Zašto (sa)čuvati azbuk(v)u

Podelite:

Zašto (sa)čuvati azbuk(v)u[0]

Jezik i pismo su toliko značajni, da bi u vezi sa njihovom odbranom i zaštitom trebalo da budu u stalnom kontaktu lingvisti, arheolozi, istoričari, pravnici i eksperti iz odbrambenog sistema.

Stela sa koptskim natpisom; Muzej Romera i Pelizeja, Hildeshajm; foto: Vikipedija

Izgovorena i napisana reč predstavlja „ciglicu“ svemira – svojevrsni informaciono-smisaoni stojeći talas… Iza svih atoma i molekula stoji misao, odnosno misao prethodi svemu postojećem. Azbuk(v)a je „carski“ sistem teorije jezika. Gde je postojala civilizacija, tamo je bilo pisanja i čitanja, to je tačno kako za daleku prošlost, tako i za današnjicu… Slova su u takvom sistemu simboli kvalitativno različitih apstraktnih elemenata… Izgovoreni zvuk je slovo teksta… Ako nekome ovi iskazi zvuče mistično, to je samo znak da mu nedostaje znanje.

Često sam na svojim predavanjima govorio o značaju jezika i pisma. Čak sam napad na njih, uz rat pojmovima, označio kao najopasniju vrstu rata. Zašto? Zato što napad na jezik i pismo ima najdestruktivnije efekte – dodiruje izvor, postanje i samo izvorište kosmosa i civilizacije. U Srbiji iz dana u dan nestaje ćirilica, kao da je opet „četrdeset peta“ i kao da su komunisti ponovo na vlasti. U to vreme su zabranjivali da se piše ćirilicom.[1]

Mislim da je vreme preobražaja naučne slike sveta koja se odigrava – preobražaja u pravcu neklasičnosti, ka totalnoj neklasičnosti buduće biti čovečanstva, pogodno da naučnici ostvare svoju ulogu u zaštiti planete Zemlje. Da bi uspeli u svojoj nameri, potrebno je da, objedinjavanjem teorija u univerzalnu teoriju, osvetle i osveste važnost jezika i pisma. Postoje prognoze da se uskoro završava razdoblje ljudske, do krajnosti dovedene, specijalizacije i da nastupa vreme novog univerzalizma. Navodno, trebalo bi da se ta ideja ostvari do 2023. godine.

Neko uporno vekovima stvara planetu laži

Kažu da je najstarija vera imala naziv i jeste bila RazUM (Roda prvobitnog um / vera / veda / vid / znanje).[2] Taj stav me podseća na istraživanja Valerija Čudinova u vezi sa prehrišćanskim vedizmom.

Petroglifi u Dolini meseca (Jordan); foto: Vikipedija

Očevidno je da se negde moraju sresti Genadij Genadijevič Dljasin, Anatolij Kljosov, Valerij Čudinov, Ernst Muldašev, Aleksandar Trofimov, Fransoa Žakob, Tomislav Terzin, Petar Jaćimović, Božidar Mitrović, Radovan Damjanović, Slaviša Miljković, Slobodan Filipović i Milenko Nikolić, ne bi li razrešili misteriju starosti azbuk(v)e, a isto tako Srba i Rusa. Ko je najstariji? Tipujem na to, da su nastali istovremeno, jer su kao i sam Bog nestvoreni i samostvarajući. Postojali su oduvek i neprestano napreduju, odnosno neprestano bi napredovali da nije jezuitsko-vavilonskih destruktivaca.

Bulverova (Bulwer) Tablica sa kiparskim slogovnim pismom – Fond Britanskog Muzeja u Londonu; foto: CREWS

Uostalom, dešifrovanje DNK-koda otkriva da ljudi poseduju jezik znatno stariji od hijeroglifike, star koliko i sam život, najživlji od svih živih jezika… O ovome bi trebalo da razmisle svi neprijatelji srbsko-ruskog roda, odnosno svi koji ne znaju da je reč o istom (na)rodu. Zato sve vreme kidišu na taj rod pod maskom da napadaju pravoslavlje.

Poznato je da je od 17. veka pa sve do početka 20. veka jezuitsko-vavilonska logografsko-glosatorska radionica, iz razloga nepoznatih običnim ljudima, prekrojila istoriju, možda i ubacila u nju blizu 1.000 godina. Po mojim shvatanjima, najveći greh prilikom onesvešćivanja ljudskog roda učinjen je lažima u vezi s pismom – azbuk(v)om. Rimska imperija je, preko Rimske kurije i Vatikana, presudno presudila srbskom jeziku i azbuci kada su glosatori poput Vuka Karadžića i Đure Daničića naseli na uticaj jezuita i pristali da predaju jezik rimo-katolicima, izmene ime Serbi u Srbi i nazovu srbsku azbuk(v)u – Ćirilica.

Da je zaista Ćirilo (sa Metodijem) izmislio azbuku, ovo bi se pismo moralo zvati konstantinovica, po njegovom imenu Konstantin (Filozof). Latinskom prevarom ovo pismo je nazvano ćirilica. Poznato je ili možda nije, da je Konstantin prekršten u Vatikanu, nekoliko dana pre nego što što je izdahnuo (otrovali su ga). Tamo su mu nadenuli ime Ćirilo, budući da je to ime sazvučno sa nazivom sakralne azbuke, koja se tada zvala Kurilica. Kasnije su isto pismo preimenovali u glagoljicu (jer je prenosila/govorila/glagoljila tajno znanje, baš kako se ejakulacijom vrši oplodnja, rađaju deca i time vaskrsavaju preci.[3]

Navedeno se slaže sa stavovima Slaviše Miljkovića i Božidara Milosavljevića, pa ponešto treba naučiti i od njih. Slaviša Miljković u knjizi Novi srbski mitološki rečnik u vezi s pojmom POTOP piše: „Potop – biblijska priča o svetskom potopu koja se pojavljuje u nekim lokalnim varijantama u mnogim paganskim religijama naročito kod Vavilonaca, Grka i Rimljana. Srbi se ovde, naravno, ne pominju. Da su Srbi i te kako upoznati s tom pojavom i da su i sami bili njome pogođeni (v. Kali), svedoči sama reč POTOP. Ona je palindrom (isto se čita iz oba smera) što treba da sugeriše suštinu koja se nalazi iza te reči: U opštem potopu voda nailazi sa svih strana. Da li i drugi narodi ‘razmišljaju’ na taj način?“[4] Ovde treba dodati da još postoje predanja da su Potop (Noeva barka) i spasenje srbski mit. Među srbskim mitovima je i mit „O znoju lica svog“, u kojem se opisuje poseta Boga planeti Zemlji.

Uskoro će, možda, ako se nastavi progon Srba i svega srbskog, zabraniti u svim zemljama sveta knjige u kojima se pominju Srbi, poput knjige The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] u kojoj se, među najvažnijim svetskim mitovima, nalaze i dva pomenuta srbska mita.

uzorci iberskog pisma iz 5.v. pre nove ere na olovu iz Ulastreta (Ullastret); Foto: CREWS

Nije samo Božidar Milosavljević pisao o azbuk(v)i i značenju slova, ali je u svojim radovima uspeo da odgonetne ono što nisu ruski naučnici, a značajno je za sva pisma sveta: „Osim redosleda slova, potrebno je poznavati prvobitna značenja, koja još uvek poznaju vrsni svetski filolozi. Iz prikazane sledeće poruke jasno se uočavaju četiri rečenice koje glase:

‘Az – Buki – Vedi – Glagolje – Dobre [Ja Bog vidim reči (dela) dobre]. Est – Živa – Sila – Zemljinog – Isa (Jesam živa sila Zemljinog prostora). I – Mjem – Kako Ljudi – Misle (I znam kako ljudi misle). Naš – Oče – Pokoja – Reci – Slovo – Tverdo – Uk [Naš Oče Svemira reci slovo (zakon) potvrdnog učenja]’.[6]

U prvoj rečenici, prema objašnjenju Božidara Milosavljevića, Bog ljudima stavlja do znanja da vidi reči dobre, što je opomena ljudima da vode računa šta govore, jer iza reči dolaze dela, pa ih upozorava pre izvršenja loših dela – odnosno na vreme, da ne bi grešili.

U drugoj rečenici Bog svim ljudima (jer je Vinčansko pismo možda i najstarije i pripada početku ljudske civilizacije), stavlja do znanja da je On živa sila Zemljinog prostora, iz čega ljudi treba da shvate ko je stvorio život na Zemlji i ko ga održava.

U trećoj rečenici Bog ljudima stavlja do znanja, da zna kako oni misle. Što je svakako tačno, jer ako ih je ON stvorio ON i zna i kako misle; dakle, upozorava ljude da nisu u stanju da sakriju svoje misli.

U četvrtoj rečenici ljudi se obraćaju Bogu s molbom da saopšti zakon potvrdnog učenja, odnosno da im predoči zakone pozitivnog ponašanja, a to su deset osnovnih Božjih zapovesti.“

Zaista je čudesno, da se Azbuka toliko dugo održala uprkos razvoju ljudskog roda, kretanjima ljudi, razvoju i račvanju jezika, ratovima, brisanju istorije… Možda se neprijatelji Srba, Rusa i Slovena nisu setili Azbuk(v)e, ili nisu znali dovoljno da je unakaze, te nisu sva pismena izmešali, budući da je redosled slova u azbuci iz davnina do nas došao praktično neizobličen. To je posebno naglasio Genadij Dljasin u knjizi Azbuka Hermesa Trismegistosa – ili molekularni tajnopis mišljenja.

Prošlo je najmanje 5980 godina od nastanka Azbuke. Zaljubljenici u srbsku istoriju smatraju da je reč o iskonskoj Srbici, u stvari hologramsko – fonetsko – mentalnoj poruci. Srbi su uvereni da potiču od Tvorca, koji je stvorio život na Zemlji i Čoveka, koji može samostalno da misli – i primio je pismenost. To što Srbi smatraju da potiču od Pradavnog, što nikako ne znači da svi ostali ljudi ne potiču od Tvorca. Pitanje je, koliko su se drugi narodi potekli iz istog korena, kroz istorijski razvoj udaljili od takve pomisli, iako imaju isto pravo na Tvorca.

Samo Srbica, proizašla iz Vinčanskog pisma, nosi u sebi Božiju poruku. Zanimljivo je da Vinčansko pismo ne pominju u svojim radovima Genadij Dljasin, Vitalij Čudinov i Aleksandar Subeto. Zato i treba da se sastanu sa istraživačima koji znaju za Vinčansku kulturu.

Azbuk(v)a je više od pisma

Azbuka, prema znanjima Genadija Dljasina, predstavlja strog sistem, kao i hemija, uz to istovremeno i fonološki i lingvistički i psihološki i prirodno-naučni. Elementi tog sistema su slova nazvana „misli-slova“ ili „molekuli svesti“… Jedinstvena „praazbuka“ ljudske civilizacije, izvor i praoblik svih savremenih (nehijeroglifskih) azbuka, postojala je oduvek…[7]

Tablice ispisane akadskim pismom sa fragmentom epopeje o sumerskom kralju Etani (1895–1595 pre nove ere)

Zbog nedovoljnog znanja i haosa u istorijskoj i lingvističkoj nauci, dr Genadij Dljasin je u sjajnoj knjizi Azbuka Hermesa Trismegistosa – ili molekularni tajnopis mišljenjauspeo da napiše dovoljno netačnosti, koje na sreću nedovoljno utiču na istinu o pismu: „Ćirilicu su stvorili slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije na osnovu grčke azbuke“, „Iz feničanske azbuke su nastale grčka i arapska azbuka“. Dljasin se zapitao: „Kako se desilo da su Ugarićani koristili jedinstvenu harmoničnu azbuku – kod? Istu kao i savremena! Odakle su je uzeli?“

Knjiga u kojoj je uporedio istovetne strukture azbuk(v)e i aminokiselina u belančevinama je od kapitalne vrednosti, jer je uzgred spoznao kako čovek misli i povratnu spregu između jezika i misli, kao i između mikrokosmosa i makrokosmosa. Njegov izuzetno umni mentor, akademik Aleksandar Ivanovič Subeto, stavio je pečat na otvoreno i nesputano razmišljanje Dljasina. Napisao je: „Kosmogenetska progresivna evolucija vidljive vaseljene, dovela je do pojave biosfere i čoveka, ljudskog razuma na Zemlji, podređena je opštem zakonu ‘sužavajuće spirale razvoja’ ili ‘konusa sužavajuće spirale’ u kojoj se opaža pomeranje u simetriji – asimetriji delovanja zakona konkurencije i kooperacije, mehanizma povratne sprege sa kašnjenjem na bazi odabiranja (selekcije, filtracije i tome slično) i prestižuće povratne sprege (intelekta sistema) u smeru: Od zakona konkurencije – ka zakonu kooperacije i od mehanizma odabiranja ka mehanizmu intelekta… Kroz razvoj čoveka i kosmosa dolazi do kooperiranja prostijih struktura u složenije… Pri tome, cikličnost je osnovno svojstvo svakog oblika kretanja… Zakon dualnosti upravljanja i organizacije sistema otkriva dualni karakter sistemskog nasleđivanja u evoluciji, tj. u svakom činu rađanja novog sistema spajaju se dve struje nasleđivanja: Na nivou nadsistema i njegovog ‘podsveta’ i na nivou nadsistema i njegovog ‘nadsveta’… Svet, priroda i evolucija su kreativni… Tako ljudske misli stvaraju kosmos (prim. RS). Čini se da azbuka odražava ‘konus sužavajuće progresivne evolucije’ zvučne mnogolikosti i da je pomoću nje preneta semantika u procesu antropne evolucije, pri nastanku sistema ‘govor-jezik’ u ljudskom društvu… Periodično ponavljanje u azbuci se ukazuje kao ponavljanje ciklusa (perioda) u ‘zvučnoj evoluciji’ ljudskog govora… Stoga, ‘Semantička Vaseljena’ može odjednom neočekivano početi da govori sa ljudima na jeziku azbuke ljudskog jezika, kao i genetski kod svega života na Zemlji“.[8] Zar to nije sjajno, nesputano razmišljanje, koje odgoneta mnoge tajnopise mišljenja?

Jezik i pismo se prožimaju

Ali šta je s jezikom koji se samo odslikava, ispisuje, označava i prikazuje pismom? Nije teško utvrditi istinu, ukoliko se sačini mozaik od provereno istinitih tvrdnji. Srbsko poreklo i jezik su odličan primer za to. Na primer, Bela Hamvaš je u knjizi Scientia Sacrat I, objašnjavajući drevne sutre, zabeležio: „Zapisi značenja slika načinjeni su u sutra stilu. Sutra je elementarni metafizički dodir koji budi… Sutra je u najvećem broju slučajeva, bez obzira od koliko je reči sastavljena, uvek za jednu reč kraća od potpune rečenice. Ako je za prodrmavanje potrebno šest reči, onda kaže samo pet. Šesta je ključ koji daje ili Učitelj ili ga treba naći… Najdublji sadržaj sutre uvek je metafizički i apsolutan… Svaka bitnija reč metafizike je grčka ili latinska. Sve reči opšteg obeležja su grčke ili latinske. Na ova dva jezika se može izraziti univerzalna duhovnost baštine… Što je jezik stariji, on je više metafizičan… Kada ne bi bilo tako, ne bismo bili prinuđeni da svaku našu univerzalnu reč preuzimamo iz kineskog, sanskrta, grčkog ili latinskog jezika…“.[9]

ZAGONETKA: spomenik (izložen u turskom muzeju u Carigradu) iz starog Egipta: gornje pismo hijeroglifi – donje azbuka!

To znači da bez navedenih jezika nema povratka u budnost – nema povratka u bivstvo, nema osvešćenja i nema opstanka. Šta Hamvašove tvrdnje znače znaju samo Srbi, i to oni koji tvrde da su sanskr‹i›t, grčki i latinski jezik proizašli iz protosrbskog jezika. O kretanju protosrba na svoj način je pisao Anatolij A. Kljosov u knjizi Poreklo Slovena, jer je suštinski dokazao da su zajednički preci Srba i Rusa stigli u severne delove Indije, te ne čudi što je sanskr‹i›t veoma sličan srbskom jeziku. Aleksandar Ljubiša je u svom napisu „Tagore u Beogradu“ zapisao: „Alokananda Miter (unuka slavnog pesnika Tagorea, koji je pisao na bengali jeziku), kao student na Oksfordu, a zatim i direktor Instituta za statistiku u Kalkuti, više od trideset godina izučavala je srbski jezik, o čemu je napisala: ‘Kao student slovenskih jezika na Oksfordu, ranih pedesetih godina, primetila sam izvesnu sličnost između bengali i srbskog jezika, a kasnije, kad sam prevodila srbsku postrealističku poeziju na engleski jezik, postala sam sigurna da duboka veza mora postojati između ova dva jezika (bengali i srbskog) i da ona vuče svoje poreklo iz sanskrita’.

Uostalom, sanskritolog Branislava Božinović je napisala da ne postoji srbski jezik i sanskrit, jer je to isto.[10] Vrhunac njenog istraživanja je Rečnik srodnih srbskih i sanskritskih reči, u tri toma, objavljen u izdavačkoj kući „Pešić i sinovi“, 2000. godine. Tim delom Branislava Božinović je nepobitno dokazala ne sličnost, već gotovo identičnost srbskog i sanskritskog jezika. Navedeni stav je veoma značajan, budući da se veruje da je sanskrit prajezik, iz koga su nastali svi svetski jezici.

Najbolji primer su tzv. turcizmi. Branislava Božinović je zapisala: „Ovo varvarsko pleme upalo je u Indiju gotovo tri veka pre Kosovske bitke, gde se susrelo sa civilizacijom na vrhuncu i obogatilo jezik pozajmicama iz sanskrita i od njega nastalih živih jezika. Većina reči koje su Vuk Karadžić i lingvisti posle njega nazvali turcizmima, zapravo su turske pozajmice iz Indije. Za tu tvrdnju neka kao argumenti posluže reči: kabadahija, divan, at. Većina srbskih reči vezanih za religiju kao što su: crkva, kandilo, oltar, post, Bog, višnji i mnoge druge, nalaze se u sanskritu zajedno sa nacionalnim obeležjima: svilen jelek, anterija, opanak.“

S druge strane, povezanost srbskog i latinskog jezika objasnio je Pavle Solarić u knjizi Rimljani slovenstvujući, gde je  naveo brojne podatke vezane za život i jezik predaka sadašnjih Srba. U vezi s prostorom na kojem su živeli napisao je: „Od Solunskog do Venetskog zaliva, živi jedan te isti narod, na tom Ilirskom poluostrvu koje su naši zvali Serbskim tropoljem. Uostalom, i mora koja ga ograđuju imaju serbska imena: Crno, Belo i Sinje!… Ondašnji raznoimeni u Italiji narodi nisu govorili rimski, do nastanka Rima, dok nisu od Rimljana bili pokoreni i sa njima pomešani; tako se u jeziku Rimljana naći može veliki broj korenova reči iz jezika koji danas zovemo Slovenski… Sadašnji rimski (italijanski) jezik nije najrođeniji sin starorimskog. Naše nazivanje toga jezika Serbskim starim, ne smeta nimalo drugim narodima Slovenskim, da ga zovu, ako pristojnim sebe smatraju, opšteslovenskim, priznajući u njemu opšti najčistiji koren i najlepše stablo sveg sadašnjeg Slovenstva: mi znamo, da je on najvećma naš, i zato ga ne možemo ne nazivati našim… Preko 700 reči (a moglo bi ih se verovatno jošte koja stotina napabirčiti), što mi Sloveni za naše (reči) u latinskom (pre)poznajemo jeziku, nisu samousamljene i bez daljeg rasplođavanja, no su sve same  k o r e n s k e   r e č i, koje premnogo imaju obilnih svojih i izvedenih i složenih reči i u nas i u Latina, što pokazuje njihovu domaćost i ovde i onde – domaćost na Tibru, na Dunavu i Volgi… U najviše Slovenskih reči Rimljani su zamenili po koji naš glasak kakvim drugim…“.[11]Zaključna rečenica poznatog istraživača sve odgoneta: „Istina je, da je Grcima današnjim Jelinski jezik, i Italijanima Latinski, neuporedivo nerazumniji, nego li nama naš stari (jezik)…“.[12] Ovde je važna još jedna istorijska činjenica o kojoj su pisali nemački i francuski istoričari. Ona je prava informaciona „bomba“. Heribert Ilig je u knjizi Da li je Karlo Veliki ikada postojao napisao da su „stari Grci“ i „stari Rimljani“ samo banalne izmišljotine. Možete pogledati podatke u knjizi Karlo Veliki nije postojao autora Milenka Nikolića.[13]

Da, Bela Hamvaš je u pravu da je sva civilizacijska baština zasnovana na jeziku iz kojeg proističu sanskrt, grčki i latinski jezik, te da je taj jezik najvažniji za povratak u „zlatno doba“, kada je devet mostova povezivalo Zemlju i Nebo.

Misli opšte sa molekulom DNK

Pjotr Garjajev smatra da spoj reči i genoma omogućava nepredvidive manipulacije s aparatom naslednosti, a Genadij Dljasin smatra da između reči i genetskog inženjeringa nema nijednog koraka, to je jedno te isto. Kada se zapitamo šta će biti s ljudskim rodom na planeti Zemlji, treba da bude uvek prisutna istina – azbuk(v)a je oduvek postojala i uvek će postojati. Ništa od postanja nije slučajno, to najbolje potvrđuju procesi programiranja, kloniranja i sve postojeće strukture zasnovane na principu „što je gore, to je i dole“. Sve više naučnika smatra da je stav da je život nastao usled slučajnog sadejstva molekula, isto toliko apsurdan i neverovatan, kao i tvrdnja da uragan od delova razbijenih objekata može dovesti do sklapanja Boinga-747… Azbuk(v)a je kod ne samo belančevina, ne samo ljudskog mišljenja – to je univerzalni životni kod čitavog univerzuma. Zar to nije dovoljan razlog za njeno (o)čuvanje?

Pisaća mašina na ćirilici

Budući da je Pjotr Garjajev sa svojim timom naučnika dokazao da molekul DNK razume jezik i pismo i da je veoma važno šta je zapisano u prikupljenim informacijama u molekulu, trebalo bi voditi računa o tome koji oblik informacija razume molekul DNK. Na primer, Fransoa Žakob, dobitnik Nobelove nagrade za biologiju je 7. maja 1965. godine rekao: „Genetske informacije se ne zapisiju posredstvom ideograma kao u kineskom pismu, nego posredstvom azbuke tipa francuske – ili čak Morzeove azbuke…“. Normalno je da to kaže Francuz. Međutim, to je još jedan dokaz da svaki narod treba da čuva svoje pismo.

Osim toga, naučnici su u laboratorijama zabeležili zvuke kojima ćelije razmenjuju informacije, „pište“ jedna drugoj. Takva informacija je u saglasju sa stavom da nije samo mozak uman, već da je i srce umno i da su i ćelije umne. Postoje razrađene metode za komunikaciju sa umnim ćelijama, koje praktikuju Georgij Nikolajevič Sitin, Larisa Fotina i Genadij Jakovljevič Temnjikov. Informacije su kod ćelija zapisane u molekulima DNK i delimično reprodukovane u svakoj belančevini. Uostalom, lakše je poverovati da ćelije „razgovaraju“ međusobno na jeziku aminokiselina (ili tripleta DNK) nego na jeziku kojim međusobno razgovaraju ljudi. Pamćenje informacija u vodi, vodoniku i fotonima je još jedan dokaz da postoji mikrokosmos i makrokosmos u sferi razmene informacija i da su informacije nastale iz misli i pisma nataložene u obe strukture, te da se mogu koristiti kao svetska baština kada mozak radi u alfa stanju (stanju tzv. dremeža). Da je azbuk(v)a univerzalna i univerzumska, dokazuje i istina da je civilizacija Maja imala isti redosled azbuke![14] Mnogo je i sve više radova o značaju azbuk(v)e, zato ne treba nikako zaboraviti rad Adolfa Vasiljeviča Zinovjeva Tajnopis ćirilice (Vladimir, 1991.) kada se istražuje azbuka.

Iako se teška srca zamera braći bilo šta, posebno kada je reč o istovremenoj, viševekovnoj ugroženosti, dobro je napisao Božidar Mitrović u knjizi Genocid nad Rimljanima i Slovenima: „Oprosti Rusijo, mi Srbi ne možemo biti sa tobom više ni u kakvom savezu, dok ti ne počneš sama sobom da upravljaš, dok ne prestaneš da trguješ svojim saveznicima i dok ne prestaneš da izdaješ mrvice i prazne parole. Mi ne možemo biti više sa tobom, dok se ne oslobodiš od antislovenskih ekstremista, koji po ruskim televizijskim kanalima puštaju antisrpske i antislovenske vesti i program…“

Napomene:
[0] Nekada se i u S(e)rba govorilo Azbukva, a sada se kaže Azbuka. Slovarica se uvek nazivala Bukvar. Bukvar iz kojeg se uče slova iz Azbuke nazivaju u školama i Azbučnik. Kod Rusa se za reč kaže slovo, a slovo je bukva, te je od toga Azbukva. Eto još jednog dokaza da su glosatori poput Vuka Karadžića počinili greh u oba bratska naroda.
[1] Petar Jaćimović, Srpska ćirilica – neka bude što biti ne može, str. 106.
[2] Božidar Trifunov Mitrović, AzBučna matematika Vinče, str. 17.
[3] Isto, str. 59.
[4] Slaviša K. Miljković, Novi srbski mitološki rečnik, str. 294.
[5] Dva navedena mita su presudna za biblijsko Postanje. Zanimljivo je da među nosiocima mitova nema nijednog evropskog (osim srbskog i grčkog – prikazan je jedan grčki mit), a kamoli nekog naroda nastalog preveravanjem iz srbskog roda. Videti: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, str. 17 i 49–51.
[6] Postoji više varijanti azbukovnog niza slova. Na primer: Az, Buki, Vjedi, Glagolj, Dobro, Jest, Živjete, Zemlja, Iže, Kako, Ljudi, Misljete, Naš, On, Pokoj, Rci, Slovo, Tverdo, Fert, Hjer, Červ. I tumačenja mogu da budu drugačija. Na primer, Ja + Bog + Vidim + Reči + Dobre + Jesam + Živa + Sila + Zemljinog + Prostora + I + Znam + Kako + Ljudi + Misle + Naš + Oče + Svemira + Reci + Zakon + Potvrdnog + Učenja. No, reč je o nebitnoj razlici nastaloj vekovnim prenošenjem i obradama. Navedeno objašnjenje je staro više vekova u srpskom rodu. Dr Božidar Milosavljević je samo podsetio na njegovo postojanje. Tako su Srbi i posredstvom pisma neprestano pokazivali svoju iskrenu veru u Boga i privrženost Bogu. Nisu samo Srbi pokušali da spoje brojke i slova sa Tvorcem. Zato je važno da se iskorite tehnička i tehnološka znanja za utvrđivanje istine za dobrobit univerzalnog čoveka. Međutim, veoma je važno da se zna da su naučnici iz oblasti fizike potvrdili odnos čoveka u Boga, koji proizilazi iz Azbukve.
[7] Genadij Dljasin, Azbuka Hermesa Trismegistosa – ili molekularni tajnopis mišljenja, str. 20.
[8] Isto, str. 161–171.
[9] Bela Hamvaš, Scientia Sacrat I, str. 59–61.
[10] Branislava je bila pravi erudita, po obrazovanju je bila lingvista i inženjer mašinstva, smer aerodinamike. Bila je avio inženjer i to ne običan, već nadaren, kreativan i stručan inženjer, jer da nije tako, ne bi se za nju otimale velike kompanije poput Mercedes Benca. Branislava je te ponude uvek odbijala, ostavši verna Saobraćajnom institutu u Beogradu, sve do odlaska u penziju.

Videti:

Video: Branislava Božinović – Žena koja je dokazala da je srpski jezik najstariji na svetu.
[11] Pavle Solarić, Rimljani slovenstvujući, str. 63, 81, 84, 85 i 87.
[12] Pavle Solarić, Rimljani slovenstvujući, str. 144.
[13] Milenko Nikolić, Karlo Veliki nije postojao, str. 9.
[14] Genadij Dljasin, Azbuka Hermesa Trismegistosa – ili molekularni tajnopis mišljenja, str. 52.

Za Rasen: prof. dr Svetozar Đ. Radišić

rasen.rs

Podelite:

8 Komentari

  1. jedan narod dodje u istorijski corsokak, kada istorija za njega stane, izgubi perspektivu buducnosti i, samim tim, slobode, on pocne prema njoj da se odnosi kao prema proslosti koja se vise ne krece, ne ide dalje od sada i zamenu za buducnost i slobodu pocne traziti u svojoj istorijskoj prvotnosti, iscekujuci iz toga neko pravo koje bi trebalo da zameni odsustvo perspektive i slobode (nije ni cudo da se nesloboda uvek identifikuje sa nekakvom zaverom oko prikrivanja istorijske „prvotnosti“)

  2. on vise nije subjekat istorije, vec njen objekat kojem celokupan identitet pociva na proslom, koji jedinu istinu vidi kao ono (namerno)zakopano u proslosti, a vreme samo kao vracanje, i to ne bilog, nego proslog, a tu se ni ne radi o vracanju, vec nazadovanju.Posto identitet nije samo proslo, nego i buduce, on je uvek i pianje slobode, odnosno politike.Ocigledna nesposobnost da stvorimo slobodnu, pravnu drzavu, proizvodi, s jedne strane nemoc da se shvati sta se dogodilo sa nasim identitetom, jezikom, pismom, osim da je ono nekako ukradeno, zabranjeno, dakle necijom voljom, kao da smo predmeti, a s druge strane, eskapizam u proslo.

  3. karakterise postistoricnost, odnosno, u novom veku, duboko usadjena potreba da se pocne od sebe, da istorija nicim vise ne obavezuje, da ne postoji istorijsko pravo, sto se jasno demonstrira na primeru KiM.Zato i na KiM treba da branimo, ne srpsko, nego univerzalno, a to je pravo isto za svaku drzavu.Medjutim, narod navikao na nemoc prava, a svemoc vlasti, tesko moze da dopre do toga da brani sebe, braneci opste, zato mu je potrebno dodatno pravo, jer mu pravno pravo nije dovoljno, a taj dodatak se obicno trazi u pramaglinama proslog.

  4. SRBI BEZ ĆIRILICE NESTAĆE, POPUT SRBA KATOLIKA

    Prvi deo. Ključni razlog očuvanja ćirilice jeste u tome što, izgube li Srbi ovde ćirilicu, odlaze u nestanak po primeru asimilacije i nestanka polatiničenih, pa pokatoličenih, pa asimilovanih pa, najzad, danas potpunog negiranih da su uopšte i postojali oni Srbi koji su bili katolici. Dakle, Kad sasvim zamene ćirilicu, po već viđenom kod Srba katolika, i pravoslavni Srbi će nestati i u konačnom ni oni neće biti beleženi da su uopšte postojali.

    • uvidjate li paradoks, nesto sto se naziva identitetom zahteva cuvanje, jer je pred nestankom, a cuvanje zahteva pravnu prinudu, a ova zahteva politicku volju i upravo sklop ta tri, tog identiteta koji se ceo iscrpljuje u proslosti (on je identitet Srba jer je tako uvek bilo u proslosti) zahteva sada za svoj opstanak sferu politickog, kao slobodne volje, slobodne i od proslosti, u protivnom ne bi ni bilo potrebno objasnjavati, a ni cuvati cirilicu i te dve sfere, idenitet, kao istorija(Kultura i jezik) bi se salio sa identitetom kao slobodnom voljom, slobodnom i od istorije i kulture u jedno, kao opstu volju prava.

      • upravo je to problem, ove tri sfere koje konstituisu identitet, a o cemu su mnogo jacu svest imali Srbi na podrucju slavjanoserbskog, svesni da su jezik i politika neodvojivi, a mesto njihovog spoja pravo, ulaze u medjusobnu konfuziju posle Vukovskih reformi, koje su nametnule jezicku svest koja nije mogla da izadje iz sebe u razliku, jer „narodni jezik“ nije imao apstraktne pojmove(npr drzave,osim kao poseda i plena, dakle jedna pretpoliticka, hobsovska situacija) koji konkretni identitet otvara za razlicito cuvajuci taj identitet u opstosti zakona.Umesto toga, rascep narodnog jezka i „ucenog“ pretvorice srpski jezik u politicki objekat jezickih nagodbi koje ce u potunosti zavisiti od politicke volje, kao sto je to slucaj i danas.

      • Potpuno ste u pravu da pravn(ičk)a prinuda čuvanja pisma ne može sigurno da donese rezultat. Ona može nasilno nešto da donese koji procenat više ćirilice, ali u konačnom to neće mnogo doneti. Prvo, kod nas se danas voluntaristički, a ne redovno sprovode.
        Zato mi u udruženju „Ćirilica“ (Novi Sad, 2001) znamo da je srpsko pismo moguće vratiti u život samo na jedan način, primenjen u svetu. A to je primena normiranja i srpskog jezika, svakako, na jednom, srpskom pismu. I onda ide sigurno čuvanje pisama na način na koji se u praksi svuda drugde čuva svoje pismo. dakle, pravopisno normiranje u jednoazbučju, kao što rade svi drugi, jedini je siguran i školski način (o)čuvanja i ćirilice u jeziku Srba.

  5. Drugi deo. Dakle, Srbe čuva samo srpski jezik na srpskom (ćiriličkom) pismu. Na srpskoj ćirilici Srbi sigurno opstaju. Sve drugo je za Srbe, što bi Srbi neki rekli: Deža vi! (Kad bi Francuzi i svi drugi hteli, i njihovi jezici mogli bi se pisati ćirilicom, ali oni to neće, čuvaju sebe sa svojim pismom i svojim jezikom.) Samo srpski lingvisti normiraju jezik Srba i danas na srpskoj ćirilici i hrvatskoj latinici da bi imala čime da se nastavi zamena ćirilice. Drugi lingvisti tako ne rade jer im nije cilj da uvedu neko tuđe pismo da bi im služilo za zamenjivanje njihovog pisma.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here