Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем

Поделите:

Хрватске Народне Пјесме

Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. века отопочео је најпре одбацивањем обе варијанте хрватског језика – кајкавске и чакавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наречја. На тај начин су створени услови да нова идеја нације на принципу: католичка вера + српски језик = хрватска нација премости реке Купу, Саву и Чазму, којима је вековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вероисповести и целокупна српска историја, традиција, књижевно и културно наслеђе. Пример једне од тих отимачина – српских народних песама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнео је Јован Дучић у свом делу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму““; штампаном у Илиноју 1942. године.

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Иван Кукулевић-Сакцински

Хрвати никад нису нмали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.

Јосип Јурај Штросмајер

Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!

Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали…

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли миоги агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.

Ватрослав Јагић

Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

РАСЕН

Поделите:

4 COMMENTS

  1. То је био краткотрајни тренд, врло брзо угушен – да би покатоличени Срби („усташе“) заборавили своје порекло. Једно време и култ Косовског боја био је жив у Загребу. Брзо је Ватикан то избрисао…

  2. Да. Хрвати јесу прихватили српски (штокавски) језик, али су Срби, захваљујући својим политичарима и лингвистима, присвојили хрватско абецедно писмо гајицу, које су Маројевић, Милосављевић и још неки српски лингвисти и филолози преименовали у „(опште)српску латиницу“, што је антићирилички злочин. Јер је тако преварен српски народ да стварно мисли да је та гајица српско писмо, па је, прелазеећи на њега, мислио да не узима ништа туђе. Хрватска латиница је Србима увек наметана у окупацијама, у НДХ, а и данас у Хрватској, а српски лингвисти данас и даље лажу да је то „наше писмо“.

  3. Svijest o srpstvu slavenskih katolika je bila toliko jaka da nije ostao ni jedan da bi se predstavljao kao Srbin. Bas cudno, i to u vremenu kad Hrvatska drzava nije ni postojala. Kako su zli ti Hrvati da lazu sami sebi a ocito i sposobni svakakvih losih manevara. Dobro da ste istrijebili taj kukolj u srpskoj psenici…ustvari vrlo lako eto sami su se izopcili. Ne drugovi, i Kacic i Marulic i Drzic su dobro znali kojem stablu pripadaju. Sto imaju i Bugari i Rusi a vi presucujete da je torlacki govor izvorno srpski a ostali nije…Lp

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here