Лаза Костић није запросио Ленку

Поделите:

Издавачке куће „Media invent” и „Тиски цвет” из Новог Сада oбјавиле су изузетно значајну лирску студију нашег познатог песника Пере Зупца „Ленка Дунђерска”.
Перо Зубац (1945), песник, есејиста, антологичар, аутор „Мостарских киша”, једне од најзначајнијих поема српске књижевности, рођен је у Невесињу, а више деценија живи на привременом раду у Новом Саду. Прву песму објавио је 1962, прву књигу 1967. Добитник је наших најугледнијих награда, превођен на већину европских језика. Своје књиге објављивао је у вишемилионским тиражима.
Данас, једни му замерају што га и даље радо примају и у Мостару, и у Сарајеву, и у Загребу, а други што је био близак Ј. Б. Титу, највећем сину наших народа и народности, како се говорило. Али, и данас, нема гимназијалца који не зна барем део из „Мостарских киша”, који се није удварао девојци уз помоћ стихова из ове дивне поеме. Можда данашње генерације и не знају ко је аутор, јер ова поема одавно звучи као народна песма.

Студијом „Ленка Дунђерска” испунили сте налог Милана Кашанина, који је тврдио да је Ленка толико важна за Лазу Костића да заслужује студију?
То је Кашанин записао у једном есеју педесет година пре моје студије. Можда би и други истраживачи пре мене остварили тај Кашанинов завет да су имали наклоност породице Дунђерских. Без тога, ни Лесковац, ни Кашанин, нису могли даље.

Ленка није имала прилику да чита чувену песму „Santa Maria della Salute”, али је прочитала једну другу, мање познату – „Госпођици Л. Д. у споменицу”?
Песму је Лазар написао у Крушедолу 1892. и приложио у дворцу Дунђерских у Челареву у њен споменар, дрвену кутију од финог дрвета са ружама исликаним на поклопцу, који је, нажалост, нестао, ако је нестао, и у њој је много шта казано о односу песника и младе Јелене.

Теодора Дунђерски Ђурић, на чије се исказе позивате, веровала је да је Ленка била заљубљена у Лазу Костића?
Госпођа Теодора Дунђерски Ђурић, унука Гедеона, Ленкиног најмлађег брата и праунука Илије Огњановића Абуказема, којој сам посветио књигу, једини је поуздан сведок о односу Лазара према Ленки и Ленке према Лазару. Она је то, као девојчица, могла да чује од свога деде који је био и извршилац Лазаревог тестамента и најближи његов пријатељ у позним песниковим годинама, а посебно од своје баке Теодоре, која Ленку није упознала, али све је од Гедеона могла сазнати, а живела је уз Теодору све до средине шездесетих година прошлог века. Када је већ књига била написана и однета г. Теодори на читање, она је својом руком на странице рукописа уписивала сугестије и ту је и једна важна реченица да је Ленка волела Лазу свом снагом трагичне забрањене љубави.

Лаза Костић се, међутим, оженио Јулом Паланачком, захваљујући посредовању Ленкиног оца. Значи ли то да породица Дунђерски није одобравала везу с песником?
Лаза је Јулку Паланачки испросио пре одласка у Црну Гору 1884. године, али је мајка није пустила да пође са њим јер се тамо пуца. Лаза је имао сукобе са Јулијанином мајком, а и Јеленина мајка није волела наслућивану блискост између Ленке и Лазара.
Мислим да Лазар није имао храбрости да запроси Ленку од Лазара Дунђерског јер се плашио њене самосталности, самосвојности, јединствености, зрелости, лепоте, младости, уплашио се да ће морати да мења своје навике и да ће изгубити слободу. Женидба Јулком била је само бег у сигурност и равноток живота, а отац Ленкин је био одређен за кума још у време веридбе.

Постоји и прича да Ленка није умрла од „тифузне грознице”, већ да се отровала због неостварене љубави са тридесет година старијим песником?
Свакаквих верзија, не само чаршијских, о Ленкиној смрти сам се начитао и наслушао. Лаза Костић је у свом „Тајном дневнику”, писаном на француском језику, записао један сан у коме се Ленка појављује бледа, као да нема доста крви, и у загради забележио: „Није ли тифусна грозница, болест од које је умрла, болест крви”? Дакле, и он је мислио да је званична верзија тачна. Мада у песми каже да она свисну. И да разјаснимо још једну тајну – Јелена Дунђерски није била толико млађа од Лазара, она је рођена 26. октобра (9. новембра) 1869. у Сентомашу, на Митровдан, а не 21. новембра 1870. И Лазар је, зацело, памтио дан њеног рођења само је, као и други, додао разлику у данима између старог и новог календара на датум у који је разлика већ урачуната. Својом напоменом испод песме „Госпођици Л. Д. у споменицу”, да је Ленка умрла лицем на дан свога рођења, Светог архангела Михаила, а то је иначе дан када се у базилици Santa Maria della Salute масовно посећује православна икона Богородице Mesopanditisse (Посреднице мира) и Лазар Костић је припомогао мистификацији око Ленкиног рођендана. Зашто су и родитељи на посмртну парту ставили ту годину рођења и урезали на гробну плочу у Капели Дунђерских у Србобрану, не знам.

Песму „Santa Maria della Salute”, Лаза Костић објавио је 1909, деценију и по после Ленкине смрти. Да ли постоје различите верзије ове песме?
Права верзија је она послата Милану Савићу и објављена у књизи „Песме”. Тај редослед строфа одредио је сам песник. Има доста верзија одређених строфа, па и стихова, који нису ушли у песму на пронађеним рукописним верзијама поеме.

Да ли је песник у Ленкином лику препознао Богородицу?
Многи су писали да јесте, а мени се чини да није. Он је за живота Ленку описивао као прелепо анђеоско биће, а кад се преселила међу звезде долазила му је у снове као стварна, опипљива, пуна живота и – тако ју је и описивао. Извесне еротике има само у записима о сновима.

Можете ли нам рећи нешто о, условно говорећи, љубавном троуглу: Ленка Дунђерски – Лаза Костић – Никола Тесла? 
Лаза је познавао Теслу и сазнао је, у разговорима са Ленком, да је Тесла, у неку руку, њен идол, па је то искористио, у данима када је Тесли изгорела лабораторија, да му понуди, у писму, неименовану, веома богату мираџику, уз то лепотицу, не би ли га оженио, описујући је најлепшим епитетима као особу „подобну да савлада сваку женомрзицу”. Тесла му одговара на два писма одбијајући понуду, а да и не зна о коме Лаза говори, јер се „он са науком венчао”. Година је 1895. последње лето Ленкиног живота. Мислим да је она знала за Лазина писма и за Теслине одговоре. Мислим да се Лаза обрадовао Теслином одговору, јер ће Ленка остати ту и неће отићи преко океана, а, ето, њему је савест мирна, покушао је да је уда за најбољега, мада је и за њега, у једном писму, написао: „Где су двоја кола мудрости, ту су трећа лудости”.

Када сте први пут прочитали песму Лазе Костића, нисте писали поезију. У којој мери вам је ова песма променила живот? 
Та песма није моја најдража Лазина песма, али ме је натерала да годинама трагам за тајном инспирације, тако моћне и тако опијајуће. Тако је настала књига о Ленки.

Књигу сте писали руком, јер „белина хартије иницира белину сећања”. Да ли компјутери уништавају магију стваралачког чина?
Не. Компјутер посматрам као помагало, али још увек волим звук писаће машине. Руком пишем најчешће, јер тако имам опипљив додир са текстом.

Зоран Радисављевић 

Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here