ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ: Мира Алечковић – добра вила из читанки

Поделите:

Песникиња и ратна болничарка, писала је песме за децу, тврдећи да она немају право на патњу. Била је најбоља пријатељица Десанке Максимовић, а кума Бранка Ћопића и Арсена Диклића

ГОВОРИЛА је да не може без снова, сликала је небо детињства, низала звездане баладе, апеловала да живот буде љубав и гласно опомињала да дете нема право на патњу. Била је нежна сањалица и пркосна ратница. Песникиња из школских читанки и храбра болничарка. Дружила се са великанима, јер је и сама припадала њиховом кругу. Када је, у 84. години, Мира Алечковић умрла, песник Перо Зубац је рекао: „Песникиња звездане баладе се преселила међу звезде“.

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду, родном граду мајке Драгице Трпинац, која се удала за Требињца, новинара Махмута Алечковића. Отац је, како је Мира записала у својим аутобиографским списима, био боем. Неодољиво су га вукла пространства и даљине. Интелектуалца и дописника из Шпанског грађанског рата, Гестапо је убио током Другог светског рата у Београду.

Мира је више одрастала уз ујака и обожаваног деду по мајци. Опанчар Младен желео је да његова унука заврши вишу школу, научи језике, музику… И она је испунила његову жељу.

„Мој деда, то је посебна прича мог детињства. Као да је већ он пренео ону љубав за људе, за сиротињу, ону бољку свог тешког детињства…“, записала је Мира.

Београд је рано постао њен дом. Памтила је сиромашне детиње дане, када су често вечерали само црни хлеб и чај, али су сви у породици учили. Она је кренула у француску школу. У седмој години је написала песму коју је учитељица послала у новине, па су јој тражили слику и одвели је код фотографа да је слика са њеним мечетом, главним јунаком првих стихова. Писала је о јесени, сиромашним људима, мајци, смрзнутом птичету… Читала је много.

ШТА ТО РАДИ ФРАНЦУСКА КОЈУ СМО ВОЛЕЛИ?
ОВЕНЧАНА је обројним песничким признањима, а била је и носилац Легије части, руске отаџбинске медаље и ордена „Цар Душан“. Колико је била цењена и значајна у књижевним круговима, говори податак да је у неколико мандата бирана за секретара, потпредседницу и председницу Удружења књижевника Србије, затим за председницу Друштва за културну сарадњу Југославије и Француске и Друштва пријатељства две земље. За време НАТО бомбардовања 1999. године упутила је писмо Жаку Шираку, питајући га: „Шта то ради Француска коју смо волели?“

„Гутала сам књиге као да сам схватила да без тог пространог и богатог света нећу моћи даље“, говорила је. Књигама ју је „заразила“ тетка Јулка, професорка књижевности, која јој је, да би је умирила, од раних дана читала чак и Његошеву „Лучу Микрокозму“. Док је писала о детињству, Мира се сећала и својих поцепаних чарапа, јер мајка Драгица, једна од првих југословенских телеграфисткиња, није увек могла да јој купи нове. Радовала се њеном повратку с посла, када је изненади кесицом бонбона и дрвеним котурицама од траке, па их онда она подели другарима. Сећала се и да је први нови капут добила од ујака, када је после француске школе кренула у гимназију. У њему је затекао Други светски рат. Није крила да је као мала чувала овце са децом у Далмацији и да је већ у 12. години зарађивала дајући часове српског, француског и математике.

Када је сазнала да ће јој у школи предавати Десанка Максимовић, била је пресрећна. Али, није слутила да ће јој она постати једна од најбољих пријатељица. Већ тада је писала озбиљне стихове, а убрзо и први пут изгласана за „функционерку“ – председницу књижевног одбора литерарне дружине. Постала је део редакцијског тима „Зора“ и „Нови средњошколац“, који су важили за напредне омладинске листове. А потом јој се име нашло у „хорди“ СКОЈ-а, била је најмлађа чланица руководства Прве женске гимназије. Завршила је књижевност и славистику, као најбоља студенткиња у класи чувеног Александра Белића, а потом се усавршавала у Фушеовој школи при париској Сорбони.

Када је почео Други светски рат, прикључила се НОП-у и највећи део провела као болничарка, а из њега је изашла као резервни војни старешина. И пре тога је бацала каменице на кукасте крстове пркосећи Немцима, а улицама Београда певала стихове које је написала као пародију на немачку песму „Лили Марлен“. Био је то само један од разлога њеног хапшења. Преживела је полицијско мучко батињање воловским жилама и грејалицом по ногама. Са таквим ранама је по завршетку рата међу 10.000 девојака на београдском кросу стигла друга на циљ.

Рат ју је, како је говорила, отргао од књига, али је много животних лекција савладала. Те дане је памтила и по часопису „Пионир“, први број је уредила са Бранком Ћопићем, који јој је касније, као и Арсен Диклић, постао кум. Рат ју је „наградио“ уграђеном кости у руци, а након њега је постала уредница листова за младе: „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“… То јој је ишло лако, јер је радила из душе. Четири деценије је уређивала лист „Змај“, који је и основала са колегама, ауторка је и песме „Друже Тито, ми ти се кунемо“, „Југославијо“.

Звездани тренутак је доживела 1946. године, када је објавила збирку песама „Звездане баладе“. Од тада је број њених књига непрекидно растао. Писала је једноставно и искрено, стиховима учила децу да буду племенита и воле, јер је љубав сматрала инфузијом живота. Говорила је да је рад за децу за њу враћање себи и свету детињства, који је чистији од оног који припада одраслима.

Њене песме су преведене на више од 20 језика, а Мира је говорила десет. Писала је о деци и за децу, о младости и за младост, о љубави и за љубав. Све време је у њеним делима провејавало родољубље, дивљење народној поезији, којом су је надахњивале бака и тетка Јелена, учитељица на Косову.

Била је удата за сликара Саву Николића, са којим је добила троје деце, Неду, Срђу и Милу, данас успешног клиничког психолога, професора и писца.

Добра вила из читанки, како су је звали, умрла је 27. фебруара 2008. године. Неколико дана касније сахрањена је, уз војне почасти, у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. У име Удружења књижевника Србије од велике песникиње се опростио Перо Зубац. Глумица Рада Ђуричин је читала њене стихове „Порука једне сенке“, а говор је одржао и Мирин пријатељ, члан Академије наука у Санкт Петербургу Александар Сергејвич Плевако.

Татјана ЛОШ

Новости.рс

Поделите:

1 коментар

  1. Њена најпознатија песма је била:

    Друже Тито љубичице бела
    тебе воли омладина цела

    Није писала о Сремском Фронту, ни о зверствума у Јасеновцу, ни о комунистичком револуционарном терору…
    Такве су некада звали дворски песници!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here