит спусти поглед и настави гледајући чиновнику равно у очи:

– Ви знате, ми Срби живимо растурени по Аустро-Угарској, Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, и Старој Србији, дакле у пет разних управа и владавина. Да бисмо се ујединили ми би морали оружјем у руци сузбити Аустрију са Балкана, истерати Турке из Европе и победити Бугаре. А то су задаци и планови чије извођење је, дозволићете, немогућно и замислити.

Ту се Архимандритове очи чудно раширише и обасјаше жуто лице као осмејком. Он још једном понови, овога пута немачки:

– Немогућно и неоствариво, хер Херкаловић.

Узалуд је Херкаловић хтео још да говори о овим стварима. Архимандрит се љубазно и малко расејано опрости и одшета низ Миљацку са поп Ристом који је побожно ступао уз њега.

Херкаловић остаде поред камените ограде и загледа се у Миљацку на којој се јављао црвени одблесак сунчева заласка.

„Немогућно и неоствариво. Не може бити предмет разговора између озбиљних људи.”

Казаће генералном Конзулату те речи. Консул ће бити задовољан, известиће Министарство, и све ће тако бити у реду. Јер, генерални конзул Васић, такође покатоличени и понемчен Србин, не воли непријатне вести ни компликације.

Он не воли ни Херкаловића. И зато ће му Херкаловић казати умирујуће речи Архимандритове али му неће казати своју сумњу и што га као нека лична непријатност обузима свега, у овом часу, док стоји замишљен поред Латинске Ћуприје.

Добро, „немогућно и неоствариво”. Добро је ако Архимандрит и његови заиста тако мисле. Али ако једног дана зажеле да те немогуће планове остваре? (Колико је поносне горчине било у речима и непријатног сјаја у погледу Архимандритовом?). Ако се већ сада потајно носе у себи том мишљу? Све се у Херкаловићу подиже и побуни против таквих безумних и недоглених планова.

Зна да не би ништа користило да своје сумње и бојазни каже Генералном Конзулату; за то ће их задржати у себи и с времена на време мислиће о њима, за себе и за свој рачун. Јер он, Херкаловић, има своју малу философију за коју не налази употребе у канцеларији и који он негује приватно, тако рећи изван канцеларијског времена.

Да казаће Конзулу све онако оптимистички и утешњиво како му је рекао „Der Teufelspope” – тако су звали Архимандрита у Конзулату – али у себи, задржаће уверење, да разговори са оваквим људима не умирују и не веселе. И првом приликом, кад остане сам, размишљаће о том.

Прену се из мисли. Све је било црвено око њега. Сунце је зашло у жару, међу два јаблана, Херкаловић се трже и пође брзо преко Латинске Ћуприје. Било га је малко стид драгомана и пролазника, што је, у свечаној униформи, остао тако дуго замишљен поред реке, као неко ђаче.

 

Иво Андрић  – Политика, 6. јануар 1929. године

 

Политика

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here