Сликар Пеђа Ракићевић, о свом стваралачком и животном путу после 1999: Приштина је мој дом и моја удобност на Балкану

Поделите:

Једна од најдражих награда, награда УНИЦЕФ-а за Aнтиратну тематику. Сликовни статуси Пеђе Ракићевића бране нас од агресивне доминације дигитализоване слике и информације, у технолошком добу муњевитих промена

Сликар Пеђа Ракићевић, рођен је 1972. и стасао у Приштини, главном граду Косова и Метохије, где је на Академији уметности (студент генерације 1995.) магистрирао сликарство, пред рат, 1998. године, код ментора Хилмије Ћатовића. Још за време магистарских студија (ЈУ – палета младих 1995 – аутор Сава Степанов) Ракићевић је био уврштен у десет најперспективнијих младих сликара тадашње Југославије. Од 1996. године члан је УЛУС-а и добитник многих међународних награда за уметничко стваралаштво међу којима и једна од најдражих, награда УНИЦЕФ-а за Антиратну тематику. Пеђа Ракићевић је своју тек започету каријеру у Приштини, већ 1999. године наставио у Америци, у Сан Франциску. Ту је током 2002. специјализирао графички дизајн на Futhil Колеџу у Лос Алосу, а 2003. године дигиталну публикацију на OICW-у у Менло Парку (Калифорнија). Више од деценије је трајао његов амерички период у којем су се преплитали сликарство и бројне активности у области графичког дизајна и примењених уметности. Коначно, Ракићевић се 2011. враћа у Србију, настањује у Крагујевцу, и наставља своје стваралаштво, као зрео и формиран уметник. Од уметничке критике Пеђа Ракићевић добија епитет успешног двоконтинеталног академског сликара. Слике Пеђе Ракићевића налазе се у многобројним колекцијама како у Србији, Црној Гори, тако и у Америци, Русији, Швајцарској, Аустрији, Британији, Норвешкој, Ирској, Естонији, Пољској, Јапану… Излагао је на бројним изложбама на Косову и Метохији, Србији, Црној Гори, Калифорнији и широм света. Овом приликом Пеђа Ракићевић о свом уметничком и животном путу говори за приштинско „Јединство“.

Тихо крије доживљаје из родног града

Отишао је са Косова и Метохије 1999. године и вратио се, јер му, како напомиње, и није био циљ да остане трајно. Ево како се као уметник осећао и како му је било тамо и овде? -Отишао, да за Сан Франциско, јер то је било једино место где сам могао отићи, тамо живи део фамилије. У Србији тада није било места за уметност, или јесте бомбама свога времена. „Наша Герника“ је настала у Кнез Михаиловој док су падале бомбе, … а тихо кријем доживљаје из града у коме сам се родио, Приштина. Једно дивно сећање живота са дубоким одразом на све што се дешавало и што ће се тек десити. А што се Калифорније тиче, могу рећи … огромно искуство.

Пеђа Ракићевић, међутим, каже и да је, чак одбио америчко држављанство, што је ретко ко икада урадио, јер се тако није осаћао и није хтео да заборави ко је и одакле је. Познато је да је слично је урадила и краљица рок-а, Тина Тарнер, која је вратила америчко држављанство када је дошла да живи у Европи. О томе какву су судбину доживеле слике Пеђе Ракићевића створене пре 1999. и да ли им је ушао у траг јер многи српски сликари са Косова и Метохије нису у томе успели ( а иза њих су остала вредна дела), Пеђа Ракићевић каже: -Пет слика, једна графика и цртеж је нашло трага, три спашене пријатељском руком са Косова, а две су биле изложене у Београду тако да су заобишле ситуацију. Графика и цртеж су досегли до Будве. Видећете, вероватно, ових неколико слика су ми толико драге, јер су представљале нас у деведесетим годинама. То су слике „Цивилизација“ 1997. магистарски рад, „Честице“ Октобарски салон 1996., чувени портрет „Комшија“ 1994., и слика „Сунчаница“ 1995. која је уврстила мене као сликара са Приштинске академије, по Сави Степановом, у десет најперспективнијих сликара тадашње Југославије… а било их је на стотине, слика, графика, цртежа, скулптура, дизајна и разноразних идеја која су кључале у тадашњем свету Балкана, … и све је то креативно негде лутајуће и дан данас по косовским просторима.

Апстракција пејзажа и емоција

Пеђа Ракићевић је сликар који својим називима слика упућује на психичка стања, осећања, природне феномене, или на егзалтацију појединих појмова који имају тенденцију ка праску, еруптивном тренутку… – Посвећен слици као огледалу природе, једном истинитом извору свога стваралачког рада, сликајући, Пеђа Ракићевић остварује динамичну слику света око себе, загледан у ходнике сопствених емоционалних статуса. Сликовни статуси Пеђе Ракићевића бране нас од агресивне доминације дигитализоване слике/информације, у технолошком добу муњевитих промена, каже критичар др Данило Вуксановић.

О апстракцији као правцу у ликовној уметности у свету данас, наш саговорника каже: Нема шта ту асоцијативно да се објашњава у било коме простору или географској дужини или ширини, све је апстрактно. О томе да ли се руководи симболиком боја, и како ствара апстрактну слику, рекао нам је: -Рећи ћу да је то веома импулсивно из дубине бића од кога не можемо побећи, … упустити се, и опустити се у најдаљим… ипак то нешто академско на крају доводи до контроле осећања … или не, што ја лично више волим сликати у неком личном и аутентичном изражају духовности која живи у мени.

На питање како је доживаљавао прогон Срба са Косова и Метохије и како гледа на отимање јужне српске територије Ракићевић је одговорио упитном констатацијом – Реците ми.

О томе зашто још није излагао у неком културних центара на Косову и Метохији, Ракићевић је био је енигматичан и овако одговорио: О томе сам детаљно размишљао … Не бих желео да и то што прати све да остане као и све што је остало, звучи као ребус. Излагаћу у … , али у право време, јер желим да то буде тотални духовни доживљај, повратка овог у корену косовског уметника са новим погледима на свет у креативном смислу, кроз који се прожимају сви наши доживљаји. Приштина је мој дом и моја удобност на Балкану, рекао је за „Јединство“ сликар Пеђа Ракићевић.

Легнда: Дивни церебруми , Диптих 2014 Славица Ђукић

Легенда: Ерупција, уље на платну

Легенда: Са изложбе у Крагујевцу

Славица Ђукић, Јединство

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here