Момо Капор: „Да прође и ова демократија, па да живимо ко људи!“

Поделите:

Драги наши у туђини, ми смо хвала Богу добро и здраво, што и вама од свег срца желимо. Не сећамо се баш тачно кад сте отишли одавде и јесте ли можда заборавили на нас и наше мане и врлине, па вас подсећамо овим малим писмом какав смо ми народ и како нам је немогуће удовољити.

Код нас, наиме, никада ништа није нормално као код осталог света. Ево, на пример, слушао сам најмање две-три године како Београђани кукају што се клима променила и што више зима није зима, а лето лето, и како нема прелазних периода, него право из мајица у џемпере!

Стари Београђани се са носталгијом сећају некадашњих снегова, који би толико нападали да се ишло кроз праве беле тунеле. При том заборављају да су у то време били мали и да су снежни зидови били виши од њих. Али, свеједно! Ево, сад када најзад пада снег, настаде права паника; саобраћај у колапсу, као да су у питању снежне лавине, а не свега тридесетак центиметара снега; леде се водоводне цеви, а спикери са локалних радио-станица упозоравају Београђане да не излазе напоље без преке потребе. Једном речју — катастрофа!

Клинике пуне оних што су поломили ноге на леду или оних други, којима су леденице са крова пале на главу. Градске комуналне службе запрепашћене и затечене снегом у фебруару кога нико није очекивао, сви кукају како им је хладно и како ће се посмрзавати до пролећа. Код нас постоји чак и једно село, зове се Шавник, које је сваке године затрпано сметовима и одсечено од света да би водитељи телевизијског дневника имали чим да почну најважније вести. Срби седе испред екрана и оговарају сопствену земљу. Неки, који су били у Швајцарској и Немачкој, зажарено говоре како су тамо и усред највећих зима путеви чисти као да имају подно грејање, а видите, како је код нас! — закључују, заборављајући да Швајцарску није правио њихов деда, него швајцарски.

Онда дочекамо некако лето, кад оно врућине — два месеца ни капи кише, такође катастрофа. Суша ће нам уништити све живо, ово је потпуно ненормално!

Е онда почну кише, али то нису оне кише што падају по нормалним земљама, него наше, српске. То није киша, него елементарна катастрофа, општи потоп. Сељаци седе на димњацима својих кућа, деца се брчкају по плићацима, а краве пливају леђно са све четири ноге увис. Чудо.

Исто тако је било и у социјализму за време кога смо чезнули за капитализмом, па да мало и ми живимо као остали свет. Али, ђавола, кад нам дође дуго сањани капитализам, то ни изблиза није било оно што смо очекивали. Битанге се обогатише преко ноћи, а по улицама започе пуцњава као у филмовима о Чикагу из двадесетих. Нове газде покуповаше све живо и поотпушташе пола земље: једном речју — катастрофа!

„Дођу времена — писао је Иво Андрић — кад паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати.“ Има ли ишта тачније од тога?

Једном речју, емисија Тражили сте, гледајте!

Или што рече један:

„Да прође и ова демократија, па да живимо ко људи!“

ИЗВОР: Опанак. нет

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here