Животна прича: Оливера Катарина – Бурне љубави фаталне диве

Поделите:

Једна од малобројних дива бивше Југославије која је успела да испуни сан о светској слави, чувена Оливера Катарина, опстала је упркос свим препрекама и оспоравањима, а данас више него икад ужива поштовање и наклоност публике.

Темпераментна и фатална дива бивше Југославије, јединствена Оливера Катарина, иза себе има задивљујућу животну причу на којој могу да јој позавиде и многе светски познати даме. Често оспоравана и забрањивана, позната уметница враћала се пред публику налик фениксу. Након великог солистичког концерта у Сава центру заказаног за 7. новембар ове године, она планира да оконча своју музичку каријеру и посвети се писању нове књиге. Оливера је рођена 5. марта 1940. године у породици Петровић, у Београду.

Одиграла је преко тридесет улога на филму и сарађивала са најпознатијим филмским редитељима попут Шамонија, Брекстона, Миће Поповића, Саше Петровића, Матсона… Једна од њених најзначајнијих улога с почетка каријере била је она у остварењу Саше Петровића Скупљачи перја из 1967. године. Филм је добио Оскара, а њој су се отворила врата наше и светске кинематографије. После деценија медијске и професионалне изолације, вратила се на велико платно улогом у филму Чарлстон за Огњенку Уроша Стојановића. Након бурних година, приватних успона и падова, Оливера се данас с истим осмехом на лицу и сетом сећа свог безбрижног одрастања у Београду.

– Не могу да заборавим како смо се као деца играли на рушевинама моста краља Александра, односно данашњег Бранковог моста. Било је много заосталих бомби по тадашњем Београду, од којих су многи моји другари остајали без шака, па сам у том смислу имала опасно детињство. Биле су то године великог сиромаштва, али људска топлина и другарство нису недостајали. Проговорила сам и пропевала у исто време, соба ми се увек орила од песме. Када сам слушала нумеру Белле амие, одушевљавао ме је прелепи глас певача, скакала сам од среће и заједно с њим певала: Ниси леп, ал` си драг моме срцу, отмен, благ, белле амие – присећа се Оливера свог одрастања и не крије да је од најранијег детињства показивала своју љубав према уметности и јавним наступима.

– Сцена ме је одувек привлачила, па сам у основној школи почела да играм балет. Тата је био ужаснут јер је то тада била срамна професија. Једном сам добила улогу Пахуљице у представи Пепељуга. Силно сам патила што нисам играла Пепељугу, знала сам цео текст и ниједну пробу нисам пропустила. Девојчица која је требало да глуми Пепељугу није се појавила на премијери, па су ми дали њену улогу и тако сам постала глумица – прича Оливера која је по завршетку основне школе уписала Другу женску гимназију, данас Пету београдску, а ту се први пут и заљубила. Њена прва љубав био је познати ватерполиста Милан Мушкатировић Гале, с којим је провела неколико година.

– Отац ми је био претерано строг и морала сам да долазим кући чим падне мрак јер сам у супротном била строго кажњавана и то тако што сам чучала у ћошку док га не замолим за опроштај. Пошто сам у младости била непокорна и тврдоглава, стално сам с оцем долазила у конфликт. Галета, чувеног ватерполо голмана Милана Мушкатировића, упознала сам са четрнаест година на игранци. То је била љубав на први поглед. Сваког дана чекао ме је испред школе и пратио до куће, где смо се тешка срца раздвајали. За нашу љубав знала је читава школа, а касније и цео Београд. Када је отац чуо за то, добро се распитао о младићу с којим се забављам и ућутао. Иако му се Гале допао, па ми више није забрањивао да излазим, никада га нисам довела кући – присећа се уметница своје прве љубави, а по очевој жељи, Оливера се после гимназије уписала на Правни факултет у Београду, али у томе се није пронашла.

– Против своје воље уписала сам се на Правни факултет. Никада себе нисам могла да замислим као судију или адвоката, па сам после два месеца студирања побегла у Париз. Отац месецима није био код куће јер је пловио Дунавом, а мајка је, после дугих разговора, стала уз мене, спаковала ми пун кофер хране и у рукавицу ми ћушнула нешто новца да ми се нађе. Мислила сам да ћу брзо научити језик и упознати град у који су се заљубљивали сви уметници, али помало сам се разочарала. Лутала сам по хладном Паризу, од адресе до адресе, а онда ме је другарица препоручила својој газдарици, удовици са два сина, која је живела близу Тријумфалне капије.

У Паризу сам радила од шест ујутру до два по подне и после годину дана таквог живота вратила сам се у Београд. Док сам живела у Паризу, била сам јако упадљива због своје лепоте и држања, што је било веома опасно. Људи су стално насртали на мене, али никада нисам имала већих непријатности. Тада ми се озбиљно удварао један риђ и врло згодан монарх, чије име не могу да обелоданим јер је и данас краљ једне државе. Ипак, није успео да ме освоји јер сам била заљубљена у Милана – Галета Мушкатировића, своју тадашњу прву велику љубав, чувеног ватерполо голмана који је у то време био на одслужењу војног рока у Загребу – присећа се певачица која је по повратку уписала Позоришну академију, разишла се са Галетом и упознала познатог критичара Вука Вуча.

– Ставила сам тачку на везу са Галетом јер сам имала осећај да ме он спутава. Није могао да поднесе то што сам након напуштања Правног факултета уписала глуму. Био је много љубоморан и није могао да поднесе љубавне сцене које су неке улоге подразумевале, због чега се и завршила наша двогодишња љубав. Пронашла сам га на факултету и запретила му да ћу се за два месеца удати за било кога, само да прекратим муке, али није ми пало на памет да тако могу и себе да казним. Примљена сам на Академију, у класу професорке Огњенке Милићевић, заједно са Петром Краљем, Станиславом Пешић, Миленом Дравић, Бранком Зорић… Године 1962. десило се чудо, добила сам стални ангажман у Народном позоришту, иако сам била тек на другој години факултета. Играла сам насловну улогу у Коштани. Још у току проба била сам незадовољна јер ствари нису ишле онако како сам очекивала, а та представа требало је да буде моја велика шанса. После премијере освануо је текст младог критичара Вука Вуча, који је за мене написао да сам милолика приучена балерина. Та реченица зујала ми је у ушима и заклела сам се да ћу га ошамарити када га будем видела. После неколико дана срела сам га у Клубу књижевника, скочила као опарена, пришла му и опалила му жесток шамар.

Настало је опште лудило, пљуштале су шаљиве досетке, атмосфера је постајала све загрејанија и у једном тренутку он ме изненада упитао: Да ли бисте постали моја жена? Остала сам без речи, а сви глумци већ су наздрављали будућим младенцима. Ипак, била сам задовољна јер сам човека који ми се подсмевао натерала да ме поштује. Тада сам имала двадесет година и нисам баш знала шта радим. Када је свануло, нас двоје смо се, обучени у црно као да смо кренули на сахрану, нашли пред матичарем. Стидљиво сам промрмљала: Да, а Вук ми је тада први пут пришао и пољубио ме. Отишли смо у његову прелепу кућу на Сењаку и он је с врата рекао дадиљи да је довео своју жену, Оливеру Вучо. Замолио ју је да нам скува кафу, а онда телефонирао Дагмар Стојановић како би јој саопштио да се оженио. Нисам знала да је с њом у вези четири године и то ме је освестило, па сам заплакала и промрмљала кроз сузе да га не познајем и не волим. Пожелела сам да што пре побегнем, али у том тренутку зазвонио је телефон. Био је то мој отац који је с друге стране жице урлао и претио да ће ме се одрећи јер сам изазвала трагедију.

Наиме, Милош Жутић, иначе годинама заљубљен у мене, покушао је да се отрује када је чуо да сам се удала, а отац је тврдио да ће ме убити ако му се нешто деси. Осетила сам се кривом, зграбила капут и побегла, али такав осећај слободе више никада нисам доживела. Отишла сам кући, а отац ми је, чим ме је угледао, лупио шамар рекавши да сам обрукала кућу Петровића и како ми ту више није место. Нашла сам се на улици и кренула ка Народном позоришту, где ме је нашао Вук, очајан и осрамоћен што му је млада побегла. Нисам имала куд, па сам му се постиђена вратила. Наш брак није функционисао, свађе су биле нормална ствар и он је све више пио, а ја бивала све очајнија. Након две године заједничког живота, док је Вук био у војсци, одлучила сам да га напустим. Када сам му то саопштила, скувао је литар кафе и пустио грамофон. Сатима смо седели уз Антонијев Адађо, плакали и опраштали се – открива некада успешна глумица. После развода, Оливера није могла да се врати код родитеља, па је од хонорара који је добила за филм Добра коб изнајмила гарсоњеру. Иако је у то време већ била позната глумица, ођедном више није била по вољи позоришним моћницима.

– Мира Траиловић је често била озбиљна препрека мојој позоришној каријери. Нудила ми је комаде на читање и обећавала улоге, али касније их је додељивала другим глумцима. Штампа је стала на моју страну, али и неке колеге које су сматрале да сам неправедно оштећена. Док је лежала у болници, Мира ме је позвала и замолила да јој опростим. Међутим, ту није био крај мојим невољама. После мог доласка са Канског фестивала, одстранили су ме из Народног позоришта и пресудили ми отказом без икаквог образложења. Цео Раднички савет побунио се због тога, али ја сам ипак напустила позориште – сећа се Оливера.

Она је после тога упорно покушавала да у Авала филму дође до неке улоге. Тринаест пута била је позивана на пробна снимања и одбијана. Са двадесет и две године фатално се заљубила у Ратка Дражевића, директора Авала филма.

– И Ратка сам први прут срела у Клубу књижевника. Седела сам са Миром Траиловић и она ми је објаснила о коме је реч. Саветовала ми је да му приђем и отворено га питам зашто ме не ангажују, па сам енергично устала и пришла његовом столу. Пружајући му руку, дрско сам рекла: А ви сте тај чувени швалер због којег ме одбијају у Авала филму? Понудио ми је да с њим попијем кафу и ја сам пристала. Очи су му биле крупне и црне, а из њих је сијала бескрајна нежност. Родила се велика љубав. Он је био Титов обавештајац, тајанствена и врло интригантна личност. Тих дана требало је да се венча са Терезом Кулунџић, бившом женом Жарка Броза која је живела у Лондону. Јавио јој је да све прода у Лондону и дође у Београд да би се коначно узели. Нисам знала ништа о томе, све док Ратко није покушао да ме сакрије, а у пратњи чувара кријумчарио ме је као највеће благо. Када се та ситуација решила, дивно смо се слагали. С њим сам провела седам година и живела на високој нози у Паризу, Милану, Риму… Он је стварао моју каријеру.

Ти си била оличење, есенција свега онога што је волео у једној жени, рекла ми је Раткова сестричина, сликарка Биљана Вилимон. Много те воли, луд је за тобом, говорила ми је његова сестра Стана, али ипак сам га напустила. Није желео да се остварим као мајка, хтео је да се посветим само каријери и постанем највећа светска звезда. Говорио је да мајчинство није за мене јер свака жена може да роди, али не може да постане Оливера. Спаковала сам кофере и из Рима побегла за Београд, а он је тада почео да пије и алкохол меша са седативима. Дошао је за мном у Србију и отишао у моју викендицу у Сремчици. Петнаест дана седео је тамо, пио и чекао ме са напуњеним пиштољем. До мене су стигле гласине како намерава да ме убије. Пронашла сам га и бесно заурлала на њега: Ниси хтео мог сина и мораш да будеш кажњен за то! После тога пустио ме је да одем – искрена је Оливера која је свог другог супруга, потпредседника Београда Миладина Шакића, познавала још од ране младости. Његови пријатељи једном су је назвали, рекли јој да је он на самрти и како жели да је види.

– Да бих се уверила у то, отишла сам до његовог стана. Добио је пеницилински шок и лежао непокретно на кревету, а када му се стање поправило, отишла сам кући. После тога желео је да се реваншира и позвао ме је на ручак. Изашла сам с њим из ината Ратку који ме је смртно увредио. Миладин ми се данима удварао и слао ми писма у којима је писао како му је највећа жеља да са мном има сина. У то време мајка ми је умрла и била сам очајна. Сваке ноћи, тачно у поноћ, посећивала сам њен гроб у Добановцима. Једном приликом, док сам клечала над мајчиним спомеником, чула сам њене речи упућене мени: Узмите се, имаћете сина… – говори уметница која је убрзо узела мајчино име и удала се за Миладина с којим је добила сина Манета.

– После годину дана брака, остала сам у другом стању. У тридесет првој години добила сам сина и мојој срећи није било краја, али она није дуго трајала. Када је Мане имао само седам месеци, његов отац доживео је тешку саобраћајну несрећу, а с њим у колима били су Бранко Пешић и Симо Затезало. Миладин је задобио две фрактуре лобање, унутрашње крварење… Свакодневно сам га обилазила док је лежао непокретан у болници и неколико година после незгоде ипак је преминуо – сетно прича Оливера. Остала је сама са сином, а све што би почела да ради, на неки волшебан начин било би стопирано.

– Држали су ме изоловану и било је дана када сам мислила да нећу издржати. Почетком рата, када није било шансе да преживим од пензије која је износила једну марку, отишла сам са сином у Америку. Живела сам у српском центру у Винзору, а Мане у Њујорку где је ишао у школу коју је напустио како би почео да ради као конобар у кафићу. Крваво сам се борила за сваки динар и много патила, а најтеже ми је било то што је Мане морао да испашта зато што је син Миладина Шакића и Оливере Катарине. Одлучила сам да продам стан од сто педесет квадрата како бих му омогућила бољи живот. По завршетку сликарске Академије, изразио је жељу да оде у Шпанију – говори Оливера чији се син након студија у Мадриду вратио у Београд.

– Нисам посесивна мајка и мислим да ће моја будућа снајка то увидети јер ћу се склонити и учинити све да они буду срећни. Била бих веома радосна да доживим да постанем бака. И срце и душу бих му дала, не бих била од оних бака које не желе да учествују у чувању унука, већ бих му се посветила у потпуности – говори глумица која признаје да након смрти свог супруга није срела мушкарца који би завредео њену пажњу.

– Волела сам изузетне људе па ми Бред Пит, када га упоредим с њима, изгледа као девојчица. Они су били згодни, мужевни, високи, прави дивови, а ја сам се поред њих осећала као права девојчица и жена. Имала сам удварача, али нико није завредео моју пажњу. Да ми је срце за неким задрхтало, сада не бих била сама. Лично сам се одлучила на самоћу, нисам желела да с неким будем половично у вези – закључује Оливера Катарина, једна од најфаталнијих Српкиња прошлог века.

glossy.espreso.rs

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here