Песма коју је Бранко Миљковић написао пред смрт

Поделите:

Вео мистерије обавијен је деценијама око нашег славног песника Бранка Миљковића. Рођени бунтовник и жртва социјализма, често је умео да смело покаже своју одбојност према власти, што га је по мишљењу многих коштало живота.

Бранково одрастање у Нишу за време Другог светског рата знатно је допринело његовом психолошком смислу јер је постао један од зачетника тема смрти и страдања, како у својој тако и у српској поезији.

Када је дошао у Београд, Бранко је пуне три године обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање. Прве песме у главном граду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956. године, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961) и многе друге.

Занимљиво је да се и дан данас нагађа о његовој смрти с обзиром на то да се Бранко у ноћи између 11. и 12. фебруара обесио о дрво у Загребу за које се сумња да је било сувише малено и како би „издржало крупно тело српског песника“, по речима књижевника и правника Танасија Младеновића.

Мало пред смрт, написао је сам себи рођенданску песму. Свему томе претходио је инцидент са полицијом, када се Бранко напио у једној загребачкој кафани и узвикнуо „Зашто убијају песника у социјализму“?

Песма коју је написао за свој 27. рођендан, пре него што је уследила трагедија, леди крв у венама:

Више ми нису потребне речи, треба ми време;

Време је да сунце каже колико је сати;

Време је да цвет проговори, а уста занеме;

Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,

у две ноћи био заљубљен ноћу,

док југ и север у истоме плоду

сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспавао!

И гром је припитомљен певао у стаклу.

Не рекох ли: ватру врати на место право,

а пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;

Ја бих се желео на страни зла тући;

Па ипак, по милости историје,

повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,

заљубљене у све што пева и шкоди.

Док ми звезде колена не нажуље

молићу се побожној води.

Извор: nostalgicno.novi.ba

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here