Ivo Andrić: Na latinskoj ćupriji

Podelite:

„Mi Srbi živimo rastureni po Austro-Ugarskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, i Staroj Srbiji, dakle u pet raznih uprava i vladavina. Da bismo se ujedinili mi bi morali oružjem u ruci suzbiti Austriju sa Balkana, isterati Turke iz Evrope i pobediti Bugare” i u nemirne letnje mesece godine 1878. kad je Sarajevo vrvilo od oružana i usplahirena ljudstva, Arhimandrit Sava nije napuštao svoj običaj da svako veče prošeta ovom utrinom, ne levoj strani Miljacke, pored Latinske Ćuprije.

Visok, suv, prgav i plahovit, ali navikao da se savladava, on je imao namet koja je prelazila krug njegova života u Sarajevu, i ambicije kojima ni on sam nije znao granice.

Bio je astetska priroda, opora i stroga prema samom sebi i prema drugima. Imao je samo dve strasti: politiku i duvan. Politika mu nije dala da postane vladika a duvan mu je uništio zdravlje. Patio je s vremena na vreme od trovanja nikotinom i od srčanih grčeva koji su ga satima držali na granici između smrti i života.

Na prstima, u bradi, na koži lica, svuda se Arhimandritu nalazilo to nikotinsko žutilo. Samo su mu oči, velike i sive, bile bistre i pune nekog čistog, hladnog sjaja.

Ova njegova popodnevna šetnja pored Miljacke bila mu je jedina razonoda i jednini pravi odmor, jer za vreme šetnje nije pušio. Ali ta šetnja bila je u isto vreme i neka vrsta audijencije koju je Arhimandrit i budući vladika davao prijateljima i poznanicima.

Samo što sada nije bilo nikog od poznanika da mu priđe. Gazde, Srbi i Jevreji, koji su voleli da prošetaju sa Arhimandritom i da kroz kucanje arna na brojanicama izmene po koju reč, praznu i gotovo bez značaja ali dostojanstvenu, ljubaznu i gazdinsku, povukli su se u svoje kuće i nisu izlazili nikako.

Doktor Kečet, zamišljen i rano ostario čovek, sa licem tužnog mađioničara, nije se ovih dana pojavljivao nikako, kao ni doktor Galantaj, rumeni Mađar, darovit i dobar alkoholik sa bleskom delirijuma u očima. Nestalo je sitnog, bistrog fra Grge, „ljubeznejšeg protivnika“, koga je Arhimandrit podrugljivo zvao fra Kirilom ali čije je italijanske citate cenio i volio više nego što je hteo da pokaže.

Latinska ćuprija u Sarajevu (Foto Darko Ćirkov)

Jedini je ostao pop Risto Novaković, stalan pratilac Arhimandritov na tim šetnjama. Krupan i dobričina, on je iako neobrazovan i priprost čovek, cenio i volio Arhimandrita i bio mu je slepo odan i poslušan. On je bio jedini živi čovek u Sarajevu kome je Arhimandrit Sava mogao da kaže po neku svoju misao. Ne zato što bi ga pop Risto, siromah, razumeo, nego što je Arhimandritu ponekad dolazilo da svisne i što je morao, pa ma crnoj zemlji, da kaže nešto od onoga što mu je lomilo dušu i od čega je hteo da mu prene mozak.

Od kako se počelo pregovarati o povlačenju turske i dolasku austrijske vojske i od kako je ušao nemir u narod Arhimandrit je imao briga i poslova koje nije nikom poveravao.

I ovoga julskog dana, pred veče, Arhimandrit je šetao kao uvek, prav i dostojanstven, u desnoj ruci mu je dug, crn štap pokovan srebrom a u levoj crvene brojanice. Uz njega pop Risto.

U neko doba, pojavi se iz Merhemića sokaka činovnik austrijskog Konzulata Herkalović ili „Gospodin Toma“ kako je zvala čaršija.

Ponemačen Ličanin, bivši podoficir, on je imao onu prirodnu ličnu darovitost ograničenu ali jaku, kojom Ličani prodiru i uspevaju svuda u Beču, u Carigradu, u Rusiji ili u Americi.

On je sam, svojim znanjem i svojom mukom uspeo da dođe do ovoga položaja, što nije mala stvar za seljačkog sina iz Like, Tomu Rkala. On bio svestan svoga uspeha grejao se na njemu kao na jedinoj sreći koja je dovoljna da ispuni ceo život. Nije se nikad ženio. Radio je sa oduševljenjem i revnošću svoj posao. Kao svi seljački sinovi i samouci, bio je dovoljan sam sebi, nenačet sumnjom ni porokom, jednostavan, istrajan i lukav.

Za Herkalovićem je, u propisnom razmaku, išao dragoman Konsulata, Mato Kulner.

Pop Risto se nakašlja. Arhimandrit se se trgnu iz misli, i odmah mu se čelo smrče, jer nije volio toga rečitog Ličanina. Pozdraviše se odveć ljubazno i glasno. Otpočeše razgovor u kome je Arhimandrit namerno i u inat upotrebljavao nemačke izraze i čitave rečenice na nemačkom. Govorili su o svemu i svačem, ali Arhimandritu je bilo jasno da je Herkalović poslan da sazna njegovo mišljenje o buni i događajima koji nastupaju.

– Nisu laka vremena, prečasni. Danas ima svak svoju brigu, i vojnik i činovnik, i – sveštenik.

Ivo Andrić – crtež Zuke Džumhura 

Tu se u Arhimandritovom licu trže kao neprimetna i zla munja, osmejak kakav se viđa samo kod ljudi koji dugo žive među nižim od sebe. Ali odmah mu se lice složi u neki zamišljen i miran izraz. Zagleda se nekud, za jednu podlanicu iznad Herkalovićeve kape i prekinuvši ga, izgovori kao da čita:

– Šta ćete gospodine; mi sveštenici moramo da vodimo brigu o ovom našem narodu; naročito u ovakvim prilikama, kad se spremaju velike promene i važni događaji.

Herkalović ga prekide provokatorski i nevešto:

– O, ja mislim, prečasni, da Vi ne treba da se plašite za sudbinu vašega naroda koji će se ujediniti pre ili posle.

– Ja se brinem za njegovo održanje a što se tiše ujedinjenja, ne brinem se ni najmanje; i to je za to, gospodine, jer je ono – nemogućno i neostvarivo, i kao takvo, ne može biti predmet razgovora između ozbiljnih ljudi.

Ovo poslednje mu je rekao nemački. Tu Arhimandrit spusti pogled i nastavi gledajući činovniku ravno u oči:

– Vi znate, mi Srbi živimo rastureni po Austro-Ugarskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, i Staroj Srbiji, dakle u pet raznih uprava i vladavina. Da bismo se ujedinili mi bi morali oružjem u ruci suzbiti Austriju sa Balkana, isterati Turke iz Evrope i pobediti Bugare. A to su zadaci i planovi čije izvođenje je, dozvolićete, nemogućno i zamisliti.

Tu se Arhimandritove oči čudno raširiše i obasjaše žuto lice kao osmejkom. On još jednom ponovi, ovoga puta nemački:

– Nemogućno i neostvarivo, her Herkalović.

Uzalud je Herkalović hteo još da govori o ovim stvarima. Arhimandrit se ljubazno i malko rasejano oprosti i odšeta niz Miljacku sa pop Ristom koji je pobožno stupao uz njega.

Herkalović ostade pored kamenite ograde i zagleda se u Miljacku na kojoj se javljao crveni odblesak sunčeva zalaska.

„Nemogućno i neostvarivo. Ne može biti predmet razgovora između ozbiljnih ljudi.”

Kazaće generalnom Konzulatu te reči. Konsul će biti zadovoljan, izvestiće Ministarstvo, i sve će tako biti u redu. Jer, generalni konzul Vasić, takođe pokatoličeni i ponemčen Srbin, ne voli neprijatne vesti ni komplikacije.

On ne voli ni Herkalovića. I zato će mu Herkalović kazati umirujuće reči Arhimandritove ali mu neće kazati svoju sumnju i što ga kao neka lična neprijatnost obuzima svega, u ovom času, dok stoji zamišljen pored Latinske Ćuprije.

Dobro, „nemogućno i neostvarivo”. Dobro je ako Arhimandrit i njegovi zaista tako misle. Ali ako jednog dana zažele da te nemoguće planove ostvare? (Koliko je ponosne gorčine bilo u rečima i neprijatnog sjaja u pogledu Arhimandritovom?). Ako se već sada potajno nose u sebi tom mišlju? Sve se u Herkaloviću podiže i pobuni protiv takvih bezumnih i nedoglenih planova.

Zna da ne bi ništa koristilo da svoje sumnje i bojazni kaže Generalnom Konzulatu; za to će ih zadržati u sebi i s vremena na vreme misliće o njima, za sebe i za svoj račun. Jer on, Herkalović, ima svoju malu filosofiju za koju ne nalazi upotrebe u kancelariji i koji on neguje privatno, tako reći izvan kancelarijskog vremena.

Da kazaće Konzulu sve onako optimistički i utešnjivo kako mu je rekao „Der Teufelspope” – tako su zvali Arhimandrita u Konzulatu – ali u sebi, zadržaće uverenje, da razgovori sa ovakvim ljudima ne umiruju i ne vesele. I prvom prilikom, kad ostane sam, razmišljaće o tom.

Prenu se iz misli. Sve je bilo crveno oko njega. Sunce je zašlo u žaru, među dva jablana, Herkalović se trže i pođe brzo preko Latinske Ćuprije. Bilo ga je malko stid dragomana i prolaznika, što je, u svečanoj uniformi, ostao tako dugo zamišljen pored reke, kao neko đače.

 

Ivo Andrić  – Politika, 6. januar 1929. godine

 

Politika

Podelite:

1 komentar

  1. Što se dalje odmičemo od Andrićevog vremena sve ga bolje razumevamo!
    Ko je bolje od Andrića, na primer, poznavao tipove koji su se prezivali Rkal?

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here