Затирање српске мисли, затирање лика и дела Јована Дучића!

Поделите:

Коча Поповић и Марко Ристић, са својим хрватским друговима комуњарама на све могуће начине су затирали сваки траг српској мисли и нашим изузетним прецима.Марко Ристић је надреализам описао „као покрет који је имао известан свој занос, који је покушавао да обухвати читав низ врло различитих манифестација живота,од поезије до љубави, од маште до хумора, од револта до сна, од неопходне потребе социјалне револуције, до рушења свих брана у стварању“.Рушити бране, то је значило рушити, између осталог, како сам ја схватила и велике српске песнике, међу којима је био и иузузетни Јован Дучић. Надреалисти су се на силу наметали српској младежи, као када вам неко на силу гура у уста храну коју не желите.Они су имали свој часопис Надреализам данас и овде (НДИО) и 1932.године у том часопису је један слинавац тада од 23 године, тзв.књижевник Ђорђе Јовановић – „Јарац“ (1909 – 1943) с невероватном дозом гађења писао о Дучићу.

Ево шта је тај „Јарац“ писао о Дучићу: „…Али ја заборављам да треба да пишем о „кнезу српских песника“, да је потребно да сваки његов рад прочитам.Читам. Тога дана. Сутрадан. Неколико дана. Ипак не могу да пишем о Дучићу. Скоро свака већа радња, од књижаре до кобасичарнице, има у свом излогу тробојком овенчано Б л а г о ц а р а Р а д о в а н а . Оно стоји поред шунки али није шунка. Шунка је некад била живо месо, а ова књига никада. Поезија тог господина (г.Јована Дучића) заостала је још само на понеким светосавским прославама или у „концертном делу“ неке србијанске, паланачке забаве. Они који су се некада усхићивали Дучићем имају сада децу која читају Црњанског, Драинца или Декобру.Култ Дучића је још једино обавезан у гимназијам: још може да буде и главно питање на матури….Таленат овог господина који је почео песмицом у “ Босанској вили“, таленат који почиње да се манифестује тим пјесмицама провинцијског нивоа, сада ( 1929-1930) је остварен у гломазној торти од бајатих колача названој „Благо цара Радована“. Јово Дучић из прошлог века постаје Јован Дучић овог века, а кад би се неким чудом пребацио у у идуће столеће био би Ован Дучић…“ Шта рећи на ове Јарчеве злурадости?! Јарац је иначе био комесар у Космајском партизанском одреду и погинуо је 1943.године.

Сликарка Лепосава – Бела Павловић ми је испричала како су Дучића називали безбожником, што га је јако болело. Рекао јој је : „Бела, ако једнога дана буде потребно, моли те твој чика Дука, да ме браниш од свих оних који говоре да ја не верујем у Бога.Ти ме најбоље познајеш, још од свог детињства. Белин тата је био Дучићев колега – дипломата о коме сам писала у коментару о проф Александру Прљинчевићу, зету проте Стеве Димитријевића. Када сам Бели рекла да је изашла Дучићева књига „Верујем у Српство и у Бога“ била је сва усхућена и замолила ме да јој купим ту књигу.Била је изненађена када сам јој рекла како су и нама у школи говорили да је Дучић плагијатор, да је све узео од француских песника. Она се крстила све време од чуда.

У Архиву САНУ нашла сам једно писмо упућено Марку Ристићу, које му је послао почетком 60 -година управник Бриона. У писму га обавештава о апартманима на Брионима: једни су с погледом на море, једни на шуму, затим од забаве за госте имају биоском, тениске терене, вожње чамцима. глисерима итд. И оно што ме је шокирало: имају гувернанте за децу својих гостију у посебним салонима.Ето како је тај друг надреалиста и његови комунистички компањони уживао све благодети по минималним ценама, док смо ми могли само да сањамо о томе. Ма, нисмо могли ни да сањамо, јер нисмо знали ни да тако нешто постоји. Ето под старе дане сазнадох и за то чудо на Брионима.Знала сам да је тамо Броз примао странце, али за ове наше лопуже из Србије нисам знала. И шта се ми данас чудимо нашим политичарима, када су они деца деце комунизма.И следе ону чика Јовину : „Где ја стадох ти продужи…“, на коју бих ја додала : „…Што смо дужни, а ти још задужи…“Тренутни дуг Србије је између 26 и 27 милијарди евра, а деца деце комунизма, демократе од главе до пете, изнела су из земље нам Србије 51 милијарду евра.

 

 

 

 

Зорица Пелеш, Српска историја

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here