ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО МЕША СЕЛИМОВИЋ: Кад не би било ратова, поклали бисмо се међу собом

Поделите:

Роман „Тврђава“ Меше Селимовића права је ризница мудрих мисли, а међу њајачима су пишчеви цитати о судбини, лажи и несрећи.

 

О судбини…

 

– Шта је то с нама и са животом, у какве се то конце сплићемо, у шта упадамо својом вољом у шта невољом, шта од нас зависи, и шта можемо са собом. Нисам вешт размишљању, више волим живот него мисао о њему, али како год сам превртао, испада да нам се већина ствари дешава мимо нас, без наше одлуке. Случајност одлучује о моме животном путу и о мојој судбини, и најчешће бивам доведен пред готов чин, упадам у један од могућих токова, у други ће ме убацити само друга случајност.

 

– Не верујем да ми је унапред записан пут којим ћу проћи, јер не верујем у неки нарочит ред овога света. Не одлучујемо, већ се затичемо. Стрмоглављени смо у игру, пуну небројених измена, једног одређеног тренутка, кад нас само та прилика чека, једина која нас може сачекати, у току мешања. Не можеш је заобићи, ни одбити. Твоја је, као вода у коју паднеш. Па пливаш, или потонеш.

 

– То нам је судбина. Кад не би било ратова, поклали бисмо се међу собом. Зато свака паметна царевина потражи неки Хочин, да пусти злу крв народу и да нагомилана незадовољства одврати од себе. Друге користи нема, ни штете, ни од пораза ни од победе. Јер, ко је икада остао паметан после победе? А ко је извукао искуство из пораза? Нико. Људи су зла деца, зла по чину, деца по памети. И никад неће бити друкчији.

 

– Живот народа је глад, крв, беда, мучно таворење на својој земљи, и глупо умирање на туђој. А великаши ће се вратити кући, сви, да причају о слави, и да преживелима пију крв.

 

О лажи…

 

– Оно што се не може објаснити самоме себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути неким делом слике који се наметне, тешко изрецивим осећањем, јер се скрива пред муком сазнавања и бежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је неопходна тачна реч, зато је и тражиш, осећаш да је негде у теби, и ловиш је, њу или њену сенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата.

 

– Али понекад, не тако често, кад ми се згади лаж, онда говорим истину. Црно је, у тешком времену живимо, а живимо јадно и срамотно. Утеха је само што ће они који буду после нас живели, претурити преко главе још тежа времена, и помињати наше дане као срећне.

 

– Човек је непоправљив, и најчешће лаже сам себи.

 

– Неко мора повести народ, ослободити га страха, припремити га на жртве, да би га довео до победе… У том случају, вође би стекле углед и заслуге. И шта би се десило? Почели би да живе од тих заслуга, сваког дана би постајале све веће, њихов углед би се претворио у моћ. Тако бисмо, уместо старе власти, добили нову, можда и гору. То је историја власти од памтивека. Све се понавља, од одушевљења до насиља, од племенитости до тираније.

 

О несрећи…

 

– Све чемер, сиротиња, глад, несреће… А зашто је тако? Не знам. Можда зато што смо по природи зли, што нас је бог обележио. Или што нас несреће непрестано прате, па се бојимо гласног смеха, бојимо се да ћемо наљутити зле силе које стално обилазе око нас. Зар је онда чуда што се увијамо, кријемо, лажемо, мислимо само на данашњи дан и само на себе, своју срећу видимо у туђој несрећи. Немамо поноса, немамо храбрости. Бију нас, а ми смо и на томе захвални.

 

– Могу да мислим шта год хоћу, учинити не могу ништа. У данашњем свету остају нам само две могућности, прилагођавање или властита жртва. Борити се не можеш, кад би и хтео, онемогућиће те на првом кораку, при првој речи и то је самоубиство, без дејства, без смисла, без имена и успомена. Немаш могућности да кажес оно што ти је на срцу, па да после и страдаш! Премлатиће те да не проговориш, да иза тебе остане срамота или ћутање.

 

 

Телеграф
Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here