Милош МИЛОЈЕВИЋ: Диптих о „трампологији“ и „бриселогији“

Поделите:

Приказ књиге Срђe Трифковића, Континуитет Хладног рата. Међународни односи почетком XXI века, Геополитика, Београд 2017. [предговор Ненад Кецмановић; поговор Миломир Степић], стр. 142.

Информисање и промишљање о савременим политичким приликама подсећа на напорни планински успон. Нема одмора, свакодневне ефемерије засипају и не дају посматрачу да дође до даха. Он извија врат да досегне сазнања иза паравана медијске буке. Но, и даље мора да напиње поглед са надом да ће разабрати контуре стварних збивања. И то је све само први део овог настојања – друга, деликатнија и важнија фаза, је адекватно осмишљавање фрагмената напабирчених са разних страна – из медија, са друштвених мрежа, безбројних видео снимака…

Потребна нам је, понекад тачка ослонца између етапа. Сигурност добре процене и поуздане чињенице које ће нам пружити и сазнање и путоказ за даље размишљање. Историја је сувише спора. Наука о међународном односима сувише апстрактна и стерилна. Политиколог, историчар и публициста Срђа Трифковић својом новом књигом Континуитет Хладног рата, драгоценом самом по себи, нуди утемељен приручник за разумевање политике између ових академских дисциплина.

Трифковић је написао уверљиву историју политичке садашњости. Реч је о завидном подухвату: пошто постоји обиље чињеничног материјала, много доступних докумената и права инфлација мишљења и коментара строга селективност и одмереност у суду намећу се као императиви.

У Континуитету Хладног рата Трифковић је вешто избегао замку тривијалности – читалац ће, верујемо, стећи утисак како је сваки одабрани податак смештен у оквире добро промишљење приповести. С друге стране, он је успешно избегао и замку претеране апстрактности односно сувише уопштеног, нефундираног и неинформативног спекулисања.
Трифковићева тема је постхладноратовски развој међународних односа – прецизније, односа између великих сила. Трифковић је цитирао мишљење Џорџа Кенана да су САД пропустиле можда јединствену историјску прилику да се после хладноратовског тријумфа „врате кући“ и да затим делују у правцу стварања што обухватнијег система колективне безбедности.

Међутим, уместо овог приступа САД су настојале да успоставе „доминацију пуног спектра“.
Трифковић уочава да пошто је зенит америчке релативне моћи прошао САД су се поново нашле пред дилемом: да ли прихватити рађање новог мултиполарног света или кроз серију криза и потпаљених жаришта одржавати (макар привид) сопствене доминације.

„Постхладноратовски систем није више монополаран но још није ни уистину мултиполаран, што изазива растућу нестабилност и генерише кризе“, запазио је Трифковић.

Према његовом суду прилика за отклон у односу на већ установљени образац постхладноратовског понашања САД био је ненадани политички успон Доналда Трампа.

Веома драгоцени део књиге представља Трифковићев образложен приказ како је Трампова недовољно вешто артикулисана али суштински анти–естаблишментска спољна политика зауздана и уподобљена узусима „дубоке државе“. Овде није реч о једној строго структурираној организацији но о индивидуама које ношене заједничким светоназором и интересима делују ка заједничком циљу. Трифковићев закључак о перспективама борбе тренутног америчког председника против „дубоке државе“ је песимистичан: „Трезвена процена политичке равнотеже снага у САД указује да ће за још много година дубока држава задржати своје позиције.“ Трифковићев приказ ових дешавања је, осим тога што је прецизан, врло живописан и динамичан. Иако се није упустио у писање политичког трилера, то можда ни не би била лоша идеја.

Сличну прецизност Трифковић показује и приликом анализирања другог центра Западне политичке моћи: Брисела. Генеза дедемократизације Европске уније, вредносног расцепа између политичких елита и грађана Европе и израстање једног културног модела који води својеврсном „цивилизацијском самопорицању“ прецизно су илустровани политичким портретом тренутног француског председника Емануела Макрона.

Континуитет Хладног рата није књига која ће читаоца само информисати о геополитици последњих деценија и политичким збивањима последњих година. Она, додуше, чини и то. Али чини и нешто што је далеко важније: помаже уздизање политичке културе.

Милош МИЛОЈЕВИЋ

www.anfor.org

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here